Сјећања - видео: Кошаркашки времеплов - Атина 2004.: Кошмар! Мануов хитац у срце, скандалозна одлука и - Јао Минг!

Био је то догађај који је заувек променио историјске токове краљице игара у тадашњој заједници Србије и Црне Горе, некадашње Југославије. Шок од којег се нисмо опоравили дуго и претпоследњи чин трагедије једне поносне кошаркашке нације. Последњи је, наравно, дошао на Европском првенству у Србији и Црној Гори годину дана касније.

Кошарка 07.08.2016 | 23:15 Након стрмоглавог пада у провалију на Европском првенству у Шведској 2003. године, Олимпијске игре у Атини наредног лета дошле су као прилика да Србија и Црна Гора исправе ствари и врате национални тим у победнички колосек. Кормило репрезентације је после четворогодишње паузе из руку Душка Вујошевића преузео Жељко Обрадовић, али уместо повратка на врх, Плаве је дочекао највећи кошмар.

"Мо­је ме­сто је пр­во. Кад је ре­зул­тат не­га­ти­ван, ја сам ис­пред ти­ма, кад је по­зи­ти­ван, они су ис­пред. Та­ко тре­ба да бу­де, ме­ни је ово нај­те­жи ре­зулт­ат у ка­ри­је­ри, али ваљ­да ће ми ово ис­ку­ство по­мо­ћи јер се­бе још сма­трам мла­дим тре­не­ром иако ме мно­ги ви­ђа­ју већ го­ди­на­ма", био је један од Обрадовићевих коментара на највећи неуспех у историји југословенске и српске кошарке. 

А колико је заиста било лоше памти се и препричава и дан данас. Нажалост, прва ствар са којом је Жељко Обрадовић морао да се суочи јесте - принудна смена генерација. Због разних разлога У односу на Мундобаскет у Индијанаполису у тиму није било Владе Дивца, Марка Јарића, Милана Гуровића, Драгана Тарлаћа, Жарка Чабаркапе, те Дејана Котуровића, који уопште није ни био у плановима тадашњег селектора. Али, ни Пеђе Стојаковића, који се након дебакла у Шведској практично повукао из репрезентације и посветио искључиво клупској каријери. 

"Има­ли смо са­мо два игра­ча ко­ји су но­си­ли игру и у ре­презента­ци­ји и у сво­јим клу­бо­ви­ма. То су Бо­ди­ро­га и То­ма­шевић. Сви оста­ли су у ре­пре­зен­та­ци­ји до­би­ли уло­ге и ми­ну­те ко­је ни­ка­да ра­ни­је ни­су има­ли. Ву­ја­нић је пр­ви пут стар­тер, Ра­ко­че­вић је та­ко­ђе имао за­па­же­ну уло­гу, Рад­ма­но­вић је прак­тич­но пр­ви пут са ова­квом ми­ну­та­жом иако ни­је де­би­тант, Ву­ле Ав­да­ло­вић је био у сво­јој уло­зи... Мла­ђи игра­чи ни­су има­ли ис­ку­ства, и то нам је фа­ли­ло", сматрао је тада Обрадовић.

И поред бројних кадровских проблема Србија и Црна Гора имала је тим који је имао амбицију да се у Атини бори за медаљу. Али, исто тако недостајала је практично цела једна петорка асова који су националном тиму давали потпуно другачији, потпунији смисао. Дрес репрезентације понели су Дејан Бодирога, Петар Поповић, Ђуро Остојић, Влада Радмановић, Игор Ракочевић, Владо Шћепановић, Вуле Авдаловић, Предраг Дробњак, Ненад Крстић, Милош Вујанић, Дејан Томашевић и Саша Павловић.

"Ја­сно је да је ре­зул­тат ве­ли­ко не­га­тив­но из­не­на­ђе­ње за све нас јер смо сви има­ли же­љу да тур­нир од­и­гра­мо до­бро. Зна­ли смо да то не­ће би­ти ла­ко, али смо та­ко­ђе зна­ли да мо­же­мо да игра­мо са сви­ма и то се на кра­ју кра­је­ва ов­де по­ка­за­ло. Нај­жа­ли­је ми је што смо ве­ли­ки део тур­ни­ра од­и­гра­ли до­бро про­тив ри­ва­ла ко­ји за­слу­жу­ју по­што­ва­ње. Ни­смо ни­ко­га пот­це­њи­ва­ли. Као тре­не­ру, пр­ви пут ми се де­ша­ва­ло да еки­па игра до­бро, али да у свих пет утак­ми­ца за­вр­шни­ца бу­де ка­та­стро­фал­но ло­ша. За­што је то та­ко, још по­ку­ша­вам да ана­ли­зи­рам, да ви­дим шта је и да из­ву­чем по­у­ке", истицао је Обрадовић.

Упркос таквом дефекту, Плави су се одлично показали на Дајмонд Болу у Београдској Арени, где су рутински савладани Кина (92:78), Аустралија (79:61) и Литванија (93:80). Али, онда су и Амери на челу са Тимом Данканом и Леброном Џејмсом натерали Плаве да у крцатој Арени падну на колена. Разлози свих каснијих негативних дешавања из Атине и страшни дебакл остали су недовољно разјашњени. Мада се стално потенцирало на томе да су односи у тиму били одлични и даније постојало ни најмање негативне ставке у међуљудсим релацијама, било је прича да су лош одабир периода за старт припрема (27. јун), те недовољно јака ротација на клупи утицали да практично Дејан Бодирога, Дејан Томашевић и Милош Вујанић држе целу игру на својим леђима. 

То се, наравно, брзо обило о главу свима. 

"После Душка Вујошевића и Шведске дошао је Жељко Обрадовић, који је већ тада био огромно име у кошарци. Била су велика очекивања да ми као генерација вратимо ствари на старо, као што су некад биле. Међутим, шта знам... Први део, односно те саме припреме за Олимпијске игре прошле су у најбољем реду. Али, онда...", започео је Вуле Авдаловићразговор за МОЗЗАРТ Спорт, на тренутак застао, а онда наставио:

"Десила се та утакмица са Аргентином. Мада је сама по себи била јако добра утакмица, ми смо добијени меч изгубили кошем Мануа Ђинобилија у последњој секунди. Искрено сматрам да је тај детаљ доста утицао на екипу, то се и испоставило у наредним утакмицама. Доста нас је пореметило, а имали смо добру атмосферу. Аргентина је имала изузетно моћан тим, против којег смо играли егал до последње секунде. Слободно могу да кажем да је тај детаљ један од кључних био за нас на тим олимпијским играма, који је негативно утицао на нас".



Као зла коб увукла се мисао на тај кош Мануа Ђинобилија, који је из темеља протресао тим Србије и Црне Горе. 

"Десило ми се много пута у каријери да сам присуствовао таквим кошевима. Ви ту практично ништа не можете да промените. Такви поени лоше утичу на тим, на играче, а тај Мануов кош јако је лоше психички утицао на нас".

"Претходних година се видело да је Аргентина изузетно моћна репрезентација, а свој врхунац достигли су баш у Атини. Али, морам да кажем да смо и ми тада били јак тим. Искрено, ја сам веровао и имао утисак да ћемо ми много, много боље да прођемо у Атини него што јесмо. "

Тим Жељка Обрадовића на прави колосек није могао да врати ни тесни тријумф над Италијом (74:72). Јер, нису могли ни да се надају да ће лекцију у борбености добити од Новог Зеланда (87:90), а посебно Кирка Пенија и Пера Камерона, који су само сипали со на тек отворену рану заједничке државе. 

Уместо сигурне победе Плави су ушли у трилер завршницу у којој ни Дејан Бодирога, ни Милош Вујанић нису могли много тога да промене. Високи црни су изрешетали кош Србије и Црне Горе, али догађај који је потпуно пореметио све токове нашег тима виђен је на тачно 20 секунди пре последњег звука сирене. Плави су водили резултатом 87:86 и имали право да организују напад. Вујанић се нашао у загрљају Марка Дикела, а док је покушавао да се ишчупа, упао је у замку из које је арбитар донео скандалозну одлуку и досудио фаул у нападу. Упркос запаљивом бесу Жељка Обрадовића, ни највећи тренерски ум европске кошарке није могао много тога да измени. Ситуација никако није ишла на руку Плавима, а завршило се тако што је Шон Маркс монструозно закуцао лопту након неопрезности противничке одбране. Тиме и обезбедио победу Новом Зеланду. 

"Против Италије смо били добри, играли смо квалитетно. Онда је дошао Нови Зеланд и још једна неизвесна завршница, а они су нас тада победили. Потом нас је победила и Шпанија, због чега смо дошли били у ситуацију да нам је следећи меч са Кином био од изузетне важности за пролаз даље".



Упркос свим претходним ударима, атмосфера у тиму остала је здрава и сви су се надали да би меч са Кином могао да промени ствари. Међутим, Кинези вођени Јао Мингом задали су фатални ударац (66:67) и државу која је дотад представљала синоним за кошаркашку велесилу бацили у црну рупу. Србија и Црна Гора је већ и пре те утакмице фактички била на коленима, а упркос доброј ситуацији на три минута пре краја меча и вођству Плавих резултатом 6нису успели да упуте шут ка кошу у току временског периода предвиђеног за акцију (24 секунде). 

"Ми смо тада били много бољи тим од њих, али смо тада одиграли једну од наших најлошијих утакмица на турниру. То нас је коштало пласмана у други круг. Утакмица коју је било јако тешко изгубити, али ето, догодило се и то, нажалост. Ту Кину смо у Београду добили рутински. Довели смо себе били да нам пласман зависи од те утакмице и ето шта се десило", јасан јеАвдаловић.

Био је то догађај који је заувек променио историјске токове краљице игара у тадашњој заједници Србије и Црне Горе, некадашње Југославије. Шок од којег се нисмо опоравили дуго и претпоследњи чин трагедије једне поносне кошаркашке нације. Последњи је, наравно, дошао на Европском првенству у Србији и Црној Гори годину дана касније.

"Знам да је тај наш неуспех у Атини јако тешко пао свима у земљи. Људи нису ни тада били свесни да је ипак најтеже било - нама. Ми тај неуспех нисмо могли да прихватимо и заиста нам је било јако тешко. То је спорт од којег живимо и нама је највећа срећа била да представљамо своју земљу, да играмо за репрезентацију. Када ме људи питају како смо се осећали тада, ја само кажем: 'Како је људима у Србији и Црној Гори то тада била катастрофа, е нама је било десет пута теже'. То је тако и то је нажалост осећај који све нас и данас прати".

Кошарка на Олимпијским играма у Атини више никога није занимала на простору Србије и Црне Горе. Јер, једна сасвим солидна генерација успела је да падне на само дно и укаља углед земље, а сусрет са Анголом био је више протоколарног типа. Нико није могао да помисли да би Плави могли да буду последњи. На крају је и избегнута потпуна брука, али су уследиле године патње које су изнедриле најмрачнији период у историји југословенске и српске кошарке. 

"Сваки играч се из каријере сећа оних најлепших тренутака, када се освоји титула или медаља. Али, неуспеси заувек остају, као рана на срцу. Зато се ми те 2004. године увек сећамо и то је једна од мојих највећих рана у животу. Заувек ћу имати то сећање. Ми у том тренутку нисмо размишљали о томе да би могао да уследи период какав је уследио наредних година. С ове дистанце када гледам на све - генерације које су освајале медаље тих година пре нас биле су изузетне. Дошао је пад јер није било играча који су на том нивоу, на ком су били ти асови пре нас. Сви ти европски асови били су на заласцима каријера, а нови играчи, међу којима сам и ја, нисмо успели да их заменимо на прави начин. Ми смо као држава јако дуго имали огромне успехе, али људи су тек тих годинама када смо остајали без медаља заправо схватили колике су успехе правиле генерације ранијих година", завршио је разговор за наш портал Вуле Авдаловић.

Извор: моззартспорт