Српске службе добиле списак шпијуна преко инсајдера у Хрватској

Да је Хрватска тајна полиција годинама уназад заинтересована за обавештајне прилике у Србији најбоље говори поверљива документација. У питању су подаци њихове сигурносно-обавештајне агенције, а једним делом, највероватније, и њихове војне безбедоносне службе.

Србија 15.09.2016 | 15:50 Хрватски стручњаци за безбедоносни систем утркују се у тамошњим медијима да обесмисле то што је српска безбедоносно-информативна агенција ухапсила Србина Чеду Чоловића под оптужбом да је годинама радио за хрватску обавештајну службу.

Бивши шеф СИС од 1995. до 2000. године Анте Гугић мисли да је реч о “прљавој игри” и да хапшење наводног хрватског шпијуна Вучићу служи за стварање услова за заоштравање односа с Хрватском, док бивши шеф СЗУП Смиљан Рељић сматра да Србија данас не представља велики сигурносни проблем Хрватској.

Док Хрвати покушавају да се ограде од „немилог догађаја”, Чоловић се експресно нагодио са тужилаштвом, признао је кривицу у замену за трогодишњу затворску казну. Да ли је тужилашатво направило добар потез са нагодбом, какав је квалитет информација које им је Чоловић понудио, да ли би се током једомесечног или двомесечног притвора окривљени сетио још неких битних детаља које је можда заборавио током саслушања, најбоље ће се знати ако се Чоловић у догледно време изручи Хрватској, и ако се потом убрзо из затвора нађе на слободи. Дакле, да ли је тужилачка истрага била на висини задатка, имајући у виду да је ухапшен особа која се сумњичи за шпијунажу, остаје да се види…

Да је Хрватска тајна полиција СОА (сигурносно-обавештајна ганеција) годинама уназад заинетересована за обавештајне прилике у Србији најбоље говори поверљива документација. У питању су подаци Хрватске службе сигурности, а једним делом, највероватније, и њихове војне безбедоносне службе.

Реч је о десетина страница, односно списковима особа везаних по разиличитим категоријама за ХОС који су класификовани у више категорија. Ову документацију анализирала су два различита извора, један из Службе државне безбедности, а други из војне обавештајне службе. Оба извора имају највише чинове у службама у којима су радили.

Пре свега, увидом у поверљива документа која су, по свему судећи, диверзијом унутар хрватског безбедоносног система “скинута” са компјутера, оба саговорника потврдила су да је у питању у веома великим процентима оригинална документација, имајући у виду пре свега начин на који је сачињена ова документација, на класификовање спискова, означавања, уноса, шированих података…

Како су објаснили, онај ко је изнео ову документацију нанео је СОА ударац с обзиром да су им, између осталог, нестали спискови са пуним именима и презименима особа које су биле или су и даље њихови сарадници, што је за једну тајну службу жесток ударац јер се прави идентитет сарадника држи у строгој тајности.

Поверљива документа класификована су у више категорија:
1. Спискови Срба у Хрватској који су се бавили обавештајним радом
2. Спискови Срба из Хрватске који су радили за стране обавештајне службе
3. Спискови особа, међу којима и поједине личности из хрватског јавног живота, са којима је СОА остварила контакт
4. Спискови особа са којима је хрватска служба успоставила контакт
5. Спискови српских обавештајаца, највећим делом из војске Републике српске крајине, који су под обрадом хрватске тајне полиције.

На списковима су откуцана пуна имена и презимена особа, њихови псеудоними као што су Тигар, Кртица, Славија, Дон, Брко, Живко, Тино, Министар, Авион, Кец, Пакрац…затим имена особа са којима су долазили у контакт, подаци о томе где су радили и у ком месту у Хрватској…

Спискове је сачинила аналитика њихове службе, а према подацима, највероватније су напрвљени пре неколико година.

На основу свега горе изнетог, јасно је да су Срби и обавештајне прилике код нас дуги низ година предмет озбиљног интересовања Хрвата, а како раде наши суседи објашњено је у наставку текста, насталог из разговора са горе поменутим изворима.

“Пред распад Југославије, велики број припадника Савезне службе безбедности који су били Хрвати, већ тад су знали шта се спрема, да ће доћи до рата. Они су махом радећи у Београду, где су на дневном ниову добијали поверљиве податке и депеше, носили су у Хрватску, заводили и правили досијее са тамошњим безбедњацима. И пре него су добили државу, они су почели да праве своју обавештајну службу.

С друге стране, из Хрватске су се у савезну Удбу тих година сливале штуре информације о одређеним личностима и догађајима, углавном описане у једва неколико реченица.”

Кад је избио рат један број њихових обавештајаца из ЈНА, остао је у Србији, и они су се такође бавили и обавештајним радом за новонасталу хрватску службу. То су била војна лица која су прикупљала бројна документа и депеше, али су у то време имали проблем како да све то пошаљу у матицу, па су тајне списе држали скриване на различтиим локацијама.


Наша тајна полиција, у то време СДБ, добила је поверљиве информације о њима због чега их је ставила на мере.

“Већи део тих војних лица, како је рат у Хрватској све више беснео, доносио је одлуке да напусти Србију. Приликом напуштања са собом су односили и поверљива документа. Наша служба је знала шта спремају, па је један број њих чекала на граничним прелазима, између осталог и на прелазу Бачки брег, где су потом хапшени.”

У исто време тадашњи државни врх Хрватске, коју је водио Фрањо Туђман, доноси одлуку да се једном броју српских војних лица и обавештацаја понуди да остану у тој земљи, да им се не дирају радна места и имовина. Треба напоменути да је у време избијања рата деведесетих, у тајној полицији у Хрватској радило највише Срба, који су били веома искусни оперативци. Онима који су прихватили понуду тадашње власти дат је задатак да обучавају младе кадрове хрватског безбедоносног система.

“С друге стране, поједини Срби који су побегли из Хрватске врбовани су у време и убрзо након завршетка рата, тако што им је обећала да им неће дирати породице односно родбину која је остала у Хрватској ако буду сарађивали, а понуђено им је и да ће им имовина остати нетакнута.”

Један број Срба врбован је после 2000. године, када су одлазили да у Хрватску да обиђу родбину и рођаке.

“Приликом преласка границе односно уласка у Хрватску, њихова служба активирала би доушничку мрежу, обично преко комшија, да прате шта Срби причају и какве су му намере. Нису их дирали ни приликом прве, друге или треће посете завичају, али кад би четврти или пети пут дошли у Хрватску, привођени су на информативне разговоре приликом којих су помињане и тајне оптужнице за ратне злочине, притисци на породицу и родбину да ће имати проблеме…”

(Експрес)