Животна прича Игора Кокошкова...

Звезда му изгледала као НБА, Партизан помогао да оде у САД! О удесу који је све променио и путу на „Марс“... Српски тренер отворио књиге и за Кошарка.си присетио се многих ствари које можда досад и нису биле толико познате...

Кошарка 21.09.2016 | 09:15 Дуги низ година Игор Кокошков важи за једног од најбољих српских тренера, али се о његовом раду мало говори. Можда највише из разлога што је последњи ангажман у Србији имао још давне 1997. године, па и зато што је највећи део тренерске каријере посветио афирмисању у иностранству, највише у НБА лиги, а последњих година и као селектор националних селекција које нису у врху европске кошарке. Једно је сигурно - где год да је био, свуда су га обожавали и уживали у раду с њим.

О томе колико је Игор Кокошков заиста популаран имали сте прилику да читате на страницама МОЗЗАРТ Спорта пре безмало годину и по дана, када смо радили интервју са грузијским кошаркашем Виктором Саникидзеом. 

Сада као селектор Словеније ужива у плодовима успеха након овереног пласмана на Евробаскет наредне године, због чега ужива и велику популарност међу медијима у комшилуку. То је новинару специјализованог кошаркашког портала Кошарка.си дало посебан мотив да скроји широку причу са 45-годишњим стручњаком, где је било речи о бројним темама. Неке ствари биле су познате од раније, поједине детаље знали су досад само добро упућени познаваоци кошаркашких прилика, а без сумње требало би ово да буде једна од оних прича које ће сладокусци игре под обручима прочитати у даху. 

Много пре него што је Кокошков започео мисију са Змајчекима био је повезан са Словенијом на више начина. Осим тога што је ишао на зимовања на Крањску Гору, његова мајка је дуго година живела у Постојној, малом градићу где је Игоров деда радио. Тамо је почео да скија, његови су мислили да би могао да направи каријеру у популарном зимском спорту, али када је узео кошакрашку лопту у руке, све је остало у другом плану.

„Волео сам да скијам, заиста. Када сам имао десет година упознао сам се с кошарком и одмах заборавио на скијање. Приоритет је одмах добила кошарка“.

Оно што мало ко зна јесте да је Кокошков својевремено био талентован кошаркаш, али једна га је саобраћајна несрећа заувек одвојила са паркета. Бар од улоге играча. Био је то уједно и почетак једне лепе тренерске приче.

„Истина је, играо сам кошарку до 18. године. Тада сам отишао да служим војску и доживео саобраћајну несрећу. Био сам у Нишу, у војној полицији. У незгоди сам повредио ногу, колено и скочни зглоб, због чега сам имао чак 11 месеци физикалне терапије и опоравка. Такође сам имао и четири операције“, рекао је Кокошков за Кошарка.си, а онда продужио:

„Брзо сам схватио да је то крај моје каријере. Тело није могло да се врати назад. Изгубио сам превише времена, две или три године, покушавао сам, али пропустио сам много тренинга које никада нисам могао да надокнадим“.

Интересантно, са 16 година дошао је у Црвену звезду, где је тренирао заједно са клупским легендама Сашом Обрадовићем и Небојшом Илићем.

„Дошао сам у млади тим Црвене звезде, био сам један од најнижих тамо. У то време са мном су играли и Саша и Небојша. Када сам дошао у Црвену звезду осећао сам се као да сам дошао у НБА! Све је било тако импресивно и нестварно“.

С обзиром да му је отац био професионални фудбалер, имао је велику подршку оба родитеља да након тешких дешавања и удеса настави даље да се бави спортом, али као тренер. Први ангажман имао је у млађим категоријама ОКК Београда. А онда је уследила авантура с Партизаном.

„Кошарка је као вирус који ме је ухватио под своје. У међувремену сам постао и студент Факултета за спорт и физичко васпитање. Ево, док сада са вама причам о стварима које су ми се десиле за 20 година живота, све више размишљам о томе. Прво сам отишао у ОКК Београд, а онда у Партизан, који је у то време био најорганизованији клуб. Тренирао сам млађе категорије, а онда је уследила специјализација у САД. Одлазак у Америку у оно време, 1995. и 1996. био је још табу тема. Изгледало је као да сам отишао на Марс“.

Мада је у то време тадашња СР Југославија тек излазила из историјске кризе услед санкција, распада велике Југе и бројних економских и међуљудских проблема, успео је да пронађе прави пут и каријеру усмери на праву страну.

„Са људима из САД споијао сам се преко студентског тима из Конектиката, преко легендарног тренера Џима Калхуна, који је био један од предавача. Тада је наш Кошаркашки савез одлучио да пошаље два тренера на двомесечно усавршавање у САД“, истиче Кокошков за Кошарка.си.

Није то био нимало лак пут. Али, помогли су ретки који су знали да цене труд, заједно са Партизаном.

„Постојали су финансијски проблеми, па смо новац морали да налазимо сами. Једном ћу о томе да напишем књигу. Нисам отишао у банку, нити украо новац, али сам успео да скупим. Имао сам велику срећу да су мој рад у Партизану препознали људи, па су ми уз подршку клуба помогли финансијски. Била је то јединствена шанса да одем у САД и направим нешто од каријере“.

Упркос тешким моментима у животу, сам признаје да никада није губио наду.

„Уз мало наде и среће можете да остварите многе ствари. Велика радост вас обузме када добијете шансу. Али, после мораш много да радиш да би трајао. Управо је та дужина рада показатељ ваше вредности. Нисам имао много времена да размишљам о било чему, само сам радио и трудио се да напредујем. Када сам дошао у Клиперсе 2000. године био је то петак или субота, таман на време да почнемо с кампом у Палм Спрингсу. Исто тако било је у Детроиту“, у даху говори Кокошков и додаје:

„Јако сам срећан човек зато што сам имао посао у континуитету све ове године. Чак ни много бољи тренери немају увек такву срећу. Ствари се брзо дешавају и када вас нема годину или две, испадате из система. Јако је тешко вратити се назад“, закључује Кокошков

Извор: моззартспорт