Анализа: Парадигма модерног центра, пргави провокатор и најутицајнији лик свог времена...!

Остаће успомена на најбољег стрелца, најбољег скакача, асистента, „крадљивца“ лопти, блокера и играча са највише одиграних утакмица у историји Минесоте. Једног, јединог и непоновљивог Кевина Гарнета. Човека чије ће име заувек остати на уснама навијача Вукова, клуба где је написао прво, али и последње кошаркашко поглавље и где је дотакао звезде.

Кошарка 29.09.2016 | 23:15 Време истинских хероја и непоновљивих икона једне кошаркашке ере полако пролази. Коби Брајант је завесу спустио у спектакуларном стилу, Тим Данкан је готово неприметно затворио врата, а помало неочекивано тачку на књигу са чак двадесет и једним поглављем ставио је Кевин Гарнет. 

Кошарка остаје без најутицајнијег борца свог времена. Човека који је каријеру започео играјући са Теријем Портером и Спадом Вебом, а исту је завршио са Карл Ентонијем Таунсоми Ендрјуом Вигинсом.

Кевин Гарнет је уникат. Играч рођен за данашњу, модерну кошарку, чија је магија почела још средином деведесетих година прошлог века. Гледајући сада на све оно што је Гарнетрадио делује као да је прошао кроз времеплов и унео толико потребну свежину у друштву свих оних тешкаша који су дане на колеџу провели учећи да „кампују“ у рекету. Кевин Гарнет није имао живаца да се бави ни књигом, ни школским клупама, ни боравком на колеџу. Он је све то прескочио и постао први играч у 20 година који је директно из средње школе драфтован у НБА лигу.

Испоставиће се да су то били дани за памћење. Мало ко је могао да клизи по паркету на начин на који је то Гарнет чинио, а још мањи број играча могао је подједнако добро да чува свих пет позиција.

Ако постоји један разлог да жалимо што се Кевин Гарнет није појавио мало касније онда је то засигурно тај што је толико био испред времена, да кошарка из тог времена није знала у потпуности да искористи његов укупни потенцијал.

Све се то јасно видело још у његовим првим годинама каријере, кроз призму партнера са којим је делио рекет. Многи од њих били су или за две класе испод (Кристијан Летнер, Чероки Паркс, Џо Смит, Еди Грифин), или играчи гладни простора у рекету (Стојко Вранковић, Раша Нестеровић, Стенли Робертс, Марк Блунт), па чак и помало од оба (Мајкл Оловокенди).

Кевин Гарнет и Тим Данкан представљају пионире, претечу модерних крилних центара, парадигме по чијим нацртима су каријере градили асови попут Криса Вебера, Рашида Валаса, Дирка Новицког, Џермејна О'Нила... Иако су неки били нешто старији, искуснији. Обојица су у НБА свет ушли практично на крају златне ере најдоминантијих центарских фигура попутДејвида Робинсона, Шакила О'Нила или Патрика Јуинга.

Првобитна идеја била је да се упаре ти модерне, окретне, свестране атлете са центрима оријентисаним ка игри у самом рекету, чиме би управо мајстори попут 40-годишње пргаве свађалице могли да рашире крила и заблистају пуним сјајем. У то време највећи проблем за играче попут Кевина Гарнета био је – како да сачувају тенкове као што је Шек? Мада је врло лако енигма могла да буде следећа – како би Шек могао да сачува атлету наликГарнету?

Уместо што је добијао центре какви су се ретко уклапали у његов мозаик, клубови у којим је Кевин Гарнет оставио неизбрисив траг могли су да крену од претпоставке – да ли им поред КГ треба тешкаш испод коша?

У време када је Гарнет достигао врхунац каријере, током сезоне 2003/04, НБА кошарка проживљавала је велике промене. Чак и када је отишао у Бостон, где је коначно узео шампионски прстен, и даље није имао прилику да заигра у систему где би његов потенцијал био изражен до највиших граница. Место на паркету делио је са Кендриком Перкинсом, центром ограничених офанзивних могућности, увек оријентисан само на игру у рекету. Додуше, Перкинс и Гарнет су на паркету изгледали добро, али заједно нису могли да направе магију какву би КГ вероватно креирао да је поред себе имао, на пример, Ламара Одома.

Најближи жељеном моделу био је Рашид Валас и то тек 2010. године, када се Шид практично већ налазио на крају пута и више времена проводио тражећи адекватну форму. Али, непорозни утицај којим је Гарнет зрачио на сваком кораку донео је Келтима прстен. Зато и јесте један од оних са надљудским могућностима - умео је да остави тако јак печат и промени игру из корена, само како би је наштеловао на шампионску фреквенцију. Постао је лидер, неко ко је променио културу великог клуба једним замахом.

Гарнет је заправо тек у Бруклину добио оно што му је дуго било потребно и то стицајем чудних околности. Првобитна идеја била је да Гарнет игра изнад просечну четворку поредБрука Лопеза, чиме је Бруклин добио највишу, уједно и најспорију центарску линију.

Тек када је Лопез почео да проживљава проблеме с повредама, Џејсон Кид је добио могућност да експериментише с Гарнетом и пружи му слободу која му је толико недостајала. Тачније, да му додели улогу „смолбол“ центра, а да му друштво праве Пол Пирс, Андреј Кириленко и Џо Џонсон. Била је то управо постава која је спасила сезону Нетсима и одвела их до друге рунде плеј-офа, али 37-годишњи Гарнет ништса није могао против неухватљивог Леброна Џејмса и Мајамија.

Нажалост, никада нећемо знати колико би добар заправо био Гарнет из најбољих дана у тадашњем систему Бруклина. За напад у којем је Гарнет центар заправо не постоји дефанзивно решење, највише из разлога што управо он може да рашири одбрамбену линију толико да касније може да бира да ли ће напасти с полудистанце, из рекета или да заврши акцију додавањем. Подједнако је био напоран и тежак на другој страни терена, било је готово немогуће изаћи на крај с њим.

Гледајући чисту еволуцију шампионских генерација, једно од најважнијих оружја свих тимова били су заправо мултифункционални центри. Замислите само Гарнета на позицији Криса Боша у Мајамију, или у кожи Дрејмонда Грина у Голден Стејту. Били би то паклени тимови, иако сами по себи већ јесу.

Иако је Гарнет у кошарку стигао прерано, његов наследник у Минесоти стигао је тачно на време. Карл Ентони Таунс представља можда и идеалан модел наследника једног од највећих провокатора свог времена, сада је само потребно да тренер Том Тибодопронађе адекватно решење крај којег ће Таунс израсти у најјаче центарско оружје новиег времена.

Дотад, остаће успомена на најбољег стрелца, најбољег скакача, асистента, „крадљивца“ лопти, блокера и играча са највише одиграних утакмица у историји Минесоте. Једног, јединог и непоновљивог Кевина Гарнета. Човека чије ће име заувек остати на уснама навијача Вукова, клуба где је написао прво, али и последње кошаркашко поглавље и где је дотакао звезде. 

НБА шампион, Ол-стар играч у 15 наврата, МВП, најбољи дефанзивац, четири пута члан најбоље петорке... Освајач златне олимпијске медаље у Сиднеју, маестро који је каријреу завршио с просеком од 18 поена, 10 скокова и четири асистенције по мечу.

Легендо, следећа станица је – Кућа славних. Заслужио си. 



Извор: моззартспорт