Прича: Човјек је Тито за све нас! Србин одвео Уганду на КАН након 39 година!
Бели врач из Србије направио је чудо у Африци - због његовог и успеха фудбалера које води председник Уганде прогласио је нерадан дан у целој држави. Али за то сте можда и чули - оно што не знате јесте какав је заправо холивудски филм живот Милутина Мића Средојевића...
Фудбал 08.09.2016 | 23:00
Јер та земља је у фудбалском трансу. Нешто што је до јуче била мисаона именица у тој источноафричкој земљи данас је стварност, а недеља 4. септембар историјски дан. После пуних 39 година Уганда иде на Афрички куп нација, континенталну смотру најбољих фудбалера, а за овај мегауспех заслужан је један Србин – наш тренер Милутин Мићо Средојевић (47).
Мицхо, како га зову тамо, њихов Бели врач, човек је који је целог себе уткао у успех ове репрезентације. Пуних 15 година Средојевић, који је рођен у Прокупљу, ради на афричком тлу, а током богате каријере тренирао је клубове из пет земаља, махом фудбалски неразвијенијих, попут Судана, Руанде, Уганде…
Годинама су нам путем интернета стизале информације о успесима клубова које је тренирао, али некако нико није успевао да забележи његову праву животну причу тамо далеко од Србије. Његова осећања, анегдоте са Црног континета на којим би му позавидео и легендарни Индијана Џонс оставиле су нас без даха. Искрено.
Питања нису била потребна, одмах нам је дочарао колики је ово успех Уганде.
„Око 70 одсто људи овде у Уганди је старости испод 40 година. Дакле, људи су се рађали и живели, али нико од њих није имао прилику да чује химну своје земље на Купу афричких нација. Пре три године сам стигао на клупу репрезентације са добрим ‘бацкгроундом’, што би рекли Енглези и ево, успео сам да их доведем до великог успеха. Овде је у понедељак била лудница, председник Уганде је јуче прогласио нерадни дан у целој држави, славило се на сваком кораку“, истиче Мићо.
Пуних 15 година сте у Африци, шта сте све постигли до сада?
„Предводио сам пет тамошњих клубова и освојио 12 трофеја, што у националним шампионатима, што у куповима. Два пута сам одвео Уганду на Куп афричких нација за локалне играче, а овај успех није случајан. Он је плод мукотрпног трогодишњег рада. Уганда никада није добила на страни ниједног противника, а од 2014. када сам дошао, забележили смо четири победе, што је необичан податак у афричком фудбалу. Ретко се овде побеђује на страни, али сам и то успео да променим.“
У чему је тајна успеха са Угандом, који је ипак ваш највећи печат?
„Људи су овде луди за фудбалом, иако су Влада и држава потпуно незаинтересовани да нам помогну. Тајна је у трострукој формули коју сам пронашао - 1) љубав и молитве народа у црквама и џамијама, 2) патриотизам играча, 3) ентузијазам и карактер тренера. За прве две компоненте су они заслужни, за трећу ја, а успех се види на конкретном резултату на терену.“
Афрички куп нација у Габону биће прави изазов, зар не?
„Не бих искључио да и тамо направимо изненађење. Напредовали смо много у претходне три године. Када сам дошао у Уганду, били смо 107. селекција на свету, а данас смо 65. и налазимо се испред Нигерије на ранг-листи. Али пре јануарског турнира у Габону, у октобру почињу квалификације за Светско првенство, где смо у тешкој групи са Египтом, Ганом и Конгом. Не плашим се, јер знам како се игра с најјачима. Мој тим је једини који је освојио четири бода у две утакмце са Ганом у протеклом периоду. Бићемо једина репрезентација из Источне Африке која се бори за пласман у Русију и биће то узбудљив изазов“.
НИКО ИЗ СРБИЈЕ МЕ НЕ ЗОВЕ...
Има ли у селекцији Уганде материјала за нашу Суперлигу? Да ли вас зову из Србије клубови да им препоручите играча?
„Наравно да има, али нити ме ико зове из Србије, нити ја желим тиме да се бавим. А и мислим да после ових успеха српски клубови неће моћи лако да их доводе, јер су скаути са запада Европе увелико почели да шпартају Угандом. Мој најбољи играч Фарук Мијаод овог лета игра у Белгији за Стандард из Лијежа. Занимљиво је да сам због њега звао нашег фудбалера Милоша Косановића тамо у Лијежу и замолио га да му помогне да се снађе. То је једина услуга коју чиним играчима из Уганде, људски је, зар не?“
Како успевате да мотивишете играче да побеђују?
„Лако. Момци су сами увидели да им је пласман на КАН прилика да се афирмишу. Економски мотив је наравно присутан и због њега играју боље, да би их неко приметио и одвео у иностранство. Јер паре овде тешко да могу да зараде. Држава је незаинстересована, Савез није снажан, рецимо сам сам тражио спонзоре и организовао тренинг кампове. Сам сам се бавио репрезентацијом Уганде и волим да кажем да је посао који радим ‘оне ман схоw’.“
Добили сте и ново име у Уганди, нисте више Мицхо?
„Да, добио сам свечано име које је овде обичај којим се указује почаст странцима. Сада сам за њих Серуњоги, односно Бели врач, али наравно да ми се више свиђа моје име јер носим своју земљу у срцу и свуда са задовољством истичем да сам Србин.“
Јесу ли вас звали из Србије да се вратите? Да преузмете неки клуб?
„Искрено, за 15 година откако сам отишао, нисам никад помишљао да се вратим у Србију да радим као тренер. Није ме интересовало. Први и једини пут када сам радио у домовини било је 2000. када сам са омалдинцима Спартака из Суботице освојио куп. Уместо да тада те фудбалере пребацимо у први тим и направимо моћну генерацију, све је пропало, а ја сам изгубио ентузијазам да радим у Србији. Нисам добио ни ја шансу и отишао сам у Африку. Радио сам у многим земљама, овде играчи дају срце и душу да би играли у репрезентацији док српски фудбалери више воле да трче по сплавовима. То ме не занима.“
Шта вас покреће да останете у Африци све ове године?
„Човека углавном привлачи и гура новац, а мене привлачи поштен приступ послу. Имао сам разне понуде из познатих афричких селекција, али нисам желео да одем. Сигурно ћу остати у Африци још неколиког година јер ми је лепо и уживам овде.“
ДОБРО ДОШЛИ У ПАКАО
Дочарајте нам мало атмосферу са стадиона у Уганди?
„Тамо су стадиони испуњени до последњег места, а сваки навијач је обучен у реплику дреса националног тима. Тога рецимо у Србији нема. Једино што овде навијачи немају културу навијања као што је, рецимо, на северу Африке где се навија као у Европи. У Уганди је традиција важнија, а уместо песме с трибина иде урлик који прати њихов традиционални плес. Али је атмосфера на трибинама паклена и буквално је порука ривалу: “Добро дошли у пакао”. Наши навијачи праве специјални притисак и противнику је тешко, нелагодно. Леди му се крв у жилама од атмосфере. Има плеса, поклича, урлика, необично је…“
А кад кренете на гостовање?
„Мој тим зна како треба да се понаша на страни, против жестоких противничких навијача. То најбоље показују резултати, апсолутно. Ми побеђујемо много више у гостима, него што је неуобичајено у афричком фудбалу. Ништа није случајно, психички имам јако снажну екипу.“
Испричајте нам неку анегдоту, кладимо се да сте их препуни?
„Када сам радио у Етиопији у клубу Сент Џорџ, и играли смо афрички Куп шампиона против тима из Гане Хартс оф Оук. Прву утакмицу код куће добили смо са 4:0, отишли на реванш у Акру, а тамо нас је судија унаказио. Свирао је три пенала и искључио ми три играча у првих 20 минута. Наш председник одмах је повукао екипу са терена, али и то сам доживео у каријери. Бесомучну крађу.“
МОЈ ЈЕ ЖИВОТ ЗА ХОЛИВУД
Их, само то?
„Хоћете још? Гостовање док сам радио у Етиопији. Мој тим који је из православног дела ове земље и играмо против екипе из муслиманског дела. И дамо им гол у надокнади времена, за победу, а онда креће стампедо с трибина. Руља нас јури да нас линчује, док нас специјалци са хелихоптерима одвозе са стадиона. И тога се сећам за цео живот. А да вам не причам да је, кад смо једном бежали са гостовања, полиција морала да пуца на противничке навијаче. Ти трчиш, а поред тебе специјалац пуца на руљу и убија пет или шест људи који падају. Нереално, нико ми не верује, а мој живот овде у Африци је препун акције и ја то волим. Људи у Европи немају појма, али могао бих да снимим холивудски филм.“
Па ви сте живели у ратним зонама? Зар се ваши најмилији нису плашили за вашу безбедност?
„Не, јер знају да овако живим већ 15 година. Уганда је одувек имала проблема, била је у грађанском рату када сам дошао 2001. године. Рецимо, сећам се да је тада куљао сукоб између севера и југа, а овде су радили тренери Швеђани и Данци којима су њихове амбасаде браниле да путују по земљи. Фудбал се играо, а ја сам слободно путовао по држави. Није ме занимало да се кријем, већ сам свуда ишао, а нација ме је временом заволела, сматрају ме Белим врачом. Данас смем да уђем чак и у фавеле, где нема закона, али где сви знају моје име, моје лице, и где год се појавим указују ми страховито поштовање. Нема тих пара које то могу да купе.“
Дакле, волите и даље Африку и Уганду са свим ризицима који живот тамо носи?
„Како да је не волим и не будем везан за њу кад ми је дала све у животу. Сећам се 2003. године када смо забележили прву победу у афричком Купу шампиона, пратио нас је шпалир дугачак 43 километара. Људи су нас грлили, обасипали цвећем, кажу као када је Тито долазио овде. А у Судану рецимо, када сам 2010. радио и увео Ал Хилал у Куп шампиона, навијачи су ме са аеродрома до центра града носили на рукама. То је четири или пет километара. То су ситуације за сва времена и то поштовање ме стално покреће да наставим да радим у Африци. То је мој обећани рај“, закључује на крају разговора Милутин Мићо Средојевић.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар