Коментар: Зашто сам се љут вратио са утакмице "Орлова"...?!

Одиграти 2:2 са таквим противником, оставити два бода у блату "Маракане" већ на старту против тима који осим пар лактова, спринтова и два добро изведена корнера није показао много тога - треба назвати неуспехом!

Фудбал 06.09.2016 | 23:45 Иако ми је колега Јоца средио акредитацију у Фудбалском савезу Србије, одлучио сам да ко зна који већ "нови почетак" српског репрезентативног фудбала испратим на начин на који сам то мазохистички радио пре уласка у спортско новинарство – одласком с пријатељима на трибину.

После пар размењених реченица (и тура) са одвећ пијаним Ирцима, који су пиво "гасили" ракијом у једном кафићу близу стадиона (ма, каква забрана продаје алкохола...), Запад "Рајка Митића" понудио нам је склониште од пљуска, који је и овог пута имао великог утицаја на ток, самим тим и исход прве од десет утакмица на путу ка Русији.

Тако је кад се игра у Београду, у Србији.

Киша није утицала само на одзив публике и расположење на стадиону, већ и на терен који је после првих пар дуела заличио на бојно поље преко којег је управо протутњао Џингис Кан са својом лаком коњицом. Но, о томе нешто касније.

Да скратим причу, разлог због ког пишем ове редове је што ме ни дан после утакмице не напушта утисак који сам синоћ, покисао и блатњав (2016. година) вратио кући са стадиона – био сам задовољан како су се наши борили, али љут због резултата.

Образложићу...

Мајстори смо у претеривању. Могли бисмо без проблема да нађемо десетак разлога који би "орловима" послужили као непотребан алиби за 2:2, попут податка да су Ирци недавно играли ЕУРО (а, ко није, осим нас?), да су тамо победили Италију (ОК), да ми и немамо неке игре и резултате иза себе да бисмо очекивали да победимо овакве тимове (ово баш мрзим да чујем), да је ово млад тим којем је потребно време (то прво није тачно, а друго – колико смо времена и генерација потрошили чекајући да дође то "неко наше" време?), итд.

Мајстори смо у претеривању. Могли бисмо без проблема да нађемо десетак разлога због којих би требало да наставимо да не верујемо у репрезентацију и мрачимо свако окупљање тих играча, од којих боље немамо. Нећу их наводити, пуни су коментари на поратлима таквих примедби, које углавном не доприносе ничему, осим пљувању и омаловажавању.

Мислим да је овог пута реалност негде између и ако посматрам само првих 90 минута квалификација за Мундијал на који искрено желим(о) да се пласирамо, само утакмицу одиграну у понедељак увече у Београду пред мање од 10.000 људи, само саставе које су извели Славољуб Муслин и Мартин О'Нил, само оно што су приказали момци у црвеним и зелено-белим дресовима...

...Србија је морала да победи ову Републику Ирску, у овом тренутку, на том месту, без обзира на околности које су претходиле самом мечу, као и условима под којима је одигран сусрет.

Морала је, јер је боља, јер има боље играче, јер њени играчи боље баратају с лоптом, јер противник осим у трчању и ваздушним дуелима није имао чиме још да се супротстави "орловима". Морала је, јер квалификације за Мундијал не дају много прилика за искупљење. Напротив.

Наљутио ме је крајњи резултат, јер су управо то резултати због којих смо пропустили велики број такмичења у последње време и због којег имамо два-три активна репрезентативца који знају шта значи пласирати се на Светско првенство.

Два гола дала нам је екипа која је тек неких десетак минута имала уопште жељу да напада (доћи ће сутра неко ко зна лопте, ко уме и да нападне...), два гола примили смо (и могли још један, реално) од тима који се тако дрско и ружно бранио на 0:1 да сам добар део утакмице провео присећајући се ко је последњи играо такав бункер у Љутице Богдана. Јавор и Хајдук из Куле нису. Можда неко други...

Одиграти 2:2 са таквим противником, оставити два бода у блату "Маракане" већ на старту против тима који осим пар лактова, спринтова и два добро изведена корнера није имао још да покаже... Екипа која жели да се пласира на Мундијал морала би то да назове неуспехом и никако другачије. Ни због чега другог, већ због себе.

Само онај за кога је бод код куће неуспех има "минд сет" да оствари велике ствари. Сетимо се суза Иване Шпановић због бронзе на Олимпијским играма, израза лица Новака Ђоковића после изгубљених финала грен слем турнира, разочараних фаца наших кошаркаша после пораза у финалима од Американаца, иако би многи сањали да играју та финала...

Не може бод да буде ОК. Не сме.

Јер ако је бод у Београду солидан резултат, јер као "биће боље" и "тек смо на почетку", и нова елиминација у квалификацијама сутра биће солидан резултат, из истог разлога, јер смо на почетку. А на крају смо. Погледајте састав групе, синоћ сам пред спавање поново прелистао наше противнике, биће паклено тешко на гостовањима и сасвим извесно даље ће онај ко сакупи највећи број бодова на свом стадиону.

Али, још нешто ми не излази из главе.

На ове 0:0, 1:1, 2:2 код куће, уз уобичајене поразе на страни смо се свикли, очигледно. Оно што је синоћ направило разлику у односу не неке претходне "биће боље" неуспехе репрезентације Србије је наступ и игра екипе после шокантних 0:1, пре него што су и сви наши играчи дошли у додир с лоптом.

Из почетне панике, "орлови" су упрегли свом снагом и заиста свака част за енергију и вољу испољену на путу ка сасвим заслуженом вођству од 2:1, до ког не би дошла било која репрезентација!

Било је у тим налетима и грешака, и нелогичних решења, прескакања првог до себе, капитен Бранислав Ивановић повремено је претеривао дијагоналама, реални вођа тима на терену Душан Тадић имао је повремено превише контаката с лоптом, центарфор Александар Митровић добар део утакмице провео је у потпуној изолацији, неупотребљив, све је то на тренутке деловало депримирајуће, али могло је јасно да се осети да су момци били спремни да унесу лопту у гол.

И унели су и лопту и противника на крају, два пута.

Против одбране коју је О'Нил поставио у другом полувремену то је било ђаволски тешко и потрошена је огромна енергија, али и вера, да би се преокрет догодио. То није била одлика репрезентативаца наше земље, баш дуго, и утолико више ме је у пределу чела заболело када су нам и други пут сместили лопту у мрежу.

Докле ће нас кажњавати неписано фудбалско правило, помислио сам тада и запитао се – колико је лекција још потребно да добијемо, селектора и формација да променимо, да бисмо победили директног ривала за врх табеле на свом стадиону?

Скупе су то грешке и углавном заврше седењем пред ТВ екранима кад се Европа и свет најбоље зезају, и утолико је нови селектор Муслин само делимично у праву када каже:

"Остали су ожиљци из прошлости. Играли смо у грчу, на све то примили смо рано гол. Не тражим алиби, али киша нам није ишла на руку јер овакав терен не одговара екипи која жели да игра и напада. Терен је био веома лош".

Биће потпуно у праву када по идеалном терену за игру, без рано примљеног гола, надигра ипобеди овај исти тим, који је у офанзивном смислу итекако лимитиран у поређењу са талентом који у копачкама носе српски фудбалери.

А, ти српски фудбалери, какви год да су, нису заслужили две ствари. Рекао сам да ћу се вратити на то, и завршавам причу с кишом. Било сунце, киша или снег, премало је људи било на стадиону синоћ. Песма Ираца јасно се чула од 1. до 94. минута, баш као и нагласак симпатизера репрезентације Србије.

Били су то махом момци из Ужица, Чачка, Ваљева, Пирота, Ниша, Републике Српске, Херцег Новог... Београђана није било нигде. Када би "провинција" (само у географском смислу речи, никако другачије) окренула леђа репрезентацији, у Љутице Богдана или Хумској не би се скупило 2.000 људи.

То је прво чега би требало да се постидимо.

Друго је – фудбалски "терен". Оно на стадиону Црвене звезде јесте био травњак, али не и фудбалски терен.

Није да смо баш спремни за оно што долази с неба. Био то дрон, био један обичан пљусак...

Извор: мондо.рс