Анализа: Италиан јоб - Ла белла Премијер лига...

Постоји тачан тренутак у којем је Премијер лига постала значајнија и већа од дотад неприкосновене Серије А, чак и ако то поклоници Калча – а они су, знам их, баш загрижена фела – никада неће признати...

Фудбал 31.08.2016 | 00:00 Постоји тачан тренутак у којем је Премијер лига постала значајнија и већа од дотад неприкосновене Серије А, чак и ако то поклоници Калча – а они су, знам их, баш загрижена фела – никада неће признати.

Није то било када је 14 клубова старе Прве дивизије пожелело да се отцепи од Фудбалске лиге и направи своје такмичење, добрано подмазано ТВ правима и дубоким џепом злог, али способног аустралијског могула Руперта Мардока, и које ће од сезоне 1992. добити име по којем га данас знамо. Па ни када је Јунајтед с пролећа 1999. на путу до Барселоне и титуле редом победио Интер, па Јувентус. Не чак ни касније, када се догоди Калчополи и када Италија почне више да се бави закулисним радњама, а мање оним на бини.

Не, било је то 25. маја 1996. у Торину, на конференцији за новинаре коју је сазвао Ђанлука Вијали, капитен Јувентуса. Свега два дана након што је водио свој тим до римске освете Ајаксу за бечки пораз – сећамо се тог финала и јер је одлучујући погодак постигаоВладимир Југовић – расни нападач у најбољим годинама (31) саопштио је да ће каријеру наставити у Челсију, једанаестопласираном клубу Премијер лиге у претходној сезони.

Свега неколико дана касније, праћен каменицама које су ударале по таксију који је журио ка аеродрому Фјумићино, каменицама које су бацали бесни навијачи Лација, према Стамфорд Бриџу и новој будућности одвезао се и Роберто ди Матео.

Био је то потрес на тржишту, мада Вијалију јесте истицао уговор, но Марћело Липи није имао разлога да га не задржи. Разумело би се, чак, да је енергетични маестро из Кремоне отишао у тада амбициозни Ренџерс, који му је нудио више новца од Челсијевих милион фунти за годину дана, а он је уместо тога одабрао клуб на чије је чело, свега који дан раније, дошао његов стари ривал из платинастих дана Серије А, Руд Гулит.

Гулиту су способности Вијалија и Ди Матеа биле добро познате, па иако је већ годину дана био у Челсију као играч, увелико се спремао да постане менаџер. 

Претходног лета Арсен Венгер ће направити један од два најбоља потеза у животу, спасивши Дениса Бергкампа из чељусти Масима Моратија, који је увек био на своју руку и којем се више од Холанђанина свиђао, рецимо, Маурицио Ганц – мада данас можемо само да маштамо о терену на којем би заједно везли Бергкамп и Моратијев љубимацАлваро Рекоба! – но прелазак шампиона Европе, још са грчевима у трицепсима од подизања ушатог пехара, то је била гарибалдијевска револуција.

Италијанска инвазија ће у наредних неколико година донети баш оно што је недостајало Премијер лиги: на терену, технику и тактику, ван њега шмек, мирис и укус, пошто су дотад енглески фудбалери, одједном с много новца, правили модне гафове горе од оне фотке на којој су Ћурчић, Саво и Дарко Ковачевић у шареним џемперима. 

То је кулминирало баш маја 1996. на Вемблију, на који су, пред финале ФА Купа, оновремени “Спице Боyс”, играчи Ливерпула, изашли у огавним белим оделима.

Парфеми, аутомобили, голови, храна, музика – све то се променило за свега неколико месеци по доласку Вијалија и остале италијанске братије, чак и ако је, процентуално гледано, међу њима било више баксуза него успешних фудбалера. 

Енглеска је одједном престала да буде суморно место за живот, где стално пада киша, нема шта да се ради, жене су ружне а кола се кваре, и талас оптимизма преселио се са Апенина на Острво.

То је коинцидирало и са променама у друштву: класни ратови из осамдесетих, сукоби на улицама и баласт огавног тачеризма који је располутио Британију уступили су место новој, младој класи са бекграундом у радничким породицама. 

Ти полетни људи били су вољни да редефинишу социјалне норме, што се видело и у медијима (таблоиди су постали агресивнији, отворенији, није више било тајних састанака у кабинетима када је иза сваког ћошка вребао по један папарацо), музици (Оасис и Блур су постали модерна дилема “Битлси или Стонси”, мада је тачан одговор на то питање увек био Пулп) и политици, где се појавио најмлађи лидер “нових” лабуриста од Другог светског рата наовамо, и осмесима, обећањима о променама и шуровањем са познатим фацама лако свргнуо досадне торијевце и засео у кућни број десет у улици Даунинг.

Он се звао Ентони Блер и био је највеће разочарање деведесетих, па и шире, па и горе, али то већ није тема за једну пристојну спортску колумну...

Били су, дакле, Италијани ти који су понајвише оплеменили Премијер лигу – мада ће лета 1996. после Европског првенства одиграног у Енглеској, многи клубови од себе направити интернационалне ергеле; чак ће и они тимови што су редовно брложили у доњем делу табеле, помоћу кеша Скy Спортса, постати космополитски центри – а најсјајније име је, уз једно седо (Фабрицио Раванели отићи ће у минорни Мидлзбро и постићи хет-трик на првој званичној утакмици, против Ливерпула! Друштво ће му правити још један Италијан, Ђанлука Феста) било је оно ћелаво. 

Челси ће у првој Гулитовој и првој Вијалијевој сезони, баш у сусрету с Раванелијевим клубом, освојити ФА Куп на који су дуго чекали, још од 1970. године, мада ће се два велика играча посвађати током сезоне и Вијали ће, јер се Холанђанин и даље питао за све, све ређе бити на терену.

Али он је своју мисију испунио, и тада је већ Премијер лига увелико одузела примат Калчу: у новембру 1996. – прелазни рокови били су деведесетих много растегљивија фела – стићи ће иЂанфранко Зола, мајстор са “проблемчићем” у глави Бенито Карбоне такође ће побећи са Меаце право на Хилзбро, у Шефилд Вендздеј, где ће му се, додуше из Селтика, придружитиПаоло ди Канио. Чак су и клубови попут Кристал Паласа (Атилио Ломбардо) или Дерби Каунтија (Стефано Еранио) доводили Италијане, а у Тотенхему су, примера ради, мислили да ће имНикола Берти бити нови Клинсман...

Прецизни хроничари ће, наравно, напоменути да је први италијански играч који ће заиграти у Премијер лиги био високи, прилично неуки и неснађени Андреа Силенци, којег ће Нотингем Форест годину дана трпети, и који неће успети да погоди ништа – и даље га сматрају једним од најгорих појачања у историји двоструког првака Европе – због чега ће брзо напустити Острво.

Треба, наравно, рећи и да је добар део играча делио Силенцијеву судбину: на листи италијанских појачања у клубовима Премијер лиге, понављамо, можда има више “флопова” него “топова”. 

А та листа јесте подугачка: Габријеле Амброзети (за којег ће Вијали тврдити да је талијанскиРајан Гигс, што никако није био), Пјерлуиђи Казираги (који ће доживети повреду и брзо баталити фудбал), Самуеле Дала Бона (још једно “чудо од детета” које никада није исказало свој потенцијал), или они који су заиста знали да играју, али нису знали да играју у Енглеској, као што су били Марко Матераци, Роберто Манћини или Кристијан Панући; било је ту касније и бисера као што су Масимо Макароне и Алесандро Пистоне и ходајућих катастрофа у 21. веку, попутАлберта Аквиланија или Марија Балотелија...

Суштина је да су Италијани подигли Премијер лигу, а онда су полако нестали, макар међу лидерима клубова. Да ли је посреди што је првенство постало много више физичко, па технички обучени, али помало лењи јужњаци више нису могли да се туку са ривалским бековима, или је, без обзира на успехе и на све више новца који су од Премијер лиге направили најатрактивније, дочим не и најквалитетније такмичење, тактика устукнула – што је један од разлога и слабијих резултата у Европи, где просечни италијански клубови лако могу да узму меру Енглезима – а знамо колико Италијани воле тактику?

И има, кад смо код тактике, поетске правде што је један италијански тренер тренутно власник пехара за освајача Премијер лиге.

То нас доводи до лета 2016. Антонио Конте, нови менаџер Челсија – мада, како је екипа играла под њим у трећем колу, против Барнлија, као да нико други никада није био на клупи Челсија? – могао би да одигра улогу коју је његов саиграч из римског финала од пре две деценије имао у Енглеској. 

Студиозан, фокусиран, флексибилан: све су то епитети који с правом красе једног од најбољих стручњака које је моћна италијанска тренерска школа избацила у 21. веку. Са два “сидраша” у средини терена, Кантеом и Матићем, његов Челси не иде на посед лопте, већ на сурову доминацију тереном, што омогућава нападачима, пре свега Азару, велику слободу – Белгијанац се најзад поново смеје! – а шпицевима улива самопоуздање (ретко ко би каоКонте могао да тако брзо уклопи Бачуаија или, још јасније, да пружи нову шансу Виктору Мозесу и да је овај искористи).

Антонио Конте је у медијима, авај, перципиран као аутсајдер у великом, већ виђеном дуелу Гвардиоле и Муриња, али баш као што је Пулп био бољи од Оасиса и Блура, тако би могло да се деси да плава машина на Стамфорд Бриџу изненада полупа све редом и да титула остане у италијанским рукама.

Као у чувеном филму “Италиан Јоб”, где Мајкл Кејн осмишљава пљачку века...

Још важније, Конте би могао да буде онај лакмус који ће показати да ли Премијер лига поново може да се назове највећом. Да као током првобитне италијанске инвазије овог пута превазиђе Шпанце. 

Само, кад се сетите Золе, Вијалија, Раванелија, Карбонеа, Ди Канија, свих тих мајстора с певљивим презименима и са уметношћу у малом нокту слабијег стопала, зар не пожелите да велики Антонио Конте у последњих неколико дана наговори пола Италије да дође у Лондон, па да Енглеска и Премијер лига опет замиришу на шмек, умеће и да изнад белих стена Довера напокон засија исто оно сунце које баца одблеске у Тиренско море?

Извор: моззартспорт