Видео: Драги Дејо...

Дејан Савићевић – 50 година фудбалског враголана којег сви воле!

Фудбал 16.09.2016 | 00:00 “Драги Геније, можда си данас мало старији, али не брини. Твоји голови никада неће остарити”.

У те две реченице Милан је на најлепши начин честитао 50. рођендан једном од највећих који је носио црвено-црни дрес. И погодио целу суштину. Дејан Савићевић је бесмртан. Ванвременски. Играч који није личио ни на једног пре њега. И играч после којег се није појавио сличан. Било је бољих. Али таквих као он – није.

Све што се данас гледа кроз статистику, трофеје, разне друге параметре не може да дочара и опише значај фудбалског генијалца.

Почело је на прашњавим теренима “иза граде”, у подгоричком Драчу код зелезничке станице… После тога креће историја. Будућност, Звезда, Бари, Токио, Милан, Атина.

Непредвидив, оригиналан, спектакуларан! Фантазиста због којег се стајало на трибинама. Јер не дај боже да седнеш и пропустиш неки дриблинг.

Постао је репрезентативац Југославије из редова Будућности што је у то време била много тежа ствар него задужити опрему Плавих као играч Звезде, Партизана, Хајдука… И било је јасно да мора да заврши у неком од њих. Плакао је када је напуштао Црну Гору. Кажу да до Колашина није могао да се помири са одласком из свог Титограда. Али веће ствари су га чекале. И већ тада је било јасно да Дејо није обичан фудбалер. Ни на терену, ни ван њега.

Увек свој, спреман да брани своју одлуку, да не попушта ни под каквим притисцима. Да држи реч коју је дао. Хајдук је нудио више пара, Партизан је притискао са свих страна, али Дејо је изабрао Црвену звезду. И заслужио “честитку” од Партизанових генерала који нису могли да се помире са "корпом" коју им је дао млади Црногорац. Покушали су да му позивом у војску блокирају трансфер на Маракану, али нису успели. Додуше и Звезда је дала све од себе. Не они људи који данас приписују себи заслуге и за Деја, и за Бари, и за све остало што је било лепо… Настадин Беговић и Миша Слијепчевич су били људи који су ДејанаСавићевића довели у Црвену звезду. Отишао је у ЈНА, генерали су му “средили” Скопље, алиЧича Миљанић је био визионар па је издејствовао формирање “спортске чете” која је Дејапосле неколико месеци вратила у Београд да тренира и распламсава фудбалски пожар који ће убрзо запалити.

Потписао је истог дана кад и Дарко Панчев, а у Звезди је почео да се склапа тим који ће бацити Европу и свет под ноге.

У Звезди га је чекао Пикси као вођа тима. На почетку је то био ривалитет, али се касније претворио у пријатељство. Драгослав Шекуларац их је ставио у исту собу да буду цимери и решио тај проблем око ривалитета за сва времена.
“Сине, они су ти као плавуша и црнка. Неко воли ове, неко воли оне. Али су обе добре”, рекао нам је Шеки једном приликом.

Дошао је и тај јесењи двомеч 1988. са Дрим тимом из Милана у којем су Дејо и Пикси радили шта су хтели Берлусконијевом мезимчету. Да ли би тај Милан израстао у то што је израстао да не беше новембарске магле у Београду, остаје на нивоу кафанске расправе за сва времена. Дејов гол је бацио Росонере у нокдаун из којег их је спасила магла. Те вечериСилвио Берлускони и Адријано Галијани су гутали кнедле. Али и заљубили се у Дејана Савићевића.

Навијачи Звезде су га већ тада обожавали. Потом је дошао и тај Келн. Радио је шта је хтео и те вечери… Слагао је Немце као обланде, ролао је како је хтео, провлачио кроз ноге, ишао на тројицу, четворицу… Постигао је два гола, Звезда је победила 2:0, али је у реваншу доживела помрачење ума и испала.

Лето 1990. је било раскрница. Шеки и Пикси су отишли из Звезде, а Дејо са Југославијом играо на Мондијал у Италији. Ивица Осим му никада није дао да игра онолико колико је Дејозаслужио, па је и онај фамозни промашај против Марадонине Аргентине за пласман у полуфинале Мундијала можда био Осимова казна за све што је и како је радио саСавићевићем. Али тај промашај није дуго прогањао Деја…

Следећа сезона ће бити – ТА! Дејо, Роби, Панчев и компанија су освојили Европу!

“Дејан Савићевић у стопостотној шанси…“, почетак је антологијског коментара МилојкаПантића, а све остало је до детаља урезано у мозак сваког звездаша. И тадашњих играча Бајерна. Дејо је развалио Бајерн у Минхену, Јирген Колер није могао ни ласом да га ухвати и био је то увод за историјски реванш. Највећу утакмицу икада одиграну на београдској Маракани.



Када је тако елиминисан Бајерн онда је судбина морала да уреди да Дејо и другари у финалу у Барију сломе и моћни Тапијев Олимпик. Бари и Италија су се посрећили Дејану Савићевићу, али тек ће да га упознају како треба… Вратиће се касније Дејан на Светог Николу у Барију. Тамо ће постићи четири гола за Милан, а италијанска штампа ће следећег јутра вриштати са његом именом на насловницама. Вратиће се на Светог Николу и једног новембра када ће га бубуљичави клинац који скупља лопте замолити за фотку. Био је то мали Анотнио Касано у којем су касније могли да се понекад виде делићи Дејове фудбалске магије.

Када је италијански Гверин Спортиво објавио фотомонтажу Савићевића у Јувентусовом дресу на насловници, Берлускони и Галијани више нису могли да чекају. И могли су само да се чуде када је Дејо рекао цену. У том тренутку је то са 11.500.000 фунти био највећи трансфер у историји. У Топ 10 су још били и Пиксијев прелазак у Марсељ, и Робијев трансфер у Реал.  

Али до одласка у Милан, Деју је остало још да уради неке ствари. Као на пример да доведеАлекса Фергусона у прединфарктно стање. Енглеске кукавице су одбиле да играју реванш Суперкупа Европе у Београду због наводног страха за безбедност. Играо се само један меч на Олд Трафорду. Манчестер Јунајтед је победио - 1:0. Али то је само мртва бројка и резултат. Оно по чему ће се тај меч памтити нису Јунајтед, Фергусон и асови Црвених ђавола. Памтиће се по несрећном поразу Звезде и урнебесној партији ДејанаСавићевића. Јао, шта им је радио!



Те године је Деју украдена и Златна лопта. Машинерија је прогурала Папена. Није у реду да неки тамо Југословен буде најбољи у фудбалу.

Када је у Југославији све кренуло по злу и када је Милан дошао са милионима марака по њега, Савићевић се поздравио са Звездом и отишао у Италију да им покаже да онај промашај против Аргентине и оно финале у Барију нису били његова права слика.

Дејан Савићевић ће у Милану постати божанство. Тачније, Геније, како га је крстио тадашњиГазетин новинар Боволента. По том надинку и дан данас сви на Чизми памте ДејанаСавићевића. Помените то презиме  у Милану и почеће да жустро објашњавају и млатарају рукама као да је Исус сишао на земљу. Памтили би га још боље да Капело није боловао одОсимове бољке и тренирао строгоћу на Деју. А он је само желео да игра…

Није се либио ни да Капела отера у п.м. Дејов пријатељ и конкурент за место за тиму, ЗвонеБобан, тада је имао улогу преводиоца у тензичном односу Капела и Савићевића. Често није ни смео да преведе Капелу све што би му Црногорац сасуо...

Такав је био Дејо. Осетљив на неправду, без лицемерја и лажне скромности, увек искрен па колико год да га то кошта.  

Милан је 1993. изгубио финале Лиге шампиона од Марсеља. Дејо није био у протоколу за меч. Холанђани и Папен су добили предност. Следеће године, Дејо је био у тиму и Милан је победио. Уз ванвременску партију Генија. Савићевић је уништио моћну Барселону, а величанствени лоб у мрежи Зуибзарете остао уписан као један од најлепших потеза виђених у историји Лиге шампиона.



Следеће године, Милан је опет играо финале Лиге шампиона, Дејо није био у тиму због повреде и погађате шта се десило… Но Савићевић – но партy.

У Милану је провео шест сезона, прирастао навијачима за срце, зацементирао надимак фудбалског Генија и посебно место заслужио у срцу Силвија Берлусконија. Ван Бастен,Савићевић и Шевченко су били тројица играча на које је Силвио гледао посебним очима.

Из Милана се вратио у Звезду када је испред себе имао гомилу атрактивнијих и богатијих понуда. Сведоци смо великих звездаша који се куну у љубав, али ипак воле да јесен каријере проведу даље од Звезде. Дејо се вратио када је ситуација била још тежа, када су се НАТО бомбе надвиле над Југом и онемогућиле му да има опроштајну сезону какву је заслужио. Али опет… Довољно је било само оно једно пробацивање лопте кроз ногеЂорђу Томићу у петом минуту дербија па да осетите задовољство што је Геније опет заиграо у црвено-белом. Јер после њега, никада ниједан сличан њему није газио траву Маракане у том дресу…

Он се својој Звезди вратио, она њега издала на крају. Тада су неки који му нису ни до колена одлучили да му украду заслужен статус шесте Звездине звезде. Искрени Дејо никада није крио да га је то заболело. Али то више није била она Црвена звезда. То је постао неки други клуб, па је опростио грешницима и увек имао времена да се појави на Звездиним прославама, да самом појавом пусти некле лепше духове прошлости из боце и подсети на славне дане њене прошлости. Ништа јој више није тражио, никада га није занимало да се ували у кожну фотељу на Маракани, ту и тамо би јој уделио добронамеран савет и подсетио је којим путем је кренула.

Рапид, селекторски мандат, улога у рефрендуму, вођење ФС Црне Горе са нулте тачке дошли су касније. Свака будала је касније дала себи за право да коментарише, осуђује, критикује… Човека који је само био искрен, воли своју Црну Гору и никада се никоме није “чепио”. Никоме није учинио ништа на штету, само је помагао где је могао. Добро, осим што је у оном Хрвату после чувеног “Пургеру” убио сваки понос.



Проблеми са Капелом, чувени “примицач” и остали детаљи утицали су да Дејо не одигра више од 144 меча за Росонере. Постигао је 34 гола. Али бројни навијачи Милана кажу да Дејовиголови немају исту вредност као остали. Његови се памте…

Зато је Миланова данашња честитка најбољи опис Дејове бесмртности. Можда нам је мало остарио, али његови голови, лажњаци, дриблинзи и остале враголије остају увек као душевна храна сваког ко воли фудбал.

Ко је волео фудбал, воли и Деја.

Како рече Партизанов жестоки момак Бајро Жупић:

“Господин на терену. Њега никад нисам тукао за разлику од осталих”.

Додајемо, господин и ван терена.

Отиђите у Подгорицу па питајте. Дејо не воли да прича о тим стварима. Али можете да се распитате ко је тај што никада није окренуо леђа пријатељима из детињства, ко је увек био ту да помогне сиромашнима и болеснима. Ко никада није одбио ниједно дете. Ко није протежирао ни рођеног сина као што је то појава у нашем фудбалу. Али он не воли да се то прича, па нећемо да ширимо…

Мртва тишина те вечери у Подгорици када је Дејо доживео саобраћајку на мотору, аБерлускони одмах послао хеликоптер и најбоље докторе да брину о његовом фудбалском мезимцу. То ваљда најбоље говори ко је и шта је Дејан Савићевић.

Дејо мајсторе, па ти си Бог! Срећан рођендан Геније. 

Извор: моззартспорт