Анализа: Шта се дешава са српским асовима када играју за своју земљу Србију?!

Колико пута смо се само запитали "Па, како то да играју овако лоше за репезентацију, а сјајни су у клубовима!?". А управо је то, лошија партија од очекиване, била одлика многих наших фудбалских асова. Шта је у питању?

Фудбал 06.09.2016 | 22:30 Чињеница је да је Србија подарила овој планети приличан број изузетних фудбалера у последње две деценије. Неки од њих су били капитени највећих клубова на свету, нечији трансфери су били међу највећим у Европи, многе њихове партије или потези изазивали су уздахе где год да су наступали, али када обуку репрезентативни дрес...

Много је било примера у којима се истински асови прилично обрукају када наступе у дресу који представља наде читаве спортске јавности њихове државе. Некада су деловали незаинтересовано, што можда и јесте био случај због чувеног "баш ме брига да се трудим, дај да одрадим ово и вратим се у иностранство" менталитета, али тешко да је то био случај са већином таквих примера.

Делимичан одговор на ову "мистерију" смо пронашли у једној реченици коју нам је Дејан Станковић рекао када смо се, заједно са нашим репрезентативцима, враћали из Јерменије 13. октобра 2007. Тада је одиграно "мршавих" 0:0 у квалификацијама за ЕУРО2008. Квалификацијама у којима је, из сваке групе, по две екипе ишло на шампионат Европе, а ми смо по нашем обичају били - трећи. И не чуди, пораз од Казахстана (2:1), поменути реми са аутсајдером у Јеревану, те три ремија на свом терену нису били довољни да се надмаше Португалци и Пољаци. Умемо ми тако да упрскамо у фудбалу, зар не...

Станковића смо упитали зашто је то тако, зашто је и он сам подбацио, а он нам је рекао:

"Људи, па, нисам ја Роналдињо да прођем петорицу и све сам решим. Свака част момцима са којима играм у овој екипи, али, у Интеру сам, искрено, растерећенији. Тамо знам да ће, ако погрешим нешто, три сјајна играча иза мене сигурно то да исправе. А када дођем да играм за репрезентацију, сав се стегнем да не направим неки кикс, јер знам да ће нам са трибина .... све по списку".

И, то је тачно.

Иако Станковић није имао ни лошу намеру, ни лоше речи за своје тадашње репрезентативне другове (у Јеревану је наступила једанаесторка Стојковић, Рукавина, Ивановић, Степанов, Душко Тошић, Ковачевић, Кузмановић, Станковић, Крастић, Пантелић, Жикић, а у наставку су ушли Зоран Тошић, Лазовић и Бошко Јанковић), чињеница је да је Интерова стартна постава била и уигранија, а и нимало наивна (у тој, сезони 2007/2008. најчешће су је чинили Жулио Цезар, Маикон, Кордоба, Киву, Маквсел, Занети, Станковић, Камбијасо, Цезар, Круз, Ибрахимовић).

Само, не треба нашим играчима Ибрахимовић у тиму да би били оно што могу да буду, оно што показују у својим клубовима. Други део одговора лежи у уиграности. Јер, са саиграчима из клуба вежбају најмање једном, често и двапут дневно. Знају како онај други "дише", а камоли како се креће, кад може да "ускочи" и помогне, док са саиграчима из репрезентације наши фудбалери се, најчешће, сретну три дана пред меч, па шта успеју да "уиграју", то и видимо на терену.

Наравно, било је оних који су олако схватали своје репрезентативне обавезе. Јер су их само обавезама и сматрали, па су их отаљавали да "то што пре прође", не марећи за жеље народа, за очекивања младих генерација, за живце оних старијих. Али, чињеница је да су наши фудбалери у много случајева приказивали далеко више у клупском, него у репрезентативном дресу. То бреме прошлих времена имају, не својом кривицом, и они који су дрес Србије почели да носе тек сада. А и они треба да се, без много уигравања, свиде публици и остваре добре резултате. После онолико смена селектора, пропалих пројеката и одусуства подршке, што се видело и кроз звиждуке на полувремену утакмице са Ирцима, задатак који је пред новом генерацијом није лак. Ипак, добар систем, уигравање оних који постају стандардни првотимци и подршка са трибина, пут су који би могао да излечи оне муке настале претходним, слабим репрезентативним издањима наших асова из светских клубова.

Извор: блиц.рс