Анализа: Лоптица је сад у пољу Новака Ђоковића...!

Гром из ведра неба! Шок!

Тенис 10.08.2016 | 00:00 Одавно један меч у свету тениса није изазвао толику неверицу као пораз Новака Ђоковића од Хуана Мартина дел Потра у првом колу олимпијског турнира.

Откад се вратио на терен после још једне у низу повреда ручног зглоба, Дел Потро је истицао колико је срећан што уопште поново може да се бави тенисом. Сада као да игра на рачун куће, а то се најбоље видело у недељу увече – слао је муње из форхенда као у најбољим данима и учинио да први тенисер света делује беспомоћно.

Играчи који немају шта да изгубе обично не поседују много искуства, али са Аргентинцем то није случај – освајач је УС опена, велики мечеви нису му ништа страно, па се нити једног тренутка није уплашио победе.

У прошлости је Хуан знао да намучи Новака, добио га је и у борби за треће место пре четири године у Лондону, а и у мечевима које је губио у одређеним интервалима успевао је оно што мало коме полази за руком против Ђоковића, успевао је да учини да од српског тенисера мало тога зависи.

А када је тако, Новак постаје нервозан и не може стрпљиво да гради поене и резултат како је навикао.

Дел Потро је силином својих форхенда малтене избијао Ђоковићу рекет из руку, направио је чак 29 винера тим ударцем, али једнако важан био је и његов бекхенд. До овог меча Делпо је играо скоро искључиво слајс јер није могао да оптерећује зглоб, а сада су његови бекхенди били довољно дубоки да остаје у поену и дочека шансу за напад форхендом, коју је по правилу користио.

Колико је супериоран Аргентинац био у разменама с основне линије, види се и по томе што је директно сервисом освојио само пет поена, а Ђоковић ниједном у целом мечу није дошао до ’дјуса’ на сервис ривала.

Све време се чекало да Дел Потро мало падне, понуди неки прозор за повратак у меч, али то се није десило – одиграо је један од најбољих мечева у каријери, Новаку је остало једино да му пружи руку и честита, али постоје и ствари над којима би најбољи тенисер света требало да се замисли.

Од старта се видело да је стегнут, не толико у самим ударцима, колико у доношењу одлука – Ђоковићу је мозак важан барем једнако као форхенди и бекхенди, а сада није јасно размишљао и у појединим тренуцима деловао је да се ’замрзнуо’.

Играо је по инерцији, није се прилагодио ни нешто мењао упркос томе што је било очигледно да се игра по Дел Потровим условима, а у тај брејку другог сета видели смо и оно што нисмо дуго од Новака – панику и, последично, потпуно нерезонске изласке на мрежу непримерене тренутку. То су чак били и солидни напади, али не вади се кестење из ватре на можда и јединој слабости у Новаковом репертоару – игри на мрежи. При том су оба напада била на форхенд.

Много је Новаку било стало да освоји медаљу, оне сузе на крају говоре више од речи. Парадоксално, управо та жарка жеља делом га је и коштала пораза – притисак је другачији када се игра на олимпијским играма, поготово за човека који целој ствари прилази са толико емоција, а сада је јасно да са таквом врстом притиска Ђоковић једноставно не може да се избори или му је то знатно теже него на Грен слем турнирима.

Када је игра тако крхка и када је утисак да је тенисеру тескобно на терену, онда и срећа окрене леђа – неколико важних поена Дел Потро је добио после врха мреже, а у тренутку када се други сет ломио једна Новакова лопта је завршила два-три милиметра у ауту. Очигледно је било и проблема с мишићем, али то је све сада прича од које много вајде нема.

У размаку од само месец дана Ђоковић је претрпео два ударца – ако пораз на Вимблдону, када се стави у контекст, и није био тако страшан, овај “боли, ужасно боли“, како је рекао Новак.

Чак и после пораза од Вавринке на Ролан Гаросу, Ђоковић је успео у целости да задржи перспективу и да буде свестан свог живота и свих успеха које је постигао. Судећи према изјави после меча, сада му то није потпуно успело, али то није нужно лоша ствар – заслужио је Ђоковић да дâ одушка емоцијама, поготово после пораза од којег нам је свима застала кнедла у грлу, нарочито гледајући га како у сузама и одмахујући главом напушта терен.

Шта даље? Олимпијске игре једном су у четири године и питање је где ће и какав ће Новак бити када Токио дође, али једини лек за рањену душу сада су победе.

Нека се горки утисци слегну и барем мало потисну, па да се крене у суочавање с изазовима. После дуго времена, лоптица је у пољу Новака Ђоковића – чекамо одговор, а ако је судити по целој његовој каријери, Новак је показна дефиниција максиме “што те не убије, то те ојача“.

Ојачај и сада.

Одлика највећих

Речено је безброј пута, али такве ствари увек треба нагласити – као и увек, Ђоковић је био достојанствен у поразу, загрлио је Дел Потра на мрежи и нашао снаге да му упути неколико лепих речи пре него што се ’сломио’ при одласку у свлачионицу. Зато Новак и јесте један од најбољих свих времена.

Извор: Б92