Анализа: Без њега би сер Алекс био само Алекс!

“Чуо сам да те многи пореде са легендарним Франком Барезијем?”, питао је новинар. “Не, ја сам доста бржи од њега”, одговорио је фудбалер!

Фудбал 09.08.2016 | 23:15 Сетио сам га у тренуцима када је у драматични уторак увече Томас Фибел по ко зна који пут испао из корака већ при првом покрету квадрицепса, машући рукама према противнику и повлачећи нападаче бугарског тима за дресове – мада ни то није умео да уради како ваља – па је на трави стадиона “Рајко Митић” изгледао као неки незграпни, троми јелен којег су одједном гурнули на лед пред пуним гледалиштем, да му се деца смеју; само што су децу, авај, играли Бразилци у зеленим дресовима.

Добро, није та ментална веза дошла изнебуха, и ево зашто ми на памет прво није паоНемања Видић: већ неколико седмица бивши одбрамбени играч који је био живи, ћелави доказ да коруплентни бекови древног кова могу да изгледају и елегантно и интелигентно, да буду скроз антифибеловски, главна је звезда енглеских медија уочи почетка Чемпионшипа, вероватно најузбудљивијег и најзанимљивијег друголигашког такмичења на свету.

Јап Стам, и даље дибидус босоглав и са имиџом аријевца, нови менаџер Рединга, још један је разлог да се помно прате дешавања у нижем рангу, која стартују у суботу, но његов први прави тренерски посао у предграђу Лондона и даље је, и дуго ће бити, у другом плану у односу на оно што је постигао за каријере.

Агресивни, робусни, стамени, старомодни, са-мном-нема-зајебавања централни дефанзивац, способан да чита ум шпица и да предвиди његов следећи потез, био је на свом врхунцу толико спреман и брз да је ретко када имао потребу за оним спасоносним клизећим стартовима којима би спасавао свој тим у последњој пикосекунди.

Не, 192 центиметра високи Холанђанин решио би то пре него што би дошло до фрке и почесто је на пут ка свлачионици после пуних 90 минута излазио потпуно чистог шортса. А када би дошао до лопте, давао ју је кратко и непогрешиво, увек напред и без панике, дајући сигурност везистима, који су могли да играју своју игру ослобођени страха од грешке.

И како је један миран, сталожен, дисциплинован, бескомпромисан бек са макар и само издалека сличним карактеристикама недостајао Црвеној звезди у уторак на крцатом стадиону који би задржао дах сваки пут када би Бугари кренули напред или гурнили лопту у простор.

Макар четвртина Стама, макар осмина Видића...

Један енглески новинар написаће да би данас сер Алекс Фергусон био познат тек као Алекс Фергусон да једног летњег дана у ресторану надомак тренинг кампа ПСВ Ајндховена није убедио Јапа Стама да му се придружи; други ће рећи да је кратак фитиљ Шкота због којег је, након објављивања Стамове аутобиографије “Хеад то Хеад”, промптно послао пулена препорученом поштом у Рим, у Лацио, била једна од његових највећих грешака –Стам је још неколико сезона одиграо на врхунском нивоу, упркос хроничној повреди Ахилове тетиве коју би вукао од јесени до пролећа; трећи новинар, по имену Сем Пилгер, већ пре доласка Стама у Манчестер направиће с њим бизарни, кратки интервју који је говорио много о том чудном момку.

“Чуо сам да те многи пореде са легендарним Франком Барезијем?”, питао је новинар.
“Не, ја сам доста бржи од њега”, одговорио је фудбалер.
“Значи ли то да си као Франк Рајкард?”
“Да, има сличности, али ја сам бржи.”
“Знаш да у Арсеналу играју Бергкамп и Овермарс, како ћеш их зауставити?”
“Имам ја своје начине... Зауставићу их.”
“Како си се борио са Роналдом када си играо против њега?”
“Роналдо? Тај ми није задао нимало проблема.”

Само би се дилетант међу навијачима Јунајтеда могао уплашити да је Фергусон тада, склапајући коцкице за тим који ће освојити титулу европског првака у оној чудесној ноћи у Барселони у мају, погоцима Шерингема и Солскјера, довео неког набеђеног, надобудног клинца који уме добро да говори, али не и да то оваплоћује на терену.

Истина није могла бити даље од тога: Јап Стам био је вредни, мирни момак који је у фудбал дошао сасвим случајно, за кратко време преваливши далеки пут од друге лиге у Зволеу до "Театра снова".

Рођен у Кампену, старом ханзеатском граду у сливу реке Ајсел, Стам је био посвећени, ћутљиви калвиниста, као и сви у том месту, једном од ретких упоришта протестантске вере, етике и животног стила у све више атеистичкој, све распојасанијој, све слободнијој Холандији – у Кампену, кажу, постоје два фудбалска клуба која утакмице увек играју суботом, јер је недеља тамо и даље “божји дан” – и та мирноћа, штедљивост, дисциплина и одсуство нервозе (јер калвинисти верују да је све предодређено и да се не треба превише једити око овоземаљских, пролазних ствари) видеће се и те како и у његовој игри.

Његов велики сународник Јохан Кројф даће му вероватно највећи комплимент који је један играч могао икада да добије: када такав ас каже да највише ужива да гледа Јапа Стама, од свих фудбалера на свету, то је нешто што одзвања и остаје. Зинедин Зидан са дивљењем ће казати да је Стам “зверина”, а Иван Заморано мораће да му стисне шаку и да призна да никада ниједан дефанзивац неће бити тако бритак и тако доминантан као ћелавац из срца земље од мора отете...

За само три сезоне, Стам је освојио све што се освојити могло, био је незамењиви, непрелазни шраф у машини Алекса Фергусона која је Јунајтед најзад вратила на кров Европе, и да није било те аутобиографије у којој је написао како је црвенокоси доктор фудбалске науке с њим преговарао иза леђа Ајндховена, или оно да је учио играче да у континенталним такмичењима падају у шеснаестерцу и симулирају, ко зна да ли би се данас о њему говорило као о једном од највећих свих времена.

Овако, направио је једину грешку за коју у Манчестеру, које год да сте вероисповести и колико год здравомарија да изговорите, не можете добити опроштај – подривањеФергусоновог ауторитета – и морао је да оде у Лацио који је у 21. веку већ био мање вредан од оног што ће узети титулу. Морао је на Апенине иако је мрзео Италију, сем дивљења Алесандру Нести и Паолу Малдинију, које је недавно ставио и у свој идеални тим свих времена.

У Милану ће играти још једно финале Лиге шампиона, оно истанбулско о којем више не вреди трошити речи и о којем никада неће бити написано довољно, и довршиће каријеру у Ајаксу, где је и са 35 пуних лета био физички спремнији од све клинчадије која би изникла у Ередивизији.

Сер Алекс Фергусон никада неће признати да је проклета књига била једини и искључиви разлог што се одрекао штопера на врхунцу славе и моћи – званична верзија, тешка за поверовати и данас, петнаест година доцније, гласила је да је Лацио изашао са озбиљно добро понудом за играча који је имао Ахилову пету, који је већ напунио 29 година и који је на премијери Премијер лиге 2001, против Фулама, био кривац за два гола Сахе – али као велики стручњак схватиће своју грешку и учиниће све да му се не понови.

Пуних пет година менаџер ће тражити достојну замену за Стама и пронаћи ће је једне прехладне зиме у Москви, можда за нијансу мање брзог и културног, али зато с једнаким или чак већим лидерским способностима, штопера који ће и самом својом појавом, а камоли потезима, дословно сливати страву низ оловне кости ривала, терајући их да забораве и како се зову и како се оно беше дрибла.

Био је то, наравно, Немања Видић, и када је оних првих месеци неука навијачка братија на форумима постављала питање да ли ће се Србин после руске школе икада уклопити у ритам Премијер лиге, Фергусон је ћутао, чекао и давао подршку Видићу, сећајући се да је и првих неколико месеци у енглеском животу Јапа Стама прошло у сличним дилемама, за које ће се испоставити да су биле лажније и превртљивије од љубавног и породичног живота Рајана Гигса.

Можда је разлика између њих било још: српски Терминатор којег ће песма величати као јединог српског убицу за којег ће то бити истински комплимент и у западним медијима, углавном је играо са Риом Фердинандом, чинећи комплементарни, скоро савршени тандем, док је Стам морао да буде командант у времену у којем су му се мењали ађутанти:Денис Ирвин, Рони Јонсен, Вес Браун, Микаел Силвестр, па и Хенинг Берг.

Или она суштинска, која у имагинарном дуелу њих двојице ипак претеже на страну Немање Видића: обојица су досегли звезде на стадиону у Улици Мата Безбија, али је Ужичанин био у тој васиони дугорочно, не само три сезоне као Холанђанин.

Тек, мимо жалопојки о тим старим, робусним, бруталним, али фер дефанзивцима, и још једног погледа унатраг на оно што се догодило бившем Немањином тиму у злосрећним квалификацијама за Лигу шампиона, још је једна чињеница која говори много и о Фергусонуи о његовим ученицима који су редовно пролазили дрил и “фенирање”: Јап Стам постао је, за неверицу, 31. Фергијев играч који се отиснуо у тренерске воде.

А оне су, сазнаће то без сумње врло брзо, већ од ове суботе, када Рединг буде дочекао Престон на Мадејском, често много изазовније од оних на које је ван терена тихи верник из Кампена био навикао, и толико захтевне и прљаве да ће после тих битака тешко без рана и без флека одлазити у свлачионицу.

Извор: моззартспорт