Божа Маљковић први пут о успјеху и каријери кћерке Марине...

Кошаркашице Србије су ниоткуда, за две године, из подрума стигле до европске титуле и бронзе на Олимпијским играма. Чудо које је мукотрпним радом створила најмлађа селекторка у Европи Марина Маљковић крупним корацима иде путем славног оца, Божидара, који је са Југопластиком (1989. и 1990), Лиможом (1993) и Панатинаикосом (1996) освајао европске клупске титуле.

Кошарка 24.08.2016 | 09:15 Божа Маљковић никад не прича о ћерки - тренеру, држи се по страни и игра своју утакмицу док Марина ауторитативно и наизглед без емоција, попут оца, води девојке из победе у победу, до врха... Сада ће 20. август 2016. остати златним словима уписан у историју нашег спорта, Марина Маљковић је после трећег места у Рију завршила на рукама кошаркашица, исто као њен отац четири пута, у Минхену, Сарагоси, Атини и Паризу.

- Има неке симболике у томе. Поносан сам на Марину, како не бих био. Знам колико је уложила одрицања, енергије, жеље, а кад нешто пуно желиш и хоћеш, сагориш да се то и деси. Ове девојке вуку симпатије на своју страну, сви знамо да нису јаке, да је ова група кошаркашица прављена у Хемофарму и Партизану и да увек играју против јачих од себе. Али су и увек тим, краси их борбеност и заједништво - каже Маљковић за “Блиц”.

Маринин пут са кошаркашицама у Рију срећни отац је проводио уз телефон, мање испред ТВ, више ван куће.

- Чули смо се, као и сваки родитељ и дете. Био сам нервозан, супруга Гордана још више. Пушио, шетао...

И сасвим реална слика о нашем бронзаном тиму на ОИ.

- Никада их нисам гледао а да се нису бориле. Побеђују и боре се, израсле су у хероине нашег спорта, јер расту у најгорим условима, без лиге, такмичења, пола њих нема уговоре за следећу годину. Народ је видео да су слабе на папиру а јаке на паркету. И зато их волимо, оне брљају, греше, али нација цени кад се неко баца за сваку лопту, гине. Не побеђује новац, него борба.

Божа признаје да није био за то да његова наследница оде у тренере.

- Марина је завршила школе у Београду и Паризу и отишла у тренере. Био сам против тога да буде тренер, због здравља, али није ме послушала. Али када сам видео да ме не слуша, поручио сам јој: „Ћерко, немој да помињеш да сам ти ја узор“. Она се тога држи, њен узор је стари тренер Бора Ценић. Никад нисам био на њеном тренингу, не идем на њене утакмице, нити сам позвао некога да јој помогне. Седим у колима или у кафани када њен тим игра. Не могу да издржим.

А о путу до врха, Маљковић ће овако:

- То је пут у који треба уложити много сати, желети то целим бићем. Мора у човеку да постоји жеља да сања. Јер када истински желите, радите, макар и грешили - то се деси. Када се попнете на врх, осетите страховиту слободу, као да летите. После освајања великих трофеја, а имам их око 30, заједно са четири Купа шампиона, увек сам осећао неку врсту олакшања као у филмовима Емира Кустурице.

За крај...

- Пре великих утакмица шеташ, пушиш, добијеш флеке по телу, нервозан си. Када освојиш титулу, осећаш се као да си скинуо страшан терет са себе. Сам си га ставио себи на врат, а после тога летиш, изнад Европе и света - завршио је Маљковић.

Дај боже да ме Марина достигне

Божидар Маљковић има четири клупске европске титуле, Марина са репрезентацијом једну титулу и бронзу с Олимпијских игара. Може ли ћерка да вас достигне?

- То није лако, али дај боже - додао је Маљковић сениор.

Извор: блиц.рс