Прича: ОН је Мистер од триста милиона евра!

Када би се којим случајем Мино затекао у некој печењари на Ибарској магистрали сви би мислили да је локални или камионџија у пролазу на паузи за ручак. Никоме не би пало на памет да поред себе има човека који је само овог лета завртео пола милијарде евра!

Фудбал 08.09.2016 | 00:00 Кармине Рајола, звани Мино, модерна је, фудбалска верзија јерменског бизнисменаКалуста Гулбенкјана, познатијег као "Мистер 5%", толико су коштале услуге великог филантропа (оставио је једну од највећих уметничких колекција граду Лисабону, где се налази музеј који носи његово име), за посредовање у пословима са нафтом и ЏеријаМагвајера, из истоименог филма са Томом Крузом. Рајолина нафта су фудбалери и његови проценти су знатно виши, иду од 10 до 25 посто, а с обзиром на Минову заљубљеност у сликарство - чувена су његова поређења Ибрахимовића са Леонардовом "Мона Лизом",Балотелија са радовима Ван Гога, или Ђиђија Донаруме са ремек-делима Модиљанија -- ко зна, можда и он остави нешто иза себе, барем у својој родној Доњој Ночери, Напуљу или Харлему поред Амстердама где је одрастао. Засад Мина у Италији зову "Мистер триста милиона евра", толико се процењује да је Рајола зарадио од трансфера и обнављања уговора својих клијената.

Шира српска фудбалска јавност чула је за Мина пре 12 година када је оптужио СинишуМихајловића да је вређао на српском језику Златана Ибрахимовића током меча Јувентус - Интер. Бивши српски фудбалер је одговорио Рајоли без пардона: "Не могу да оћутим неоправдане оптужбе господина Мина Рајоле, Ибрахимовићевог менаџера. Са Рајолом, између осталог, о фудбалу не могу да причам. Ја га познајем само као одличног пицајола. Позвао бих га радо у госте пошто у кући имам велику рерну и он би могао да ми покаже како се праве пице". Михајловић је тако допринео ширењу нетачне приче да је Рајолаправио пице у породичном ресторану. Истина је да је Рајола радио као конобар у породичној пицерији која је касније прерасла у ресторан.

Та медијска препирка није утицала да се путеви Рајоле и његових штићеника, укључујући иИбрахимовића, не укрсте са Михајловићевим у Интеру и Милану. Мино није злопамтило, поготово када се ради о медијским наступима које и сам обилато користи да оствари или сакрије своје праве циљеве. Није се наљутио ни када га је Ибрахимовић у својој књизи дефинисао као "дивног дебељушкастог идиота". Роберто Пруцо, некадашњи голгетер Роме, са којим свакога радног јутра радим емисију на римској радио-станици Радио Радио, каже да се Мино није променио ни за јоту.

"Мино је исти какав је био и пре 25 година. Увек у фармеркама, у мајици или хавајској кошуљи, јапанкама или патикама, никад у оделу, са краватом или са ципелама. Непосредан, срдачан, причљив, забаван, политички некоректан, поготово када брани своје играче. Није уопште чудо што га његови фудбалери воле, јер је он увек уз њих, спреман у сваком моменту да узме први авион или воз и да реши неки њихов проблем", описује Рајолу некадашњи Ромин бомбардер. Једноставно, када би се којим случајем Мино затекао у некој печењари на Ибарској магистрали или у околини Чачка, сви би мислили да је локални или камионџија у пролазу на паузи за ручак. Никоме не би пало на памет да поред себе има човека који је само овог лета, између своје зараде, коштања трансфера, и онога што су инкасирали његови играчи, завртео пола милијарде евра.

"Ако други раде као бицикл, ја радим као свемирски брод", није никада крио свој разметљив карактер Дебељуца (цопyригхт Златан Ибрахимовић) да дочара мотиве своје успешности на фудбалској пијаци. Удомљивањем Марија Балотелија у Ници, ушао је заиста у круг чаробњака, мада је само чудо да је сваки пут кад је Балотели мењао клуб, и поред тога што му је цена падала, он добијао све издашнију годишњу плату (шест милиона евра од Ливерпула).

Чувене су његове "дијалектичке" расправе са Алексом Фергусоном или Пепом Гвардиоломкојем је саветовао психијатријско лечење пошто је хтео да прода Ибрахимовића годину дана после плаћених седамдесет пет милиона евра Интеру за Швеђанина југословенског порекла. УЕФА и ФИФА назвао је - још пре него што је изашло све на видело - мафијашким организацијима, али пре свега зато што нису дале Златну лопту Ибрахимовићу. За Платинија је рекао да је некомпетентан и да ради само за себе, а да је Блатер дементни диктатор, док је Швајцарац из Виспа ведрио и облачио светским фудбалом. Због те изјаве умало није изгубио лиценцу ФИФА агента, на крају је платио само мандатну казну од 4.000 евра.

За Мина не би био проблем ни да је изгубио лиценцу јер је он дао нови значај улози "посредника" у фудбалским трансферима. Није тајна да многи председници клубова или играчи сами траже помоћ од Рајоле да би довели или продали неког играча, односно пронашли нови тим. Америчка ревија Форбс сврстала је Рајолу на пето место листе најмоћнијих менаџера на свету, испред њега су Жорже Мендеш (менаџер Роналда, Хамеса Родригеза, Фалкаа, Ди Марије, Де Хее, Тијага Силве...), Џонатан Барет (Бејл, Лук Шо, Џо Харт...), Волкер Струт ( Ројс, Геце, Крос...) и Хосе Отин (Торес, Хави Мартинез, Педро...). Међутим, "Краљ Мино" је тај менаџер којег фудбалери траже или породице талентованих дечака. За разлику од других великих менаџера који раде са армијом запослених и потчињених, Мино по узору на свог идола Џерија Магвајера, из истоименог филма са Томом Крузом у главној улози, ради готово сам, са само пар оданих сарадника и са лимитираном бројем клијената јер, као Џери Магвајер, Мино жели да буде све свом клијенту: пријатељ, исповедник, раме за плакање, подршка...

Рајола је недоношче, родио се месец дана пре рока, и легенда каже, а и он сам је подгрејава, да се његовом оцу Марију отело из уста да наглас констатује запрепашћен: "Што је ружан". А да ствар буде још гротескнија, и остали рођаци и пријатељи, који су се ту нашли, не само што се нису успротивили том немилосрдном суду, него су му дали за право. Миноније имао ни пуних годину дана када је његов отац одлучио да се пресели, са целом породицом, из Доње Ночере, варошице подно Везува, између Напуља и Салерна, у Холандију.

Фамилија Рајола настанила се у Харлему, предграђу Амстердама, и ту је отворио сендвичарницу. Мино са три године не одваја очи од цртаних филмова са Микијем Маусом и тако је научио енглески, који као и осталих шест језика, укључујући и италијански, неће граматички исправно говорити. Тек што је напунио 11 година, Мино почиње да ради у радњи свог оца. Са непуних 15, Мино је већ постао "глава" породице, неугледну сендвичарницу претвара у пицерију. Идеја голобрадог Рајоле је колико једноставна, толико и генијална. Због лука у Ротердаму и Амстердаму у Холандију свакодневно долазе камионџије из његовог родног краја, за њих није ништа да донесу пар гајби парадајза, плавог патлиџана, тиквица, моцареле и других локалних производа из Кампање. За кратко време пицерија постаје култно место у Амстердаму и околини. Посао иде толико добро да се врло брзо претвара у ресторан, по истом принципу: италијанска кухиња од искључиво италијанских намирница. Добар глас пицерије и ресторана са собом доводи и престижне, богате и утицајне клијенте.

Рајола није био талентован за фудбал и није оставио неки траг у подмлатку локалног тима, а и како би када је у њему тада играо играч којег је наш Вујадин Бошков сликовито описао као "јелена који истрчава из шуме", реч је о Руду Гулиту. Али Мино схвата да се од фудбала може зарађивати новац на више начина, не само као играч или тренер. У међувремену председник Харлема постао је редовни гост његовог породичног ресторана, Мино који већ држи све конце ресторана у рукама радећи као шеф сале, благајник, конобар, обавезно лично услужује председника свог клуба и сваким пут му, мало у шали, мало у збиљи каже: "Ти о фудбалу немаш појма". Једном се председник само насмејао, други пут је одговорио да ако се не разуме у фудбал бар се разуме у жене (три пута се женио), да би трећи пут поклекао и рекао: "Ок, Мино, хајде да видимо колико се ти разумеш у фудбал", и понудио му место спортског директора клуба, са посебним задужењем за рад са младим фудбалерима.

Мину је било довољно пар месеци да схвати релације и однос снага у холандском фудбалу. Прва мета му је била синдикат фудбалера. У веома кратком року прелази пут од жестоког противника синдиката фудбалера до ексклузивног заступника синдиката. У том периодуРајола прави још један маестралан пословни потез. Дневна зарада од ресторана је добра и може лепо да се живи, чак и да се приушти 13 година старија девојка, барем се Мино хвали да се као 18-годишњак забављао са госпођицом готово дупло старијом од себе. Данило Канови, један од најдуговечнијих фудбалских менаџера, признаје да и он носи део одговорности за креирање "монструма": "У животу сам направио велики број погрешних потеза и један од њих је што сам омогућио Рајоли да уђе у свет фудбала. Он је имао ресторан у близини Фудбалског савеза Холандије, председник и други функционери су често ишли код њега на ручак. Када смо основали удружење међународних менаџера, ја сам му омогућио да уђе унутра и тако је почела његова прича".

Али није довољно да се направи одлучујући скок за улазак у свет фудбалских моћника о којем Рајола сања. Потез провиђења била је куповина првог "Мекдоналдса" у Харлему за све паре које је до тада уштедео. После само пар месеци тај "Мекдоналдс" Рајола је продао за дупло већу суму новца. Била је то прва, како би Италијани рекли, "плусваленза", односно додатна добит, у његовој менаџерској каријери.

Са новцем зарађеним од продаје "Мекдоналдса" Рајола отвара своју прву агенцију за продају фудбалера: "Интермецо". Већ на почетку судара се са великим проблемом: комплетно тадашње тржиште фудбалера држе два човека који су креирали моћни дуопол. Један се зове Костер Кор, и осим тога што је богат и моћан, он је и таст иконе холандског фудбала Јохана Кројфа. Други је Аполонијус Конијнбург који је са Питом Кајзером (првим фудбалером у историји Ајакса који је потписао професионални уговор са холандским клубом) имао агенцију "Интерпо".

Рајола улази са "клизећим стартом" у двојни монопол са, за то време, револуционарном идејом. Смањити цену трансфера у корист годишње плате. То јест, клуб који купује фудбалера плаћа мање играчки картон, али зато даје већу плату играчу. У том периоду Мино, који је као и сви људи из Напуља и његове околине, ватрени навијач Наполија, зове тадашњег председника клуба Ферлаина, не би ли га убедио да купи Харлем и да успоставе неку врсту моста између Холандије, расадника талената, и италијанске Серије А, у том периоду најјаче и најбогатије лиге на планети. Ферлаино после дужег размишљања одбија понуду, али Мино не одустаје од пословног повратка у своју отаџбину. Почетком последње деценије претходног века, Мино Рајола доводи у Италију првог свог играча: Брајана Роја. Сместио га је у Фођу чуда Зденека Земана. Затим је лансирао менаџерску моду која је и данас веома актуелна. Мино је довео Дениса Бергкампа у Интер али је у пакету са њим "увалио" Неразурима и Вима Јонка, другим речима Рајолин специјалитет је да уз велику звезду, обавезно пласира у исти тим и једног свог, еуфемистички речено, мање доброг клијента.

"Боемо", како ословљавају Земана у Италији, због његовог чешког порекла, није био једини Чех који ће променити још једном ток каријере Мина Рајоле. Био је то Павел Недвед. Плавокоси фудбалер ће дефинитивно избацити у први план име Итало-Холанђанина. Мино је буквално "ископао" Недведа и одвео га у Лацио, после Европског првенства у Енглеској 1996. године, за тадашњих девет милиона марака. За пет година боравка чешког аса у Риму, Мино ће код Крањотија три пута испословати повећање плате за свог клијента и самим тим обезбедити себи додатну зараду. У том периоду Рајола доживљава још једно "просветљење". Просто је опчињен филмом "Џери Магвајер", толико да је своју агенцију назвао "Магвајер". Том Круз у улози спортског менаџера са хуманим лицем који пропагира мањи број клијената али са присним, пријатељским односом између агента и спортисте, постао је звезда водиља Мина Рајоле.

Копирајући Крузову филозофију из поменутог филма, Минов заштитни знак је постало и зближавање са најужим члановима породице, посебно са супругама. Када је почетком миленијума схватио да је Крањотијева ера на издисају у Лацију - још једна фундаментална особина Рајоле је да прати све шта се око њега и његових клијената догађа - одлучио је да пребаци Недведа у Јувентус. Договорио се са Крањотијем да направе представу за навијаче како би лакше поднели одлазак Недведа који не само што је постао симбол Лација већ није хтео ни да чује да се сели из Рима, јер се њему, а посебно његовој супрузи веома свиђало да живи у Вечном граду. Крањоти прихвата улогу и саопштава Недведу да за добро клуба мора да га прода Јувентусу, све иде по договору, док Лучано Мођи, кршећи договор излази у јавност са вешћу да Недвед прелази у редове Бјанконера. Настаје паника,Ивана, Недведова жена има хистеричан напад, не жели ни да чује да се из бајковитог Рима пресели у хладни, провинцијски и сиви Торино. Недвед не жели да пређе у Јуве, и ту на сцену поново ступа Мино. Преко Иване убеђује Павела да прихвати трансфер и Недвед који је 1996. године плаћен девет милиона марака, прелази у Јуве за седамдесет седам милиона.

Однос са супругом једног другог свог клијента још више ће утицати на банковни рачун "Дебељуце". Пошто је са довођењем Недведа у Јувентус, отворио врата најтрофејнијег италијанског клуба, Мино има идеју да лансира Златана Ибрахимовића, тада још само играча са великим, али неисказаним потенцијалом у Ајаксу. Према сведочанству самогИбрахимовића, када је први пут видео Рајолу како улази у ресторан где су имали састанак, помислио је да се ради о неком питорескном лику из серије "Сопранови": "Зар је могуће да је овај мали дебели патуљак фудбалски менаџер?" Осим што је појео количину хране за петоро људи пред запањеним Златаном, Мино је извадио на сто папир са именима тадашњих европских голгетера: "Вијери 24 гола на 27 утакмица, Пипо Инзаги 20 голова на 25 утакмица, Трезеге 20 голова на 24 утакмице. Златан Ибрахимовић пет голова на 25 мечева. Мислиш да могу да те продам са оваквом статистиком? Ти мислиш да си фрајер? Мислиш да можеш да ме импресионираш својим сатом, поршеом? Ја мислим да су то све глупости. Хоћеш ли да постанеш најбољи или најплаћенији играч?", питао је Мино Ибру.

"Најбољи играч", одговорио је Златан. Пошто је дао исправан одговор, Мино му је скресао у лице: "Ако постанеш најбољи, онда ће доћи све остало, ако желиш само новац, онда нећеш постићи ништа. Размисли, ако желиш да ти ја будем агент, мораш да радиш онако како ја кажем, почев од тога да мораш да продаш све своје аутомобиле, сатове и да три пута више тренираш и да се залажеш на тренингу, јер сада је твоја статистика очајна". Остало је историја. Златан ће прећи у Јуве и из године у годину постајати све бољи, скупљи и плаћенији играч. Барселона ће га платити Интеру седамдесет пет милиона евра, рекорд миланског клуба, а у ПСЖ-у и Манчестер јунајтеду ће достићи цифру од петнаест милиона евра годишње плате.

Са Ибром ће Рајола перфекционисати неколико стратегија за постизање циљева, почев од чувених "болова у стомаку". Имагинарна болест која би редовно погађала Ибрахимовићакада би требало да промени клуб или повећа постојећу плату постала је "бренд", па је сада користе готово сви менаџери као оружје у борби са клубовима за остварење својих циљева. Штавише, чак и у најпрестижнијим спортским новинама излазе наслови о "боловима у стомаку" фудбалера који намеравају да промене клуб или повећају плату. Рајола се с временом толико извештио да је постао ненадмашан и у манипулацији актуелног интернет новинарства, које је достигло свој врхунац, управо у праћењу догађања на фудбалској пијаци. Мино је довео до савршенства пласирање гласина у вези с његовим клијентима преко медија, које су увек део прецизног плана или кампање коју жели да спроведе. То се видело и током реализације његовог последњег и најскупљег трансфера у историји фудбала: прелазак Пола Погбе из Јувентуса у Манчестер јунајтед.

Алекс Фергусон, бивши менаџер Манчестер јунајтеда, у својој књизи је написао да само једног или евентуално два менаџера не може да смисли: "Један од њих је Мино Рајола. Нас двојица смо као вода и уље", употребио је сер Алекс ту метафору у својој књизи да опише однос са Рајолом. Фергусон јесте најтрофејнији стручњак у историји Манчестер јунајтеда, али и менаџер који је испустио из руку Пола Погбу кога су Црвени ђаволи морали да плате сто десет милиона евра да би га поново имали на располагању. Креатор те највеће мрље у Фергусоновој каријери је управо Рајола, који је препознао пре свих таленат и потенцијал Пола Погбе, али и јачање Јувентуса. Мино је оркестрирао прелазак Погбе за минимално, обавезно обештећење, за малолетне играче (300.000 евра) из Јунајтеда у Јувентус 2012. године.

Тај поклон је Јуве морао да плати пактом да ће од будуће продаје Погбе на Рајолинрачун бити уплаћено 25 одсто од његовог трансфера. Преведено у цифре, Мино је заПогбин трансфер од Јувентуса инкасирао двадесет пет милиона евра, плус десет милиона евра од Манчестер јунајтеда што је "приволео" Погбу да се врати на Олд Трафорд. У међувремену су у Јунајтед стигла и друга двојица Рајолиних играча: Ибрахимовић иМкитарјан. Сва тројица заједно зарађују близу педесет милиона евра, 10 одсто од тога идеМину.

Нови драгуљи у Рајолиној ризници су белгијски центарфор из Евертона Ромелу Лукаку, голман Милана Ђанлуиђи Донарума и 16-годишњи Моази Бјоти Кин за којег се каже да је следећиДидије Дрогба. Није тешко замислити да за пар година уз помоћ "болова у стомаку", Минообори још један рекорд, пробије нову границу у све богатијој и све луђој споредној ствари на свету.

Извор: моззартспорт/Недељник