Прича - видео: Човјек који је побиједио смрт - Кајл Кјурик!

Од јаких мигрена и тумора, три операције на мозгу, пакленог опоравка до кошаркашке иконе! Филмска прича најкориснијег играча кошаркашког Суперкупа Шпаније, где је тим са Канарских острва изненадио дојучерашњег браниоца титуле.

Кошарка 26.09.2016 | 22:15 Колико често можете чути да живот може да промени токове у трептају ока? Некада се коцкице у сложеном мозаику поклопе. Ходате поносно, имате могућност да кројите судбину по својим мерама. У једном тренутку сте на врху, у следећем... У следећем вас више нема. А пролазите свакодневницу особе којој је дијагностикован опасан тумор на мозгу немате превише опција на располагању, већ само једну – да се борите да преживите. 

Није битно како, важно је само имати бескрајну снагу воље и жељу да промените ствари из корена. Да постанете гладијатор, смогнете снаге и голим рукама ишчупате још један откуцај срца. Зато живот и јесте пун хероја. Догађаја због којих можете да се најежите и у истим пронађете нову дозу мотивације, ради бољег сутра.

Искуство америчког кошаркаша Кајла Кјурика оставиће вас без даха. Не, није у питању само још једна топла, људска прича. То је живот у правом облику. А оно што је проживео у последњих годину дана тешко да икога може оставити равнодушним. 

Од перспективног кошаркаша, преко сазнања да ти је будућност угрожена због постојања тумора на мозгу, три операције како би се уклонило страно ткиво, пет месеци тешког опоравка, уз три месеца бруталне физикалне терапије, до звања најкориснијег играча кошаркашког Суперкупа Шпаније. 

Тако је, у кратким цртама, изгледао пут Кајла Кјурика током последњих 365 дана. Нешто што је прошле јесени изгледало као немогућа мисија у суботу увече постало је најслађа јава за 27-годишњег Американца. 

Не само да је Гран Канарија успела да оствари историјски резултат и докопа се првог трофеја Суперкупа у клупској историји, већ је на том путу изненадила Басконију и Барселону! АКјурик је држао кључ успеха. Тиму из Виторије је у полуфиналу убацио великих 24 поена. Тиме је поставио клупски рекорд у првом великом националном такмичењу у сезони, да би против дојучерашњег браниоца титуле убележио још десет кошева. Турнир је завршио с просеком од 17 кошева и 14 индексних поена и тако постао први амерички кошаркаш у историји Суперкупа са МВП звањем. 

А прошлог новембра Кјуриков живот изгледао је као најстрашнија ноћна мора. Сталне мигрене утицале су на његова издања на паркету. Све је почело у Виторији, када није могао да истрчи на терен јер су болови били прејаки. Лекови против болова нису помагали, иако их је Кјурик користио у недозвољеним количинима. Одлазак у Барселону на прегледе показао је оно најгоре. Прегледи на магнетној резонанци установили су опаку болест.

Остао је миран, највише из разлога јер је имао подршку свог оца, иначе признатог неурохирурга. Много теже вест је прихватила Кајлова жена, која је три месеца раније на свет донела близанце. Зато је имао невероватну жељу да успе и смрти распали шамар посред лица. 

Мада је тумор био бенигни (доброћудан), десиле су се озбиљне компликације. Прва операција којом је „нежељени гост“ потпуно одстрањен из система била је успешна, али већ 48 сати Кајл се поново нашао на столу. Због едема (накупљене течности), која је вршила притисак на мозак. А недуго затим Кјурику је одрађена и трећа велика интервенција, како би се урадиле додатне корекције и добиле потврде да тумора више нема. Уследио је период неизвесности.

"Овде ништа не можете да знате, не смете себи да постављате очекивања. Није у питању операција колена, потребно је време", биле су речи клупског доктора Педра Монтесдеоке.

Дакле, све је била ствар Кајлове жеље да живи.

„Када се овако лоше ствари догоде, оне могу да вас униште, или да вас ојачају. Нисам желео да допустим да ме ово упропасти. Ја сам Кајл, нови, бољи и јачи“, говорио је кошаркаш Гран Канарије.

И успео је људе око себе да убеди да ће му бити боље, иако мало након интервенција није личио на себе. Изгубио је масу, физичку тежину, услед константог лежања у кревету. Морао је поново да учи да хода. Једва је успевао да држи равнотежу. Није могао сам низ степенице да сиђе. Имао је проблема с видом. Константна упала на мозгу спречавала га је да живи нормално и опорави се.

Али, прихватио је изазов. Ухватио се у коштац с проблемом. Пет месеци терапије, уз три месеца свакодневне бруталне физикалне терапије. Без дана одмора, ни за празнике. Било је то нешто што би многе избацило из колосека. Не и Кајла. 

„Добио сам љубав особа које су ми све на свету. Добио сам јасну визију да морам да се борим, свим срцем, и да то радим без обзира какав исход био. Био сам сигуран да постоји нешто што је вредно овакве борбе. То су моја жена и деца“.

Радио је у базену, како не би имао проблем са сопственом тежином, затим је одлазио у салу. Равнотежа, координација, пењање на вештачким стенама, како би ојачао ноге. А онда – теретана и рад с лоптом. А најважнија ствар у свему – никада није смео да прелази преко 160 откуцаја, како му притисак не би угрозио живот.

Вратио се у априлу, након што је прескочио неколико огромних препрека. И почео је да носи црну траку на глави. Њом је покривао место где је операција извршена, део кости отклоњен и уграђен имплант.

Имао је цело лето да ради на себи. И успео је. Добио је нови уговор од Гран Канарије, као подстицај да још више напредује. А он је изашао на терен када је било најтеже и – победио!

Победио Басконију, победио Барселону, али и оно најважније – надиграо је живот.

После сваке тројке подигне руке високо, као да жели да дотакне небо. Али, он је већ показао да му ни небо није граница.

Борио се, целим својим бићем, само да поново истрчи на терен и пружи оно мало радости истинским заљубљеницима у игру под обручима. Али, да и себи врати мир у срцу. Чудо се, ипак, догодило. 

Нажалост, добио је уверења лекара да би опака болест могла да се врати у сваком тренутку. Али, он је само рекао:

„Опет ћу победити“.

Капа доле, људино!



Извор: моззартспорт