На данашњи дан: 1997. Лукач извршио удар

У фељтону наслова „Битка за Радована“ детаљно сам образложио околности кршења међународног мировног споразума какве су почетком 1997. године довеле до тешке политичке кризе.

Република Српска 10.09.2016 | 21:58 Суштински, српски народ је крвавим ратом одбранио своју Републику Српску и није био спреман одрећи се досегнутог нивоа државности. Са друге стране бошњачки и водећи западни лидери настојали су у мирнодопским околностима реализовати ратне циљеве. Тешко да би у свом науму остварили иоле битне промјене да унутар српског корпуса нису пронашли особу „залуталу у животу и политици“ – Биљану Плавшић.

Ова „ботаничарка“ започела је врло чудну борбу против криминала и корупције унутар институција Српске и то грубим кршењем устава и закона државе чији је предсједник. Њој је било „сасвим природно“ да смјењује министре полицији (Драгана Кијца) иако таква радња представља грубо прекорачење овлаштења.

Кад се највише законодавно тијело супротставило њеним противправним одлукама, предсједница је врло једноставно одлучила распустити парламент – без свијести да без сагласности предсједника владе и парламента то не смије чинити. Залуд је Уставни суд утврђивао почињене незаконитости јер „ботаничари“ ионако слабо разумију правничке заврзламе.


Елем, проблем настаје када један још увијек несвршени студент бањолучке више полицијске школе почне тумачити уставну материју. Са данашње дистанце морамо се запитати како је (наш заједнички) професор Рајко Кузмановић овог студента оцијенио на испиту из уставног права.

Да, говорим о оновременском колеги студенту Више школе унутрашњих послова – Драгану Лукачу. У то вријеме било је „прихватљиво“ да одабраним студентима ове школе додијеле чин мајора и функцију команданта специјалне полиције, а колико су појединци били компетентни за такве положаје и чинове понајбоље су показали њихови поступци.

На врхунцу кризе, или боље рећи: супротстављања тадашњег руководства Републике Српске правном и физичком насиљу над нашом младом и врло крхком државом, министар Кијац је одлучио смијенити Драгана Лукача са позиције команданта „специјале“.

Међутим, овај мајор-студент у духу омиљеног му предмета „правне ботанике“ одлучује да свог министра Драгана Кијца, заједно са чланом Предсједништва БиХ Момчилом Крајишником, предсједником Народне скупштине Драганом Калинићем, премијером Гојком Кличковићем, те низом посланика, министара, сенатора и других највиших државних функционера, једноставно протјера из Бањалуке.

Данас се оновременска дешавања представљају како то моћницима одговара, но чињенице су неумољиве. Лукач је из структура специјалне полиције тада успио окупити врло мален број својих истомишљеника (једва дванаест). Да би ову „слабост“ надомјестио позвао је водеће бањолучке криминалце, ваљда као „резервни састав“.

Овај новоуспостављени „одред“, нормално, не би ништа постигао да иза њега нису стале снаге НАТО. Многи су се тих дана питали да ли један број одметнутих полицајаца ЦЈБ Бања Лука дјелује у саставу НАТО/СФОР, или је НАТО постао организациона јединица бањолучке полиције!?

У сваком случају, припадници НАТО снага блокирали су простор око Хотела „Босна“, као и већину улаза у Бању Луку. Жак Клајн је више пута улазио у хотел и покушавао преговарати са Крајишником и другим функционерима, међутим ови су одбијали да се повинују вољи једног „студента“ и смијењеног мајора, а посебице нису прихватали да им вољу намећу локални криминалци.

Тада наш „будући правник“ доноси одлуку: улази у хотел, хапси, разоружава (колеге из пратње функционера) и прогони. Замислите, један млад' мајор из највећег града Српске протјерује члана предсједништва, предсједника парламента, министре, посланике и сенаторе. Једини ког није успио протјерати био је премијер Кличковић који током ноћи „јуначки“ побјегао из града!

Само, кад највише функционере противправно и насилно онемогућите у вршењу уставних овлаштења на цјелокупном простору или у дијелу државе – такво понашање правне и безбједносне доктрине дефинишу као државни удар.

Можда Драган Лукач, као студент, те 1997. и није био свјестан противправности и појединих околности сопственог понашања, но проблем је што ни данас као „магистар државно-правних наука“ не схвата да је у ствари починио државни удар против сопствене државе.

Доиста, баш ме занима како је на Високој школи унутрашњих послова мога стећи звање „магистра наука“ (како стоји у његовој званичној биографији)? Или у тој „ВКВ полицијској школи“ неко озбиљно крши важеће законе или Лукач не разумије какво звање је стекао (могао је стећи само звање магистра струке, а никако наука!).

Како год, након државног удара слиједи насилно мијењање изборне воље грађана и на власт долазе „окупациони намјесници“, који по налогу својих западних господара заувијек и неповратно дерогирају један по један елемент државности Републике Српске.

Српска је успјела своју државност одбранити у рату, исту верификовати међународним споразумом, а након тога бива окупирана, разорена и обесмишљена. И све то примарно захваљујући тешким кршењима сопствених закона од стране оних који су задужени да законе проводе. Жалосно, али је тако!


Елем, након годину и нешто на врло болан начин откривамо како је сламање самосталности Српске представљало тек припрему новог и још бруталнијег злочина против српског народа – агресије на СР Југославију. Подсјетићу да је Милорад Додик марта ове године на РТС јавно признао моје наводе да је био НАТО оперативац ангажован за потребе агресије и злочиначког бомбардовања. Зато је у појединим медијима прозван као „Милосрдни Додик“.

Данас се Додик и Лукач представљају као два највећа „голмана“ који бране Српску од свега и свачега, а може им се обзиром на већ пословичну српску заборавност. Но, ја и даље стојим на становишту да је Милорад Додик те 1997. године извео прву у свијету „обојену револуцију“ и то против сопственог народа, те да је био један од кључних актера друге икада изведене „обојене револуције“ – Петооктобарске.

Драган Лукач је истовремено починио државни удар, каквим је сопствену државу предао НАТО окупатору и након чега је услиједила разградња државности и државотворности Српске до данашњег степена и обличја. Уз све то, свиђало се то њима или не, свјесно или нехатно (свеједно!), саучествовали су у припремању новог злочина против сопственог народа, односно у злочиначком бомбардовању Србије.

Блог Борислав Радовановић