Фудбалска Библија - блог Франческа Тотија!

Франческо Тоти је написао текст за сајт www.тхеплаyерстрибуне.цом. Када будете прочитали шта је написао овај великан, проћи ће вас језа!

Фудбал 01.09.2016 | 23:45 Није било много фудбалера на свету који су свој живот и каријеру посветили једном клубу. Али, Франческо Тоти, икона Фудбалског клуба Рома, један је од оних који јесте.

Дебитовао је за Рому давне 1993. године. А почетком јуна продужио је уговор са Ромом до 2017. године.

Ово је ЊЕГОВА прича, прича "Принца Рима":

"Пре 27 година неко је покуцао на врата нашег стана у Риму. Моја мама, Фјорела, кренула је да их отвори. Они који су покуцали, испоставиће се, одредили су моју фудбалску каријеру. Када је отворила врата, група мушкараца јој се представила. Рекли су да су фудбалски скаути-директори. Али, нису били из Роме. Носили су црно и црвено. Били су из Милана. И желели су да ме одведу у Милано, да играм за њих и нису питали за цену. Моја мајка је подигла руке у ваздух. Шта мислите да је рекла овој господи?

Када сте дете у Риму, имате само две могућности - или сте бордо или сте плави. Рома или Лацио. У мојој породици била је само једна опција. Нажалост, мог деду никада нисам упознао, јер је умро када сам био баш мали. Али, у наслеђе ми је оставио сјајан поклон. Срећом по мене, деда Ђанлука је био страствени, фанатични навијач Роме и он је ту љубав пренео на мог оца, а овај на брата и на мене. Ми смо били настављачи те љубави према Роми. Рома је више од фудбалског клуба. Она је део наше породице, у нашој је крви и нашим душама.

Нисмо могли да гледамо много утакмица Роме на телевизији тих 80-их година. Али, када сам имао седам година, мој отац је купио карте и коначно сам могао уживо да гледам 'вучицу' на стадину Олимпико. И сада када затворим очи слике су ми јасне, и даље ми је близак тај осећај. Боје, скандирање, дим од пиротехнике. Био сам тако живахно дете којем је само присуство на стадиону, у мору навијача Роме било довољно да ми све уђе под кожу, постане део мене. Не знам како бих вам све то описао.

Беллиссимо.

То је једина реч којом бих све то описао.

У нашем делу града, по имену Сан Ђовани, мислим да ме нико никад није видео без лопте под мишком или како пикам по улици. По римским калдрмама, између катедрала, споменика старих више векова... свуда где смо могли ми смо играли фудбал.

Још док сам био дечак фудбал је за мене био више од саме љубави. Већ тада сам имао циљ да направим каријери. Почео сам у млађим категоријама. Имао сам постере идола - а мој идол је био Ђанини, тадашњи капитен Роме. Његов постер сам имао на зиду моје собе. Он је био икона, симбол. Био је момак из Рима. Баш као што смо ми били.

Када сам напунио 13 година догодило се оно чувено куцање на врата. Људи из Милана су ме желели. Каква прилика да се игра за велики италијански клуб! Шта бих ја одлучио? Па, није била моја или само моја одлука, разуме се.

Питала се моја мама. Она је била босс. И даље је шеф. И више је него привржена својим дечацима. Знате већ, као и свака италијанска мајка, била је превише заштитнички настројена. Није желела да тако мали напустим дом у страху од онога што би могло да ми се догоди. Знате какве су мајке...

'Не, не, не', рекла је она представницима Милана. Било је то све што је рекла. 'Жао ми је, али не, не не' (Ми диспиаце, но, но, но).

То је био крај. Мој први трансфер је одбијен.

Касније тог викенда отац је мене и брата одвео на утакмице. Од понедељка до петка у кући је 'командант' била мама. Било је тешко одбити Милан. Добили бисмо много новца. Цела моја породица. Али, тог дана мајка ме је научила лекцију. Дом је најважнија ствар у човековом животу.

Коју недељу касније, након што су ме гледали на утакмици, дошли су људи из Роме. Хеј, носићу бордо и жуто!

Моја МАММА је знала. Она ми је помагала у каријери толико пута. Да, увек је била наш велики заштитник - и даље је! - али се и толико много жртвовала да будем на тренингу сваког дана. Знам да су те моје прве фудбалске године биле и те како тешке за њу. Она је ме водила на тренинге. И она ме је чекала да завршим тренинге. Чекала би два, три, некада и по четири сата. Чекала је по киши, хладноћи... није јој сметало ништа.

Чекала је да би њен син, да бих ја остварио свој сан.

Да ћу дебитовати за Рому на стадиону Олимпико сазнао сам око 90 минута пре него што ће утакмица почети. Сео сам у клупски аутобус од нашег кампа до стадиона и узбуђење је почело да расте. Мир који се 'наталожио' након преспаване ноћи сада је нестао. Навијачи Роме су потпуно другачији од било којих других на свету. Много тога очекују од вас кад носите дрес Роме. Морате да докажете да вредите и нема много простора да правите грешке.

Када сам искорачио на терен на свом дебију, преплавиле су ме емоције. Био сам испуњен поносом, јер играм за свој дом, за свог деду, за своју породицу

За ових 25 година тај притисак и привилегија... ништа се није променило. Осећања су иста.

Да, наравно било је грешака. Било је чак и тренутака када сам мислио да ћу отићи из Роме, као пре 12 година када ме је желео Реал Мадрид. Када вас тражи тако велики клуб, можда и највећи на свету, почнете да размишљате какав би живот био тамо негде, негде другде. Тада сам разговарао са председником Роме и то је имало утицај, то је направило разлику. Али, разговор са породицом ме је подсетио на оно шта је сврха живота, шта је живот, уопште.

Дом је све.

Рим је мој дом 39 година. Као фудбалеру Рома ми је дом 25 година. Кад год сам играо, било да је то била првенствена утакмица или меч у Лиги шампиона, надам се да сам представљао Рому и њен грб што сам боље могао и да сам њен барјак држао високо. Надам се да сам вас учинио поноснима.

Можете рећи да сам ја човек у чијем се животу ред одувек знао. Нисам се иселио из породичне куће док нисам верио моју жену Илари. Када се осврнем и погледам шта ће ми недостајати, знам да ће то бити она рутина, они свакодневни детаљи који се понављају из дана у дан. Сати тренинга, разговори у свлачионици. Мислим да ће ми највише недостајати шољица кафе са саиграчима. И то сваког дана. Можда ако се једног дана вратим као спортски директор, можда ће опет бити тих дана.

Људи ме често питају - зашто си цео живот, целу каријеру провео у Роми?

Зато што је Рим моја породица, моји пријатељи, људи које волим. Рим је град, Рим је море, Рим су планине, споменици. Рим су, наравно, Римљани.

Рим је жуто и бордо.

Рим је за мене свет.

Овај клуб, овај град - то је мој живот.

Семпре (заувек)".

Извор: мондо.рс