Тијана Богдановић: Никад не одустајте од снова!

О ноћи која јој је променила живот, о томе колико треба да радите да бисте са 18 постали олимпијска вицешампионка, притиску и треми... Била је привилегија угостити чудо од детета.

Остали спортови 18.09.2016 | 13:15 Када је Тијана Богдановић ушетала у редакцију “Блица” били амо одушевљени њеном скромношћу и грациозношћу. Плени позитивном енергијом девојчица због које нам је 18. август освануо као један од најлепших дана у овој години. Тог јутра наша теквондоисткиња је постала олимпијска вицешампионка.

- Ух, причали су ми како је било - уз осмех прича Тијана. - Знам да су нас сви бодрили. Та ноћ је била берићетна. Прво сам ја освојила медаљу, па Ивана Шпановић и кошаркаши су победили Хрвате.

Застаје. Сећања су свежа, али смирено бира речи којима описује срећу.

- Од почетка борби веровала сам да могу да стигнем до медаље. Све је било подређено њој. Целу припрему за Рио сам добро одрадила. Знала сам како и шта треба да радим и награда је стигла у виду сребра.

Признаје, било јој је криво што одлучје није било златно.

- Тренер Драган Јовић Гале и ја смо били тужни. Размишљали смо само о изгубљеном злату, о тој једној секунди. И верујте, од када сам се вратила у Београд сви ме питају шта се десило. Не дате ми да заборавим то. Иако су после судије признале да су погрешиле, била сам тужна. Међутим, дан после, себи сам рекла: “Зашто бих била тужна? Имам само 18 година, а већ сам освојила сребро. То је сјајан успех.”

Шта се прво сети када размишља о дану у којем је освојила медаљу.

- Сјајне подршке коју сам имала од остатка нашег тима. Кошаркашице су дошле да ме бодре. На трибинама је било као да се борим у Србији. Нисам смела да се окренем да видим шта се дешава. Гале ми је причао: “Фокусирај се, не гледај са стране!” После смо са ватерполистима, када су они завршили прославили медаље.

Тијана има 18 година и као и свака тинејџерка жели да излази, дружи се.

- Некад ми је жао што не проводим толико времена са њима, а желим то. Ипак, толико тога сам проживела, искуснија сам, зрелија. Поносна сам и срећна.

Сада када је на одмору од тренинга и такмичења, време проводи са породицом и пријатељима.

- Желим да надокнадим све. Хвала пуно другарима из одељења и разредној која ми излази у сусрет, правда часове, хвала професорима, као и породици, који имају разумевања за мене.

За крај, кажемо јој да се надамо да ће у Токију медаља сигурно бити златна.

- Прво, желим свима да поручим да никада не одустају од сна. Јер када једном одустанемо, то може да нам пређе у навику. А то не желимо. И није решење. Надам се да ће медаља за четири године бити златна. Напорно ћу радити за то. И нећу одустати.

Подршка Иване Шпановић

Тијана је желела да истакне детаљ везан за ноћ у којој је освојила медаљу.

- Значила ми је подршка целог тима, али баш сам се обрадовала када сам чула да је Ивана Шпановић одмах после свог скока питала за мене шта сам урадила. Баш ми је значило.

Највећи непријатељ слаткиши

- Сада се контролишем заиста, али пре сам умела мало да варам, па да поједем неки слаткиш кришом. Сећам се ове године, дан пред мерење на Европском првенству имала сам два килограма више. У себи већ размишљам: “Ма готово, дисквалификоваће ме!” Али поред себе имам Галета. Ишли смо у сауну заједно, ја већ исцрпљена, али Гале каже: “Не, уопште није врућина, издржаћеш то, Тићо!” И на крају сам успела.

Извор: блиц.рс