Анализа: Емануел Адебајор - дар од Бога и пакт са ђаволом...!

Не брини, мали Шеји, ниси заменио дар од Бога за пакт са ђаволом, то што те тера да радиш такве ствари, то није Луцифер, то је само знак да си човек!

Фудбал 26.09.2016 | 00:00 Како се лако користи та синтагма! Онако успут, у извештају с неке сасвим неважне утакмице, можда треће рунде Лига купа или петог првенственог кола српске Суперлиге, написаће то новинар, или какав колумниста коме ће испод текста свакако лупати минусе, или ће то рећи навијач на трибини – тај-и-тај играч „има Божји дар“.

Има ли јаче метафоре – па веровали ви у онострано или не, свеједно – а да се тако неукусно раби, за свакога ко на терену зезне противника и провуче му лопту кроз ноге, хоп, остаје овај са извезеном сукњицом и црвенилом улицу, или за свакога ко удари по фудбалу с тридесет метара и ефе заврши у рашљама, ето, и за такве ће одмах рећи да је то некакав дар од Бога.

А шта онда да каже Емануел Адебајор?

Прашњаве улице Ломеа, главног града једне од мањих афричких држава, Тогоа, средина осамдесетих година прошлог века. С једне стране је океан, али није море Гвинејског залива неки сунчани ризорт, како се то сада каже, вода овде мирише на нафту којом се хране бродови, крцати какаом и кафом и осталим што успева у сиромашној земљи диктатораГнасигбеа Ејадеме.

У једном од двособних кућерака без крова, начичканих уз прашњаве улице, где ће тек много касније, када се каква-таква демократија довуче и у бившу немачку, па француску колонију – ето, тако су се отимали о Того као што су се после отимали о Емануела, све док га не искористе па им после ни за шта не треба, па му дају независност али му не дају слободу – стићи асфалт, рођен је, као четврто дете у породици, Шеји Емануел Адебајор, и плакао је Шеји Емануел Адебајор, и пузао је Шеји Емануел Адебајор, само није могао да хода.

Четири године мајка малог, некако незграпног дечака, предугих кошчатих руку и претанких колена, обилази све лекаре и надрилекаре, врачеве и хирурге, нудећи им и последње девојачко злато, и свој мираз, све што има у кући, само да јој син прохода; била је у Лагосу, била је у Гани, била је у сваком забаченом ћошку западне Африке, где год је чула да постоји неки хећим, и ништа није помогло.

А онда је једног дана, тако каже ова прича, отишла у цркву, где јој је свештеник – у њеној земљи већина се и даље клања душама својих предака, анимизам је јак и нису га успели истребити сви мисионари и емисари, иако има четвртина хришћана и још петина муслимана – каже да ће се за ноге, за устанак малог Емануела, молити седам дана. Ако ни то не помогне, ако драги Бог буде имао другачије планове за дечака, мајко, прихвати то и престани да му тражиш лек.

Имају свештеници ту реченицу да је сигурно нешто за нешто добро, без тога би, ваљда, остали без посла и без пастве...

Шест дана и седам ноћи црквом у Ломеу одјекују молитве за ноге малог Емануела Адебајора, и шапат и транс и песма и молбе Свевишњем кроз сузе; шест дана и седам ноћи мали Емануел лежи у цркви и не помера се.

И када су сви изгубили сваку наду, у недељу ујутру, пред сами крај последње молитве, нека деца шутирају ко зна колико пута крпљену лопту у порти цркве, и један је захвата, и промашује толико да се фудбал докотрља међу вернике; и ето чуда, и ето Божјег дара, а не оно кад протуриш лопту кроз ноге или погодиш рашље са тридесет метара, зар не треба такве синтагме чувати за права правцата чуда?

А ово је, тако причају, било чудо над чудима: четворогодишњак који никада у животу није стао на ноге, сада је видео лопту по први пут и потрчао за њом, потрчао је као да је то радио стално, и до пре свега неколико секунди уплакану жену људи су почели да грле.

„Ваш син има фудбал у крви, зато је оздравио!“

У сваком сведочењу има мало кривљења истине, и можда је ову причу, за коју је британска јавност сазнала 2009. године, Емануел Адебајор мало улепшао, или је то учинила његова мајка како су пролазиле године и како је све више захваљивала Свевишњем што је фудбал нашао њеног дечака и што је њен дечак нашао фудбал, уосталом, предивне афричке легенде и бајке имају китњастији клот-фркет чак и од наших словенских.

Али то већ треба мање да нас занима, свакако мање од једноставног питања на које не постоји јединствен одговор: како је могуће да је 28 година касније после тог догађаја у цркви, дечак који је имао фудбал у крви и којем је Бог подарио могућност да хода само да би давао голове, одрастао у човека који – „легенда“, „мајстор“, „свака му част“, гласили су неки коментари које смо успут приметили – на састанку који би могао да му донесе последњи велики уговор у каријери, изгледа као да је сам Нечастиви ушао у њега?

Вест коју смо ових дана читали гласи да су преговори Олимпика из Лиона и Емануела Адебајора, 32-годишњака који је слободан играч након што му је истекао уговор са Кристал Паласом, прекинути и пре него што су почели јер је фудбалер на састанку са тренеромБруном Женесиом сипао виски у кафу и имао цигарету у устима; понашао се, дакле, нимало фудбалерски и нимало спортски.

Да ли је, дакле, момка са Божјим даром под своје узео Луцифер? Или је Емануел Адебајор, најбољи стрелац у историји фудбалске репрезентације Тогоа, и најпознатији Тогоанац свих времена, својим поступцима, и на терену и ван њега, само доказао оно што смо сви одавно сумњали: Бог је, у ствари, само човек?

Дечак из Ломеа имаће метеорски успон након што је најзад проходао, и као да је на почетку каријере желео да надокнади те прве четири године, па је трчао више од осталих. Висок, мршав али снажан – или би се рекло „жилав“? – био је идол своје земље, посебно када их је одвео на Светско првенство 2006. године.

Адебајор је био Того онолико колико је Того у њега уткао све своје снове и све своје комплексе, сву своју прошлост и сваку наду за своју будућност, и не прихватамо да је случајно што, када погледате Того на мапи, та држава у ствари изгледа као Емануел Адебајор који чека центаршут у срцу шеснаестерца, благо нагнут унапред, спреман за егзекуцију...

Он није био само рођен да игра фудбал, он је био рођен да даје голове, посебно у Енглеској, као прототип шпица за Премијер лигу, мада ће га првих година у Арсеналу, због дреса, због стила игре и трчања, као да се разбацује удовима по терену, по угледу на чувеног Нигеријца, звати „Бабy Кану“.

Пре него што је постао још један црни бисер у ђердану Арсена Венгера – колико је само трансфер Адебајора у Лондон, уочи последњег пролећа старог Хајберија, био венгеровски!Професор је ишчупао неког релативно непознатог, младог, гладног фудбалера из Француске и полако га гурнуо га у ватру, а овај му узвратио головима – Емануел је свој таленат показао прво у Мецу, а потом и у Кнежевини.

И нема тог присталице Монака (мада њих, је ли, и нема много) који се не пита шта би било да је у оном финалу у Гелзенкирхену, када је хит Лиге шампиона наступио против МурињовогПорта, уместо Шабанија Нонде или Дада Прша заиграо деветнаестогодишњак способан и оран да се побије са Рикардом Карваљом и са Манишом заједно; можда би и његов фудбалски пут, али и каријера португалског стручњака, била макар мало другачија...

Од идола новог стадиона Емирати, када је постигао 24 гола у Премијер лиги и поделио место првог стрелца са Фернандом Торесом, када су га се плашили ривали на терену, голмани излазили већ свесни да ће бити савладани, када су његова снага, издржљивост, брзина, одлучност и нимало хришћанска немилосрдност терале менаџере Арсеналових противника да гутају таблете за смирење и измишљају нове тактичке керефеке и смицалице, не би ли га макар на једва дозвољене начине зауставили – а ако би то и успели, онда би им пресудио Робин ван Перси? – Емануел Адебајор ће брзо постати прокажени плаћеник, издајник, омражени лик у Северном Лондону, утолико са већим крстом када се из Ситија врати право у Тотенхем...

Било је у новијој историји фудбала много играча који су преко ноћи губили статус идола, чије би каријере после неколико светлих сезона завршиле на сметлишту историје, као кад економ на крају меча покупи прљаве дресове и нехајно их баци у канту за ђубре; било је оних који би изазивали и агонију и екстазу у размаку од 90 минута, па и у краћем размаку, али није било човека који је имао толико успона и падова, којег су толико волели и мрзели и волели да мрзе и мрзели што га воле и навијачи његових и присталице туђих клубова, није било играча који је могао да има све и сваки пут би то испустио и опет би добио шансу и опет би је прокоцкао, као што је то био, а помало је и даље, Емануел Адебајор.

Не би ти драмски велеобрти, не би тај трилер од његовог живота био потпун када бисмо се бавили само оним што се дешавало на зеленом правоугаонику; и за много тога Адебајорније био крив, нити је икако могао да утиче на то што се онај исти Бог, који му је дао да потрчи и да заигра фудбал, поигравао са њим.

И 2006. када се перспективни тим Тогоа – иначе нације која јесте за фудбалом луда, али није могла да се похвали било каквим резултатима дотад – пласирао на Мундијал и када су се толико свађали око премија и новца да су одлучили да бојкотују другу утакмицу на турниру, против Швајцарске (ФИФА их је некако убедила да изађу на терен, али остала је то мрља од које се ни тамошња Фудбалска федерација, ни она ни ова следећа генерација играча, неће опоравити), и три и по године касније када су сулуди борци за независност Кабинде од Анголе напали тимски аутобус којим је Того путовао на Куп нација, убили возача, портпаролаСтанисласа Околоа, који ће издахнути Адебајору на рукама, и помоћника селектора, а тешко ранили резервног голмана, лекара, физиотерапеута и још неколико играча; и када се толико свађао са браћом да је озбиљно желео да изврши самоубиство, и само су га дуги разговори са сестром Ијабо одговорили од тога...

Свега је било у животу Емануела Адебајора, па није, онда, ни чудо што је поклекао, што је пожелео да буде човек, а не идол и не Бог. А човек, знамо, уме да повлађује својим најнижим поривима и тако лако да им се препусти... Да узима плату, рецимо, за коју не ради ништа, сем што шета нову фризуру и даје нове запаљиве изјаве, и да точи виски у своју кафу и да пали једну цигарету за другом, некада и пре него што би се тренинг званично и завршио.

Из Ситија, где ће се наравно посвађати са Робертом Манчинијем – Талијан је, уосталом, мислио да су бољи шпицеви Марио Балотели и Един Џеко – спасиће га управо Жозе Мурињо, и тамо ће, с Португалцем, освојити свој једини трофеј, Куп краља против Барселоне; али вратиће се у Енглеску и опет ће сваком познаваоцу фудбала заиграти брк када се сети шпицаАдебајор – Дефо (и још Саха на клупи!), није се знало ко више воли да даје голове, али само када би „кликнули“ како треба.

Био је то онај Реднапов Тотенхем, који је играо и Лигу шампиона, са Модрићем, Бејлом, Ван дер Вартом – тек ово што је сада скоцкао Маурисио Покетино може да превазиђе прелепе, мада неконзистентне представе на Вајт Харт Лејну – и последњи пут на теренуАдебајор је давао голове и смејао се.

И тамо је тај рингишпил изгледао као и сваки претходни у његовој каријери: лагано убрзање, па узлет толики да ти се чини да може дредовима да дохвати и звезде, те стрмоглави пад од којег нема опоравка...

Црвени картони, жуте минуте, црне серије, сав колоплет боја, скупа с епизодом када је рођену мајку оптужио да је бацила „џуџу“ на њега, па разбацивање новцем, уговори који су му гарантовали милионе фунти чак и кад не игра, блискост са председником Тогоа и његовим колегом из суседне Гане – Емануел има прави дворац на ободу Акре, главног града Гане – а на другом тасу ваге хуманитарни рад, помоћ свима који би се нашли у некој невољи, бизарна је скица за кроки најталентованијег афричког сина који никада није постао највећи.

Уз све оне, свакако, факте и бројке, о 499 утакмица за седам клубова, о 177 голова, од којих су неки – сетимо се само Виљареала, или Челсија, или Ливерпула – били фудбал у својој најлепршавијој лепоти.

Више не онај дечак који је изгарао на терену и захваљивао Богу на свакој пруженој, па реализованој шанси, већ хладнокрвни плаћеник који је некада одрађивао посао и потом се затварао у свој свет – радост се више не би појавила ни када би постигао гол, и у Кристал Паласу се прошлог пролећа видело да је мислима другде – Адебајор као да је почео да ужива у томе да буде дежурни зликовац, у звиждуцима и погрдним повицима што би стизали са све већег дела све различитијих трибина у Енглеској.

Постао је невољни лучоноша оног Божјег дара, као сенка која, као на том састанку у Лиону, с цигаретом у устима игра бизарну улогу анти-фудбалера и анти-Адебајора и анти-Бога, постао је жртва свог талента и ковач своје несреће, и иза осмеха који сервира новинарима и нехајног става према животу, гарант се крије туга због изневерних снова оног дечака који први пут у животу трчи за лоптом.

Не брини, мали Шеји, ниси заменио дар од Бога за пакт са ђаволом, то што те тера да радиш такве ствари, то није Луцифер, то је само знак да си човек.





Извор: моззартспорт