Анализа и прича: Фајенорд као Феникс - радничка класа одлази у рај!

Није за Ротердам ништа превише ново то да се издигне из пепела: био је то први град којег су „штуке“ Луфтвафеа дословно сравниле са земљом у краткој инвазији Трећег Рајха на Холандију.

Фудбал 22.09.2016 | 00:00 Био је то један од оних дана – још исте вечери даће му надимак „најцрњи“, по тами и срамоти која је оставила вечни ожиљак на души и кнедлу у грлу која се повремено врати – када заиста помислиш да је све само ружан сан. Оне измешане глупости пред јутро, када се догађа немогуће, и понекад ти се и у том сну учини да сањаш, да је то двострука превара, неки „Инцептион“, добра фора редитеља, који треба да викне „рез“ и да све буде поново у реду.

Само, може ли неколико хиљада људи, или пет милиона људи, у истом тренутку да има истоветни кошмар?

Може, и изгледао је овако, прикрао се као да неће у то прохладно октобарско поподне, јесени 2010. године, на стадиону у Ајндховену.

Прво је Џонатан Рајс, Бразилац за којег су се у ПСВ-у надали да ће бити нови Роналдо, опалио по лопти левом ногом у 24. минуту и било је 1:0. Онда је Лердам добио црвени картон и Фајенорд је остао са девет играча у пољу.

Афелај је прошао с десне стране и упутио један од оних центаршутева никоме, али је Бруно Мартинс Инди био на погрешној страни линије петерца, на погрешној страни свести, све је било погрешно и био је аутогол за 0:2 у 39. минуту.

Када је Рајс, тек што је почело друго полувреме, главом – резантно – сместио лопту иза леђа Ван Дајка, већ је то личило на игру мачке и миша, миш би гледао на сат када би га имао и молио се да га предатор што пре убије, да га не мучи и не понижава, миш би, када би умео, извршио самоубиство само да мука престане, али мачка у црвено-белим дресовима имала је скроз друге идеје.



Севале су пете, центаршутеви, провлачило се кроз ноге, Тоивонен се опет поклонио главом,Ленс је у 55. минуту изгледао као осмак на терену са првачићима, ноншалантно отпиливши лопту чију је путању ка голу пратио делиријум на трибинама, и на семафору је стајало ПСВ – Фајенорд 5:0, а миш је гледао на сат и било је много, много до краја.

Кошмара се сећају сви људи који су сањали исти сан октобра 2010, њих неколико хиљада на стадиону и који милион навијача Фајенорда, првог од три велика холандска клуба, првог по томе што је био европски првак пре Ајакса и ПСВ-а, и по навијачима, по радницима у луци који чине прве редове „Хет Легиоен“, Легији која га прати свуда, и по хулиганима, авај, првима који ће се угледати на Енглезе у једној крвавој ноћи када Фајенорд буде играо финале Купа УЕФА против Тотенхема, и од тада ће његове „фирме“ покушавати да надмаше енглеске по бруталности и лудилу.

Није био крај дневне море, још: Рајс је постигао хет-трик, па је Џуџак пробушио мрежу с рогља за 7:0, па је Енгелар главом после корнера повисио на 8:0, онда је свиран чак и пенал за ПСВ, Џуџак га је наравно дао – наравно, јер кад те хоће, онда те све хоће – и пред крај је Ленс увалио још један.

Било је 10:0 за ПСВ у пред 33.900 гледалаца на Филипс Арени, био је то крај свега, крај наших живота, говорили су навијачи Фајенорда, крај нашег великог клуба: трећи отпозади на табели, уништени у једном од два дербија холандског фудбала, десет голова, као да су аматерска екипа, можда и треба да се вратимо аматеризму, причали су наглас, у возу који је путовао до Ротердама, и седели су и ћутали, јер кад те неко убије у појам, онда те стварно убије.

Тада немаш снаге ни да будеш љут, ни да бесниш, само да гледаш испред себе и да се надаш да ће те неко већ једном пробудити...

Црни дан означио је, и симболично и формално, крај Фајенорда.

Гигант холандског фудбала, освајач Купа шампиона 1970. године – предводио их је Ернст Хапел, играло се на Сан Сиру, Селтику који је био фаворит није одговарала киша која је натопила терен, али им није охладила главе, и Шкоти су надобудно мислили да ће се прошетати до другог трофеја, но момци из Ротердама имали су друге идеје и извели почетни ударац нечега што ће остати запамћено као златно доба холандског фудбала – сопственик 14 титула и два Купа УЕФА, остао је само сећање; не, још горе, пародија самог себе.

Последње домаће првенство је освојено 1999. године, толико убедљиво иако су Ван Нистелрој и Нилис те сезоне дали више од 50 голова за ПСВ, али Фајенорд је имао тим: Босвелт, Пауве, Ван Фосен, Ван Гастел, Бонавентур Калу, и напред Јон Дал Томасон и Хулио Рикардо Круз, али од 1999. до 2010. било је то споро пропадање, као кад се руше велика царства, гнојно ткиво бубрило је испод коже и најзад изашло на површину у Ајндховену, 24. октобра 2010. у рано поподне.

Читава фудбалска Европа била је у чуду, мада су они из Легије знали да се ништа не догађа преко ноћи, па чак ни кошмари: Фајенорд је копнио годинама, клупска каса била је све празнија, добри играчи одлазили су за ситне паре, а на њихова места стизали они недостојни да обуку дрес са црвено-белим грбом и златним словом Ф, мењали су се тренери као на траци, а мењали су се и спортски директори који су у холандском, као и у немачком фудбалу, још важнији од шефа струке.

Са спортским директорима мењале су се, како ветар дува, и визије онога што би Фајенорд требало да буде: један би улагао у младе и преорао планету да нађе таленте који би се касније могли уновчити, али није имао стрпљења да сачека ту бербу, одмах би дошао други и одбацио све клинце, инсистирајући на довођењу прекаљених интернационалаца (тако су у клуб стигли или се вратили Хофланд, Макар, Ван Бронкхорст, Дени Ландзат), и холандски новинари и навијачи поставили су јасну дијагнозу: Фајенорд је боловао од кризе идентитета, осећаја ниже вредности, са свим симптомима фудбалске шизофреније.

Лек је био бруталан, али можда неопходан. Као да је тај 24. октобар био она сцена из „Матрикса“: могли су све присталице Фајенорда да прогутају и плаву пилулу, да наставе да верују у шта год желе да верују, па и у то да је све био само сан, па и у то да је Фајенорд и даље гигант холандског и европског фудбала. Али стигла је она друга, црвена као штрафте на дресовима другог највећег ривала, и било је време да мишеви са Филипс стадиона сазнају колико је дубока та проклета зечја рупа.

Није за Ротердам ништа превише ново то да се издигне из пепела: био је то први град којег су „штуке“ Луфтвафеа дословно сравниле са земљом у краткој инвазији Трећег Рајха на Холандију. Од Другог светског рата, највећа холандска лука није престала да буде градилиште, као што није престала да буде само своја, превише груба и премало разумљива за остатак Холандије, с поносним плавим оковратницима који и даље, и у доба глобализације фудбала, чине гро посетилаца на Де Кајпу, најлепшем и најбучнијем „тигању“ ове игре.

Стабилизација је морала бити болна: након хитног санирања дугова од преко 35.000.000 евра, које су покрили богати инвеститори из редова навијача, уследила је распродаја тима (тако ће место у платежнијим клубовима наћи и капитен Рон Влар, и нападач Грацијано Пеле, десни бек Дарил Јанмат и Бруно Мартинс Инди, стрелац оног аутогола у Ајндховену), а за тренера је доведен Роналд Куман, који ће са екипом скрпљеном од играча без уговора почети програм опоравка и на терену и ван њега.

Фајенордова фудбалска академија, Варкеноорд, управо је тих година добила замајац, финансије и престигла много извиканију Ајаксову школу. Под будним оком Стенлија Брарда, бившег левог бека из славних седамдесетих и осамдесетих, Фајенорд је окупио најбоље младе играче и даноноћно радио са њима, па је, примера ради, од 23 репрезентативца Холандије на Светском првенству у Бразилу, њих чак 11 изашло из фабрике талената Брарда и његовог наследника, великог шпица Роја Макаја. То је нешто с чим није могао да се похвали ни Ајакс, нити Бајерн у Немачкој, чак...

Резултати су се поправили у Ередивизији, мада је насушна потреба и навијача и клуба, групна фаза неког европског такмичења – ах, како то само звучи познато! – остала ван домашаја.

Фајенорд је постао свестан онога што јесте и што може да буде, дочим и то не без трзавица: прошле сезоне, сећамо се, под вођством Ђованија ван Бронкхорста и са Дирком Кајтом, херојем радничке класе и Ротердама и Ливерпула, и са још неколико повратника који су дошли да играју за своје људе, клуб је кренуо као да ће јуришати на титулу, само да би им се догодило неколико ужасних седмица у децембру и јануару, шест-седам узастопних пораза, после чега је постало јасно да Легија неће имати шта да слави ни после 16 сушних сезона.

Онај бивши клуб, од пре пола деценије или деценију, реаговао би превише страсно и превише нагло, Ван Бронкхорст би сигурно добио педалу, захвалили би се и капитену Кајту и његовом заменику, Кариму ел Ахмадију, поново би кренули да лутају и поново би се окренули лаким и лажним решењима, попут још једне плаве таблете.

Срећом па је „народни клуб“ послушао глас народа, тренер је добио поверење да настави са својим радом, и чекање се, ваљда, исплатило, или макар сада тако изгледа.

На истом оном стадиону где је пре само шест година Фајенорд примио десет комада, протеклог викенда одиграо се својеврсни реванш.

Стопостотни учинак у првих пет кола од изабраника Ван Бронкхорста направио је огромну мету и ништа лепше и ништа пријатније не би могли да смисле у Ајндховену него да их опет приземље, да их отерају у ћошак и подсете их на најцрњи дан у њиховој историји, да буржуји наслоњени на фабрику Филипс ишамарају раднике који су се понадали да је транзиција најзад прошла и да их чека светла будућност...

Није било много лепоте, није било пета ни провлачења кроз ноге, ПСВ и Фајенорд одиграли су ратничку утакмицу, на крв и нож, али што је било најважније, није било страха код гостију, овог пута у тиркизним дресовима – добро, зашто би страха и било, када су само три дана раније, као што је и обећао велики Дирк Кајт, победили на Тигању Мурињов Манчестер Јунајтед; и може Португалац да се по обичају жали на лоше суђење, лошу срећу или помакнуте стативе, понос Ротердама је победио поштено и заслужено – и после једног корнера, пред крај утакмице, центархалф Ерик Ботегин у шеснаестерцу домаћина се присетио да је Бразилац, примио лопту и опалио волеј који је протутњао између голмана и противничког бека.

Било је то коначно искупљење: утолико увећано шансом коју је ПСВ имао пред сам крај меча, када неко хвата лопту главом и голман је дира тек толико да се од пречке одбије у ведро ајндховенско небо; судија одмах свира крај и најзад је онај грч на лицу, који стоји као фацијалис већ шест јесени, најзад је избрисан и заменио га је осмех...

Шест победа из шест мечева у Ередивизији, са нешто лакшим распоредом у наредна три кола, све док у десетој рунди, 23. октобра, готово у дан шест година по најцрњем дану у историји, дочекају Ајакс.

Биће то последње питање на испиту – засад су колоквијуме положили с десеткама, и то без преписивања и бубица – којим поносни клуб треба да докаже да је поново велики.

Извор: моззартспорт