Сјећања - видео: Кошаркашки времеплов - Сиднеј 2000.: Дивчево „Нема шансе“, случај Ђорђевић и...

...и дебакл с потписом Стива Неша! Тада је дошло време потпуног рестарта система, новог почетка и великих промене у играчком и тренерском кадру. Срећа па смо тада имали небеске одбојкаше, који су нам бљештавим златом вратили осмехе на лица.

Кошарка 05.08.2016 | 23:15 После пет берићетних година преплављених најдрагоценијим кошаркашким чаролијама, олимпијски кошаркашки турнир 2000. године у Сиднеју требало је да представља завршни чин велике, емотивне рапсодије у режији европског Тима снова. Круна преданог рада који је уздигао ратовима осакаћену Југославију и подигао је на пиједестал спортске велесиле. 

Уместо „хепиенда“, Плави су добили драму која је почела много пре званичног окупљања екипе, а затим и трајала све до пораза од Италије, па и мало након тога. Био је то први камен спотицања, али и иницијална каписла која је само најавила велики слом и суноврат кошаркашке велесиле, иако дешавања из наредне две године нису одавала такву слику. 

"Дакле, неће бити југословенског Тима снова у Сиднеју".

Овом је реченицом доајен југословенског, европског и српског новинарства Владимир Станковић у тексту објављеном у магазину Време само потврдио гласине које су се у време првих појављивања модерних технологија у нашој земљи шириле полако, али јасно. Плави су упали у вртлог ишчекивања и неизвесности, након чега је свима постало јасно да се пут у далеку Аустралију неће добро завшити. Уследио је дебакл какав се дотад није памтио.

Све је почело оног тренутка када су Александар Ђорђевић, Владе Дивац обелоданили да слободно време желе да проведу с породицама, а не са саиграчима из националног тима и тако задају два тешка ударца селектору Жељку Обрадовићу, којем је савете удељиваоДушан Ивковић. Дивац је свој отказ уручио још у мају 2000. године, док је Ђорђевић то учинио у последњем моменту - док је репрезентација Југославије већ била у хотелу, на старту припрема.

"Имам 33 године, ћеркица Тара напунила је годину дана, желим да будем са њом што је више могуће, и нисам психички спреман да наредна три месеца посветим репрезентацији. Ментално бих био више са својом породицом него са репрезентацијом", биле су речи тада најбољег плејмејкера Европе Александра Ђорђевића, док је Владе Дивац поручио следеће:

"Нема никаквих шанси да играм у Сиднеју. Одлука је неопозива и дефинитивна. Не желим никакве попусте, моји мотиви су чисто приватни, желим да будем са породицом, и ништа ми не значи што бих могао да закасним, рецимо, петнаест дана. Не желим то ни због других играча који почињу од првог дана".

Дивчеве речи биле су практично директан одговор на јавни позив селектора Обрадовића, који упркос бројним каснијим разговорима и тимским састанцима, нису уродили плодом. Тадашњи центар Сакраменто Кингса велике наде полагао је у саиграча Пеђу Стојаковића, чија је феноменална сезона у НБА лиги велику уливала наду.

"Ради се о два екстра играча и два изузетна човека, о два лидера екипе, и зато нам је изузетно стало да се они накнадно укључе. То јесте у супротности са мојим првобитним ставом да ко не дође 16. јула неће ићи у Сиднеј, али понекад у животу треба бити и флексибилан", изјавио је тада Жељко Обрадовић. 

Очекивану реакцију није добио, већ се догодио и изостанак Миленка Топића, док је талентовани Милан Гуровић морао да прескочи велико такмичење после валовите сезоне у дресу Барселоне. Дрес националне селекције задужили Игор Ракочевић, Предраг Дробњак и дебитант Никола Јестратијевић, као и Жељко Ребрача. Заједно са њима у Сиднеј су потовали још и Дејан Бодирога, Предраг Даниловић, Саша Обрадовић, Пеђа Стојаковић, Владо Шћепановић, Драган Луковски, Драган Тарлаћ и Дејан Томашевић.

Помало блед утисак који је југословенски тим оставио на бронзаном Евробаскету у Француској, натерао је Плаве да у Сиднеју покажу праву моћ и заблистају пуним сјајем. Иако ослабљени неиграњем два велика аса Ђорђевића и Дивца, Југославија је била сврставана у ред првих фаворита за освајање једне од три медаље. Али, нико није могао да претпостави шта ће се десити до краја. 

Рачуница је била јасна - прво место у групној фази гарантовало је избегавање сусрета са Америма све до евентуалног дуела у финалу. И све је кренуло као у сну, савладани су Русија (66:60), Аустралија (80:66), Ангола (73:64) и тадашњи вицешампион Европе Шпанија (78:65), али је један лош дан значајно покварио планове Плавима. 

Десио се пораз од Канаде вођене изванредним Стивом Нешом (26п, 8ск, 8ас) у последњој утакмици такмичења по групама (75:83), који је Југославију бацио на другу позицију. Био је је то догађај који је у старту угрозио шансе за високим пласманом.

"Било је јасно да они имају изванредну екипу, јер је у њој већ доминирао и кључни играч био - Стив Неш. То се показало много пута, био је и најкориснији играч НБА лиге. Знали смо да та утакмица може за нас да буде јако тешка и неизвесна. Била је таква и изгубили смо меч", изјавио је Жељко Обрадовић неколико година након тог окршаја са Канадом.

Док је евоцирао успомене на неугодан пораз, најбољи европски стручњак свих времена присетио се и какав је утицај имао неуспех против тима са севера америчког континента.

"Емоција се након тог пораза пренела на укупну атмосферу у свлачионици и репрезентацији. Знали смо да нас чека четвртфинале, а да нас у полуфиналу касније чека САД, а исту ту екипу САД је замало победила Литванија".

Југославија није могла да одмакне даље од четвртфинала. Била је то последња станица за Плаве, тадашњи сусрет са Литванијом памти се по лошој шутерској вечери комплетног југословенског тима, којем ништа није полазило за руком. Мада су Пеђа Стојаковић (20п, 8/18 из игре) и Дејан Бодирога (14п, 4ск) тек на моменте држали резултатску неизвесност, паклена издања Гинтараса Еиникиса (26п, 8ск) и Шарунаса Јасикевичијуса (18п, 5ск, 4ас) била су терет који Југославија тада није могла да изнесе.



Емотивни, какви по природи и јесу, пулени Жељка Обрадовића нису успели довољно да се опораве пред битку за пето место са Италијом. Југославија је након још једног неуспеха (59:69) освојила тек шесту позицију, а велико финале са Дрим тимом играла ја Француска.

"Француска је тада одиграла изванредно финале, а то је била иста она Француска коју смо ми у последњој пријатељској утакмици пре почетка Олимпијских игара добили са 25 разлике и то без Стојаковића и Даниловића, који су тада имали ситне проблеме с повредама. Они су, ето, дошли до тога да играју финале", присетио се Обрадовић.

Био је то ударац који је имао снажан утицај на каснија дешавања - Жоцов одлазак са клупе репрезентације, али изазвао и велики бес код тадашњег капитена Предрага Даниловића, који је на крају надолазеће сезоне напрасно окачио патике о клин.

Тада је дошло време потпуног рестарта система, новог почетка и великих промене у играчком и тренерском кадру. 

Срећа па смо тада имали небеске одбојкаше, који су нам бљештавим златом вратили осмехе на лица.

Извор: моззартспорт