ОИ - најава финала: "Орлови", шокирајте свијет за крај Игара!

Финале ОИ против САД (20.45) је награда за досадашње победе репрезентације Србије, али и лепа шанса, имајући у виду испољене мане браниоца титуле.

Кошарка 21.08.2016 | 15:45 Шпанија цопy, Рио пасте!

Репрезентација Србије пласирала се у финале олимпијског турнира на готово идентичан начин као пре две године у финале Мундобаскета.

Групу су "орлови" завршили на четвртом месту, победивши само аутсајдере (сада Венецуелу и Кину, онда Египат и Иран), а изгубивши од главног фаворита (САД, односно Шпаније) и од обе екипе које су сматране конкурентима за другу позицију (сада од Аустралије и Француске, онда од Француске и Бразила).

Оно што су научили у Мадриду 2014, применили су у Рију.

Скор 2-3 и "на папиру" најнеповољнија позиција, не значе ништа када почну "нокаут" утакмице.

Ђорђевићеви пулени ушли су у елиминације максимално фокусирани, тактички припремљени и са вером у своје могућности. Хрватска је отписана, Аустралија у реваншу "демолирана" (слично Бразилу и донекле Француској на Светском првенству) и сада је на реду велико финале.

Својеврсна награда. Окршај са најбољима на свету, кошаркашима САД, са медаљом "у џепу".

Као у Мадриду, неће имати шта да изгубе. Као у Мадриду, изаћи ће на терен са жељом да победе. Остаје само да се види колико дуго ће бити конкурентни, сада без Бјелице и Крстића. Кжижевском из те утакмице недостају Кари, Харден, Геј, Фарид... Али, "базен" у који он може да посегне за заменама је много дубљи од Ђорђевићевог.

У оном финалу (92:129) је разиграна Србија повела 15:7, на шта су се Американци наљутили, "закључали" рекет, а на другој страни погодили 11 тројки из 15 шутева и решили утакмицу до краја првог полувремена - 41:67.

Добра вест за нас је да - макар на основу свега приказаног овог лета - актуелни амерички тим нема тај нападачки потенцијал, а још мање тадашњу тимску игру, што се односи на обе фазе игре.

Мајк Кжижевски на располагању има велики број дебитаната, које није имао времена да уигра, тако да се концепција своди на максимално коришћење атлетских способности и ослањање на индивидуалне квалитете, уз резон да ће се, од толико асова, увек издвојити бар двојица-тројица која ће имати своје вече и убацити довољно поена за победу.

Проблем за "коуча К", коме је ово опроштајно интернационално такмичење, јесте тај што су му многи играчи мање или више ван форме или неснађени у датим улогама (Дурент, Казинс, Томпсон, Батлер, Грин...) и нису пружили оно што се очекивало.

Отуда само једна убедљива победа (Аргентина у четвртфиналу, 105:78) у пет утакмица са озбиљним репрезентацијама.

Јесу у серији од 24 победе на олимпијским турнирима, јесу непоражени у такмичарским и пријатељским утакмицама још од полуфинала Светског првенства 2006. године (преко 70 утакмица), али ово је несумњиво најрањивији тим који су након тога послали да очува примат и настави доминацију.

Велика предност Србије биће "хемија" коју несумњиво поседујемо, заједништво, несебичност и висок кошаркашки "ИQ", што све полази од Милоша Теодосића, вансеријског креатора, који игра рационалније и ефикасније него икад.

Ова екипа је тестирана у бројним неизвесним завршницама, док су Американци управо у првом сусрету са "орловима" показали приличну збуњеност када је постало "густо".

Наравно, њихови висина, брзина, дужина и експлозивност представљаће велики изазов за наш тим. Довољно је рећи да су у полуфиналу успели да неутралишу захукталу Шпанију (82:76), где је често исмевани центар Диандре Џордан био феноменалан у дефанзивним задацима. У недељу ће засигурно бити далеко концентрисанији него када их је Богдан Богдановић промашајем уз звук сирене поштедео одласка у продужетак.

За равноправну борбу и наду у евентуално изненађење биће нам потребна креативна, за светске стандарде атипична игра, какву су Теодосић и другови приказали на неколико мечева у Рију. Полуфинале против Аустралије и део утакмице против САД у групи су најбољи примери.

Нема потребе да замишљамо како ће изгледати дуели Марковић - Ирвинг, Богдановић - Томпсон, Радуљица - Казинс и тако даље. Финале мора да буде тимска борба.

Важно је дати Американцима што мање прилика да после дефанзивног скока или (још горе) украдених лопти дођу до лаких поена. Што више их натерати да раде у игри "пет на пет", јер тада Дурент, Ентони и Томпсон воле да шутну и са велике удаљености и преко руке и из окрета... па се онда догоди и невероватно - да играчи који у просеку постижу 20-30 поена у НБА лиги, промаше цео кош.

Ако баш против нас прораде, па нас "затрпају" као Ирвинг и Харден у Мадриду - свака част.

Нагласимо и да је кошаркашко финале последњи догађај на овим Играма, пре свечаног затварања. Утакмицу САД - Србија гледаће буквално цео свет. Наши кошаркаши тренутно делују као екипа која у таквим околностима може да из себе извуче максимум.

А, као што кажу мудри спортски радници, све чешће и сами играчи, "онда ћемо видети за шта ће то бити довољно".

Извор: мондо.рс