Анализа - видео: Волим си попит коју чашу вина...!

И годинама касније, чак и кад се држава угуши у крвавом рату, па све до још једне, једнако тешко оствариве идеје о некаквој регионалној лиги, говориће се о “Великој четворки” југословенског фудбала.

Фудбал 04.09.2016 | 23:30 Али фрустрираним навијачима Динама – смештеним углавном у Хрватској; присталице Хајдука могле су се наћи од Јесеница до Ђевђелије, док су Модре, уз ретке изузетке, волели искључиво у Загребу и широј околици – више је изгледало да постоји “Велики 3+1”.

Само три титуле за 35 година лоптања у Југославији, гомила других места и онај Куп сајамских градова ипак нису могле да задовоље Загрепчане, и уврежена је била фора да је Динамо више шампион на Мирогоју – градском загребачком гробљу – него на Максимиру.

Раног пролећа 1982. није изгледало да ће се то променити. Претходне сезоне, баш оне у којој је бриљирао Раднички из Ниша, Црвена звезда под вођством Бранка Станковићаосвојила је 14. титулу, а тим је изгледао, пред очима селектора Миљана Миљанића врло способан да дође и до петнаесте круне: Пижон, Дуле Савић, Миловановић...

Звезда је била прва на табели до тог прехладног 21. фебруара, иако су се пукотине појавиле у првом пролећном колу, када је на Маракани славио Жељезничар – у исто време, Динамо је извукао 0:0 против ОФК Београда, што се имало сматрати успехом – али разлика је била само један бод и 55.000 људи у Загребу веровало је у чудо, док су екипе излазиле на тврди, залеђени терен.

Чудо се и догодило: тренер Динама Ћиро Блажевић знао је да његов тим није довољно квалитетан да се бије целу утакмицу са моћном Звездом, па је натерао пулене да крену у невиђени пресинг од самог почетка, што ће постати манир читаве Динамове сезоне. Већ у 9. минуту савладан је Александар Стојановић, након конфузије у Звездиној одбраниЦерин је спаковао лопту у мрежу. Црвено-бели су имали две-три добре шансе, но МаријанВлак није дао иза себе...

Тек онда се разгоропадио Цицо.

Златко Крањчар, локални херој Динама, загребачко дете којем ће размажено детињство уделити надимак заувек, већ је био у оним годинама када су југословенски фудбалери почињали да траже инострани ангажман. Динаму је дао два купа, постигао на десетине голова, али његове способности углавном су пролазиле испод радара селектора, па није пречесто облачио онај други плави дрес, са шест бакљи на грудима.

Крањчар ће тог фебруара и тог пролећа сазрети као играч. Звезди је на Максимиру дао два гола – један главом, уз лет уназад, због чега га, шали се често, и даље сваког јутра боли врат који је тада заувек истегао, па други из пенала – за победу од 3:0 о којој и данас причају старији навијачи и за прво место на табели.



Наредне недеље у Сплиту ће бити 2:1 за Динамо против сјајног Хајдука за који су наступали Слишковић, Гудељ и браћа Вујовић, на Пољуду који никада није био пунији (људи су дословно стајали једни другима на главама), тим ће добити самопоуздање и крила једног Лестера, Крањчар ће давати голове чиме стигне, и даће их 14 само тог пролећа, а велико финале одиграће се у Скопљу, против Вардара.

Хрвати су причали да је најбољи македонски тим добрано премиран из Београда како би се на сваки начин зауставио Динамов поход ка пехару. Чак су и тадашње београдске новине писале да је била посреди “брука”, да су играчи Вардара изашли с намером да претуку Загрепчане, а посебно вођу Зајеца и ударну иглу Крањчара.

“До те утакмице Динамо је увек покушавао да игра леп фудбал, за ову утакмицу нам је Ћиро наредио: Ханџар у уста, момци”, причао је касније Зеко Зајец.

Динамо је прекинуо пост дуг скоро две и по деценије, постао је четврти и последњи пут првак СФР Југославије, а Цицо Крањчар херој Загреба и Хрватске.

Већ тада је, с одласком у печалбу, Крањчар знао да њему без фудбала нема живота. Не само да ће се лоза наставити када невиђени таленат покаже његов син Нико, него је опаки голгетер, гледајући у Блажевића, пожелео да постане тренер.

Али баш као што је играчки, фудбалски и људски сазрео тек у 27. години, када је донео Динаму толико жељену титулу, тако је ваљда морао да уђе у седму деценију живота, па да његов нови боравак на Максимиру буде, макар тако изгледа после меча у Салцбургу у среду увече, од једнаког значаја за тај клуб као оно што се догодило 1982.

Јер без обзира на Здравка Мамића и његов систем који пуни клупску касу, Динамо и даље вуче трауму из европских такмичења: више од 40 година нису успели да презиме у Европи, колико год да сваке године делује да имају потенцијал за то.

Било би поетске правде да их у лаганију гарнитуру обуче човек који је синоним за “Динамово пролеће”, Цицо Крањчар, велики фудбалски зналац али, као и његов учитељ Ћиро, један од последњих боема ове игре, што ће му се неретко обити о главу и спречити га да направи још већи успех, успех по којем ће га поново памтити.

Цицо је са Динамом освајао титуле у Хрватској, Цицо је донео НК Загребу једину титулу – “Пјесници из Крањчевићеве” узели су је 2002. с прилично слабашним тимом у којем се издвајао само Ивица Олић – и где год би отишао, навијачи су га обожавали. Тако је, једном приликом, док је водио Ријеку, његов састав забележио шест пораза заредом. Било је јасно да ће, падне ли поново домаћин на Кантриди, морати да добије отказ.

Падала је киша, Ријека је губила, Цицо је стајао потпуно мокар и немоћан уз линију, а онда се са свих трибина заорило: “Цицо, остани!” Ријечка публика која је увек знала фудбал увек је умела да препозна и господина, а Крањчар је то од главе до пете...

Сем када, прича се, попије. Управо ће га Мамић, с којим је имао оно што амерички популарни психолози називају лове-хате релатионсхип, мрзе се али не могу један без другог, смењивати са клупе Динама сваки пут када би му се учинило да је Цицо потонуо у новој бутељки вина.

“Волим си попит коју чашу вина и никад нећу престат пити. Али се исто тако ја барем никад нећу дрогирати”, одбрусио је Мамињу фудбалски стручњак.

Малигани су га, авај, коштали и највећег успеха. Са Хрватском се пласирао на СП у Немачкој, али прави кунст био је што је од црногорске фудбалске репрезентације направио респектабилан тим. Квалификације за Европско првенство 2012. остаће, вероватно, барем у наредном периоду док не изрони неки нови бисер, последња и највећа шанса Црногораца да се докопају великог такмичења.

Црна Гора је после три кола била прва на табели, уз три минималне победе (Велс и Швајцарска кући, Бугарска у гостима). Играли су тврдо у одбрани, али мудро и почесто са пресингом по рецептури Динама из 1982. После три победе, председник Фудбалског савеза Црне ГореДејо Савићевић шалио се да ће екипу да води у шопинг, јер је Црну Гору чекао окршај са Енглеском.

“Ја не бум добил пет комада на Вемблију, као Билић”, рекао је пре утакмице Цицо Крањчари испунио обећање. Било је 0:0, иако се повредила прва звезда тима Вучинић, а у 85. минуту затресла се и енглеска пречка...

... Но Цицо и Дејо су, сваки за себе, направили највеће грешке у животу. Хрват није могао да се отресе алкохола, а чаша је постала препуна када би се, причали су, и на тренинзима и на окупљањима националног тима појављивао трештен, док је Савићевић можда превише грубо пресекао. Чекао је прву прилику да Цицу уручи отказ и дочекао ју је после пораза у Велсу.

“Крањчар је смењен због алкохола. Није он састављао тим него менаџери. Преварен сам од људи од којих сам се информисао када сам га довео”, говорио је Дејо.

Црногорци су имали довољне залихе бодова да уђу у бараж, али тамо та екипа већ није личила на себе и Чеси су били бољи. А Цицо је побегао баш тамо где се на алкохол гледа као на зло, прво у Иран па у Доху, не би ли пронашао снаге за још један покушај у Европи, у Хрватској...

Одатле су међу српску јавност тек повремено стизале вести о њему. Да је освојио наслов првака, то је било мање запажено, али јесте оно када је свом играчу наредио да промаши пенал који није постојао, иако га је судија “видео”. Ето, и то је Цицо.

Када га је Динамо позвао, без обзира на Мамића и без обзира на то што је знао да ћеМарко Пјаца одмах бити продат, а да ће се то вероватно, пре уласка у групну фазу Лиге шампиона, догодити и са Марком Рогом, када га је Динамо позвао, Цицо је морао да се врати дома.

После много година и пређених километара, Крањчар најзад изгледа као човек који зна шта жели и има умеће то да оствари. Против објективно јаче легије странаца под покровитељством једног енергетског пића, Динамо је чекао своју шансу и дочекао је пред крај меча, па је Судани у продужетку испунио, чинило се, неминовно, и Загрепчани ће преко Салцбурга шести пут играти у Лиги шампиона.

Пре тога, Цицов је тим демонстрирао силу спустивши на земљу највећег ривала у Сплиту. Он враћа публику на стадион и, баш као што је то урадио с пролећа 1982, брише све грехе из Динамове прошлости.

Остало му је само да се, као на залеђеном Максимиру испред Дике Стојановића, протегне колико може, да се ухвати за ту лопту као за последњу сламку и да разбије Динамово европско проклетство као некада југословенско.

А онда ће се, ваљда, Мамић оканути алко-тестова, пустити Цица да буде Цицо и обезбедити му доживотно следовање најбоље славонске грашевине... 

Извор: моззартспорт