Километрима пјешаче до бесплатног оброка

Најтеже је када пада киша или снијег, а није лако ни када је вруће јер некоме пут до Миљковца траје скоро сат времена, али немамо избора, почињу тако своју причу корисници Народне кухиње, који више од двије године долазе по бесплатан оброк у објекат некадашње касарне у овом добојском насељу.

Република Српска 13.08.2016 | 07:30 "Када пада киша, покиснем, када пада снијег, љапавица. Сваки дан долазим пјешке два километра. Сваки дан након поплаве", прича Симо Стокић, којем је стан у потпуности уништен у мају 2014. године.

"Овима који су мало млађи треба 45 минута, а ми овако 'ерави, стари, нама треба скоро сат. Ето, баш у прошлу суботу киша је пљуштала, а шта ћеш, нико те не гони, али мораш се снабдјети храном. Мука је, нисам приспио нигдје, немам никаква примања, пензију немам јер немам довољно стажа. Жена слаба, болесна, има остеопорозу", каже Илија Микулић, расељен из Пољица, код Маглаја, који борави у алтернативном смјештају у Дому пензионера.

Већина корисника алтернативног смјештаја храни се у Народној кухињи, али многи од њих су стари, изнемогли и живе сами, те нису у могућности да дођу по бесплатан оброк, него се ослањају на комшије.

"Двије године долазим пјешке. Највећи проблем је што је пуно удаљено, да је то негдје у граду, није битно гдје, испод Градине, да је на Шушњарима било би лакше сносити одозго, него одавде ићи. По врућинама никако, хаос, катастрофа, то је за не повјеровати, идеш и знојиш се", прича Горан Шувира, који је за вријеме наше посјете Народној кухињи дошао по бесплатан оброк за себе и 17 својих сапатника.

Мјештанима насеља која су ближа Миљковцу долазак по оброк не представља проблем, а неки су баш због удаљености били принуђени да одустану од кориштења ове врсте помоћи социјално угроженим.

"Мени је близу. Шта ћу?! Не могу себи купити, немам ни жену, ни оца, ни матер, ни браће. На свакакве начине сам се прехрањивао док није отворена кухиња, било је посла, радило се, неко је некада дао неке помоћи, али тога више нема", рекао је Мирсад Хаџић, који живи у оближњем насељу Усора.

"Мени није далеко, десетак минута бициклом. Када пада киша, узмем кишобран, па полако, нигдје не журим. Када је снијег, идем пјешке, треба ми пола сата", објашњава Ненад Видовић из насеља Пољице. Све њих с осмијехом на лицу сваким даном осим недјељом од 11 до 14 часова дочекује Елза Хасичић, упосленица Народне кухиње, која припрема око 250 оброка дневно.

"Ја сам овдје као терапеут, они ми свашта испричају, ја их саслушам. Упознала сам их све, радим већ годину дана, виђам их сваки дан. Знам и ко у које вријеме долази по оброк и већини знам имена.

Скоро ми је један корисник испричао да га је бивша супруга звала након годину дана и питао ме: 'Шта то треба да значи?' Ја сам му одговорила: 'Сигурно јој нешто треба', увијек окренем на шалу", признаје Хасичићева. Ми смо је затекли како припрема ћуфте, које ће уз шпагете у петак бити послужене корисницима.

"Једном седмично, понедјељком служи се колач, тако је од почетка ове године. Сваки пут је нешто друго, некада је гурабија, потом хурмашица, тулумба, пита с кокосом, облатна", навела је Хасичићева.

Извор: Независне новине