Анализа - видео: Хакан Шукур? Ко то беше?

„Велика чистка“ на турски начин... Или: зар је боље веровати Вођи него својим очима, срцу, памети?!

Фудбал 10.09.2016 | 23:30
Анализа - видео: Хакан Шукур? Ко то беше?
Друг Џугашвили је био највећи мајстор тог гнусног заната. Једног дана би сви видели фотографију, рецимо, ону на којој су Стаљин и озлоглашени шеф НКВД-а Николај Јежов, стоје поред Московског канала, насмешени, мада се код обојице у осмеху види тај садизам, а посебно код Јежова који ће осмислити „Велику чистку“, период страха, репресије, прогона и политичких убистава по свом коловођи и даље познат као „Језовшчина“.

Наредног дана, у Правди би се појавила иста та фотографија, само без Јежова. Стаљин стоји поред Московског канала, сам, насмешен. Од Јежова нема ни трага, ни гласа, види се само река Москва, тамо даље је Волга. Јежов, непријатељ совјетског народа и радне класе, више не постоји. Обрисан је, као да га никада није било, јер у Совјетском Савезу није било довољно уништити, убити, затрти политичког противника.

Не, он је морао бити избрисан из колективног сећања, морало се забранити да се о њему говори, па да се о њему мисли; народ се морао натерати да верује држави и њеном Великом Вођи, а не својим очима. Нека држава мисли уместо вас, ваше је само да ћутите и климате главом.

Данас најсмешнији, а тада нимало духовит био је пример фотографије на којој другВисарионович стоји у неком кабинету, црне разбарушене косе која иде у вис и јаких грузијских бркова. Око њега су Николај Антипов, Сергеј Киров и Николај Шверник. Прво нестајеАнтипов, па Шверник, на крају Киров, све док у истоветној пози, на искропованој фотографији,Стаљин не остане сам.

Неки би се људи и даље заклели да је Антипов постојао, баш као што су неки људи врло памтилиЈежова, али то смеш да говориш само у себи, све док и сам не посумњаш у свој ум. Мора да сам полудео када видим нешто чега нема, каже себи млади совјетски ударник док по наређењу ујутру бистри Правду на Комсомолу, како би држава могла да погреши уопште и зашто би друг Стаљин лагао?

Мора да Јежов заиста није ни постојао...

Данас се на Босфору ради исто то. Председник Реџеп Тајип Ердоган, челник режима који је учинио бројна злодела током претходних година – хапшење и пребијање новинара и активиста, завођење медијског мрака, подршка исламским екстремистима у региону, масакрирање недужних Курда, о корупцији, непотизацији и пљачкама да и не говоримо – после неуспешног пуча против његовог режима кренуо је у нову серију стаљинистичких чистки, неометан у свом исламистичком маршу више ни од кога, са успешно произведеним унутрашњим и спољним непријатељима, на челу са бившим сарадником Фетулахом Гуленом.

На сајту Турске фудбалске федерације, у дану када ови редови настају, и даље се може прочитати да је извесни Хакан Шукур одиграо 156 утакмица за све селекције Турске, на којима је постигао 59 голова. Од тога је за А селекцију наступио 112 пута и дао невероватних 51 гол – просек од скоро гола на свака два меча. Ту је и податак да је играо за Галатасарај 392 утакмице, са учинком од 228 погодака. Нико никад као Шукур, нико никад после њега.

Могу се видети и сви његови голови у каријери, када их је постигао, против кога, како – последњи унос каже: 10. мај 2008, 35. минут меча Галатасарај - Хацетепе, гол ногом – као и колико је картона добио сваке сезоне, колико је трофеја освојио, и томе слично...

Из свих статистика лако се чита оно што зна сваки Турчин, и што зна цела планета: Хакан Шукурје најбољи, најпопуларнији, најважнији фудбалер у историји Турске, прва права звезда, онај којег ће назвати „Бик са Босфора“, мајстор за давање свих нормалних и ненормалних голова, разлог националног поноса, народни херој најмање два континента, на колико се простире држава...

А опет, ако је веровати добро цензурисаним вестима које стижу из Турске, ускоро ће Шукур, доскора независни посланик у турском парламенту, доживети судбину Стаљиновихпротивника.

Председник Ердоган наредио је да се затре свако сећање на Хакана, који је од миљеника најмоћније турске политичке фигуре постао омражени гулениста и један, тако кажу, од инстигатора летошњег пуча око којег и даље има више непознаница него чињеница.

Сајт вели једно, али новинари јављају да у Музеју који чува успомене на највеће успехе турске репрезентације више нема ниједне фотографије Хакана Шукура, те да се спрема потпуна „коректура“ фудбалске историје Турске, у којој више неће бити места за прву ведету.

Турци већ капирају да је нешто чудно. У Једренама постоји шеталиште на којем су пре неколико година угравиране плоче са именима највећих турских фудбалера. Летос, чак и пре пуча, градске власти пребрисале су, кажу новински извештаји, камен на којем је писало „Хакан Шукур“.

Шетачи у центру заклели би се да је ту негде стајало име најбољег турског играча, али колико год да га траже – нема га. Све док не помисле да мора да су они луди. Да мора да тај човек никада није постојао...

Само, како уништити сећање на момка који је донео толико радости турској нацији? Ако се цензорском гумицом и уз мало овладавање фотошопом и може избрисати његов лик са фотографија – онда испада да је Галатасарај освојио Куп УЕФА са само 10 играча у тиму! Онда је најбржи гол у историји светских првенстава постигао безимени дух у белом дресу с полумесецом на грудима! – како из колективног несвесног избацити оне осмехе који би украсили лица навијача Галатасараја или турског националног тима сваки пут када би високи тип из Сакарије затресао мрежу?

А није Хакан Шукур једини. Иста судбина снашла је, и сналази, и његовог најбољег ортака из дреса Галатасараја, Арифа Ердема, потписнику ових редова једног од омиљених фудбалера из деведесетих. Били су савршени тандем: Ариф нижи, с дубоким залисцима, нечувено брз и фантастичан дриблер, Хакан Шукур хладнокрвни егзекутор – допуњавали су се и умели да замађијају противничке одбране. Била их је песма гледати.

Њихове судбине биле су стварно сличне, још од детињства. Раздвајало их је свега неколико месеци – Шукур је рођен у Адапазарију у септембру 1971, Ариф другог дана јануара 1972. у Истанбулу.

И један и други су били етнички Албанци: Хаканов отац рођен је у Србији, у Приштини, на Косову и Метохији, недуго по завршетку Другог светског рата, и шездесетих се, као и много његових пријатеља, преселио у Турску да нађе посао и срећу, нашао ју је у Адапазарију, где и даље живи много Косовара, а центром доминира ресторан који нуди „призренске ћевапе“; родитељи Арифа Ердема живели су нешто јужније, и такође стигли у Стамбол трбухом за крухом.

Погледајте комбинацију Шукура и Ердема из 22. марта 1996. на дербију са Фенербахчеом...



И фудбалски су им путеви имали паралеле: најбоље су се осећали на Али Сами Јену (ето судбине: и човек који ће основати Галатасарај био је Албанац, син чувеног драматурга, песника и активисте Самија Фрашерија), док у Европи – Хакан у Торину, Интеру, Парми и Блекбурну, ах, посебно Интеру, где ће заслужити ону неславну титулу „Бидон“, и где ће га памтити као један од највећих промашаја Моратијеве ере, где конкуренција није мала; Арифсамо у Сосиједаду – нису успевали да пронађу ништа од свог инстинкта. Једноставно, нису били срећни нигде мимо Истанбула.

И овај невероватни политички, нефудбалски обрт стигао их је готово у исто време: њихова имовина је заплењена, њихови аутомобили и станови постали државно власништво као да су их стекли незаконито, као да су какви мафијаши, њихова шира породица је затварана и шиканирана, за њима је издата потерница и прети им робија ако их се Ердоганови пасдарани икада дочепају.

Засад су, ваљда, на сигурном. Ариф је био толико брз и спретан, као некада када је плесао по терену, да је клиснуо испод радара војске и полиције и „запалио“ у Грчку, преко Тракије, свега неколико сати пре него што би мрак дошао по њега. У Грчкој му се губи сваки траг мада председникови жбирови чине све да га пронађу. Шукур је био сналажљив и видео шта ће се догодити као некада када би читао покрете бекова и говор тела голмана, и отишао у Америку, одакле се твитовима извињава Вођи, не би ли га умилостивио и одаслао натраг онај свилени гајтан.

А било је заиста златних година, у периоду националног буђења турског фудбала. Све је почело у јесен 1993. када ће Галатасарај одиграти 3:3 на Олд Трафорду у последњој квалификационој рунди за Лигу шампиона. Турци су стигли у Енглеску где их је штампа ниподаштавала, подижући у небеса заиста сјајан тим са Кантоном, Хјузом, младимГигсом, Кином и капитеном Брајаном Робсоном, али се Шукур тукао с Брусом иПалистером док су Ариф и Туркилмаз постизали голове.

У реваншу је било 0:0 и Европа је почела да се спрема за инвазију с истока...

Онда ће 1996. уследити преломни тренутак у животу и каријерама и Шукура и Арифа. После неуспеха на Европском првенству 1996, са чела националног тима на Али Сами Јен стићи че Император, Фатих Терим, и довести са собом препланулог момка којег су називали „Марадона са Карпата“. Георгија Хаџија навијачи у Истанбулу су мрзели јер им је седам пролећа раније срушио европски сан, док је играо за Стеауу, али онда су се до ушију заљубили у њега.

Фатих Терим је од Галате направио подмазану машину, увек у покрету, са Хаџијем као централним делом, статором око којег се све врти. Лопте генијалног Румуна проналазиле су најмање пукотине у одбранама, слале Шукура и Арифа саме пред недужне голмане који су могли само да шире руке и ноге, европски новинари назваће то турском верзијом „тоталног фудбала“.

Било је слатко као рахатлокум поједен у кавани с погледом на Аја Софију, под несносном буком коју би правили навијачи са трибина, и фудбал је тако увео Турску у Европу.

Да, Турци су по први пут у историји заиста осећали да су део Старог континента, да имају шта да понуде, да имају квалитет и традицију, и финале у Копенхагену, када је на пенале пао Арсенал (Хакан је дао други једанаестерац, Ариф није шутирао јер је у 95. минуту изашао, неколико тренутака пошто је Хаџи добио црвени картон), у доба када су земљом владали модернизатори, када се чинило да је исламизму одзвонило, и симболично је означило улазак Турске у Европу.

Погледајте пут Галатасараја до трофеја УЕФА купа:



Каква иронија судбине: да фудбалери који су, суштински, приближили Турску западној цивилизацији онда када је Европа није баш толико желела – пре генерације која је пронела славу Галатасараја и која ће врхунац достићи на Мундијалу на Далеком истоку 2002, када су били трећи, понајвише захваљујући том голу у 11. секунди меча за бронзу против Јужне Кореје, Турци су били фудбалски аутсајдери, и оно полуфинале Купа шампиона 1989. посматрано је као случајност, као аберација – сада представљају „народне непријатеље“, да управо они буду слика и прилика стаљинистичког режима који се на најбруталније начине обрачунава са свима које види као опасност по своју популарност.

Најбрижи гол у историји Мундијала...



Како је до тога дошло? Када се Хакан Шукур први пут женио, тај догађај је преносила државна телевизија – ето, толико га је волео народ – а тадашњи градоначелник Истанбула и већ тада једна од најважнијих политичких фигура у земљи, Реџеп Тајип Ердоган био је прва званица.

Ердоган је видео шансу да се окористи о Шукурову славу, која се граничила са митом, која је била идолатрија с покрићем, и већ тада је почео да са Хаканом води разговоре о политици и друштву.

Године 2011. Хакан Шукур је постао члан парламента на листи Ердоганове Странке правде и развоја (АКП) и две године је водио битке у парламенту за лидера партије, као што је некада гинуо за своју Турску и своју Галату. Но, онда се разочарао, видевши степен корупције и преваре у најближим круговима око Реџепа Ердогана, изашао из странке и постао независни посланик, пришавши, макар је тако тврдила државна пропаганда, гуленистичким идејама. Против Шукура је поднета кривична пријава, мада се он бранио да његови твитови нису били уперени ка званичној Анкари и султану.

Није помогло – у Турској је онако како каже државна пропаганда, чак и ако се зоветеХакан Шукур...

И ето, сада, Султан је наредио, а чауши беспоговорно извршавају: Галатасарај мора да је изашао са десет играча на стадион у Копенхагену, други пенал шутнуо је неки безимени лик којем више ни фотографије нема, најбржи гол у историји светских првенстава постигао је дух у белом дресу...

Неки би се Турци, који су живели за тренутак када Ариф као шило прође кроз одбрану и заврне лопту право на чело високог и снажног „Бика са Босфора“, па се овај поклони и подигне руке уз урлик са трибина, неки би се Турци заклели да је постојао неки Хакан Шукур, да је био најбољи стрелац у историји клуба и репрезентације, да је био моћан и да нико није тако лако давао голове.

Заклели би се, али не би више били сигурни, јер се о њему не прича, јер он не постоји, јер што би држава лагала, јер је боље веровати Вођи него својим очима, срцу, памети.

И онда би себе убедили да мора су луди.

Како сте рекли? Хакан Шукур? Ко то беше?



Извор: моззартспорт

Коментари / 0

Оставите коментар