Анализа - Кошарка на ОИ: Има ли краја америчкој доминацији?!

Пет од шест златних медаља откако се такмиче НБА професионалци отишло је у САД. Чак и ако Кжижевски и његови играчи опет ураде очекивано, борба за остале позиције у "Кариока арени 1" биће жестока и крајње изједначена.

Кошарка 06.08.2016 | 23:45 Олимпијски кошаркашки турнир у Рио де Жанеиру биће 19. по реду. Кошарка је уврштена у програм у Берлину 1936, четири године након оснивања ФИБА, а утакмице су тада игране на отвореним земљаним теренима. Прелазак у дворану уследио је одмах после Другог светског рата, у Лондону 1948.

Главно обележје кошаркашких турнира од Хелсинкија 1952. било је ривалство Сједињених Америчких Држава и Совјетског Савеза, у које се у Мексику 1968. умешала репрезентација СФР Југославије.

"Плави" су у Москви 1980, додуше уз бојкот Американаца, постали први освајачи злата изузимајући САД и СССР. Двадесет четири године касније у Атини, на тој листи су им се придружили Аргентинци.

САД су првих седам злата (1936-1968) освојиле без пораза.

У финалу ОИ у Минхену 1972. први пораз у историји нанео им је СССР (51:50), тако што је три секунде пре краја чак три пута поновљено извођење аута, док Совјети на другој страни коначно нису постигли кош. Американци су одбили да приме сребрне медаље и оне се и данас налазе у Међународном олимпијском комитету.

У Сеулу 1988. одиграно је прво финале без селекције САД, састали су се СССР и СФР Југославија, након чега су НБА и ФИБА, на челу са Бором Станковићем, постигли историјски договор о учествовању америчких професионалаца на ОИ.

Премијерни, за многе и једини истински "Тим снова" (Дреам теам) декласирао је конкуренцију на путу до злата у Барселони 1992, што је Американцима била прва од пет титула на последњих шест Игара, уз однос победа и пораза 40-0!

Једини кикс имали су у Атини 2004. године (два пораза у групи, од Порторика и Литваније, у полуфиналу трећи од Аргентине), што се десило у оквиру дубљег кризног периода, који је обухватио и шампионате света 2002. и 2006.

Тренер Мајк Кжижевски након тога је уз много квалитетнију организацију и бољи одзив највећих НБА звезда успео да пронађе добитну формулу на пољу тактике и врати победничку атмосферу, па су "Амери" потврдили доминацију и на два Мундобаскета, у Турској 2010. и Шпанији 2014.

Нема дилеме да ће се и у Рију они први "питати" за пласман у самом врху, иако им у односу на 2014. недостају врхунски нападачи Стеф Кари и Џејмс Харден, док су из Лондона 2012. остали у тиму само Кевин Дурент и Кармело Ентони.

Дакле, нема ни Леброна Џејмса, Расела Вестбрука, Криса Пола...

Уигравали су се углавном кроз мечеве са недораслим ривалима, које су у просеку "тукли" са 43 поена разлике и демонстрирали пре свега велику агресивност у одбрани током свих 40 минута. У нападачки учинак екипе која поред поменуте двојице има Кајрија Ирвинга, Клеја Томпсона, Демаркуса Казинса, Пола Џорџа и Демара Дероузана (макар неки од њих били далеко од форме од зимус и пролетос), не треба ни најмање сумњати.

"Остатак света" желеће да изгубе, али шансе за то нису велике. Мада свакако постоје.

ГРУПА А, у којој се налазе браниоци трона, са Србијом, Француском, Аустралијом, Венецуелом и Кином, "на папиру" делује прилично јасно, бар у контексту пласмана у четвртфинале, што је први циљ већине учесника.

Кинези више немају Јао Минга да их уведе међу осам најбољих, као 2004. и на домаћем паркету 2008, док Венецуелу треба респектовати због изненађујуће титуле првака Америке 2015, али ништа у њеном саставу - само двојица играча су професионалци у Европи, а десеторица играју у домаћем првенству - и њеној традицији не указује да би могла да помрси рачуне "орловима", Французима или "кенгурима". Од САД су у пријатељској утакмици недавно изгубили резултатом 80:45.

Француска (Паркер, Дијао, Батум, Гобер, Де Коло, Ертел...) је у Рио допутовала готово у најјачем саставу (не игра само Еван Фурније из Орландо Меџика), да проба да освоји прву олимпијску медаљу пре силаска са сцене неколико заслужних ветерана.

Аустралија (Милс, Делаведова, Бејнс, Инглс, Њули, Брекхоф, Андерсен...) има проблем са неспремношћу искусног центра Ендруа Богута, који се враћа на терен после повреде колена у НБА финалу плеј-офа, али из њеног табора без устезања најављују борбу за неко од места на победничком постољу.

Ту су и најбољи српски кошаркаши, који су у трећем покушају успели да се домогну највећег такмичења. Рио би могао да буде круна каријере Милоша Теодосића и Стефана Марковића, који су у репрезентацији од 2007. године, а велика је штета што због повреде уз њих неће бити Немања Бјелица.

ГРУПА Б, у којој су две званично најбоље европске селекције, Шпанија и Литванија, домаћин Бразил, искусна Аргентина, Хрватска и Нигерија, свакако је уједначенија и у њој ваља очекивати много жешћу битку за прве четири позиције. Или за прве три, с обзиром на то да четвртопласираног вероватно чека четвртфинале против САД, а то ће сви желети да избегну.

Шпанци су статус благог фаворита заслужили освајањем Еуробаскета у Француској, након шока који су својим навијачима приредили годину дана раније на Светском првенству, испадањем у четвртфиналу.

Као и летос, селектор Серђо Скариоло не може да рачуна на Марка Гасола, али су ту сви остали најважнији шпански играчи у последњих десетак, па и 15 година. Хуан Карлос Наваро биће актер ОИ пети пут, Пау Гасол, Руди Фернандез и Хозе Калдерон четврти...

Олимпијске игре су специфично такмичење, на којима искуство много значи, као што је више пута нагласио и наш стратег Александар Ђорђевић.

Шпанци су пре четири године у Лондону показали какви су магови, када су у последњем колу групне фазе намерно изгубили од Бразила - за то, наравно, нема "чврстог" доказа, али 16:31 у последњој четвртини, након вођства од девет поена, довољно говори чак и онима који нису гледали ту утакмицу - да би избегли САД до финала.

Као што је познато, свој план остварили су 100 одсто, а цех је платио само Наваро, када га је Никола Батум у финишу четвртфиналног меча из немоћи ударио песницом у гениталије...

Из лондонског финала "враћају" осморицу играча, а имаће још Рубија и Миротића, који нису били тамо, као и двојицу "младих лавова", Абрињеса и Ернангомеза, власнике тек потписаних уговора са НБА тимовима.

Од Литванаца (Валанчунас, Мачиулис, Калниетис, Јанкунас, Кузминскас, Сабонис јуниор...) и Бразилаца (Уертас, Нене, Барбоса, Лима, Нето...) може се очекивати снажна и чврста кошарка, а од Аргентинаца (Ђинобили, Ноћиони, Скола, Делфино, Кампацо...) лепршавији стил, на опроштају живих кошаркашких легенди, које ће последњи пут заиграти заједно у плаво-белом дресу са 39, 37, 36, односно 34 године!

Поређења ради, ми смо се Ненада Крстића, када још није био повређен, одрекли са 31.

Хрвати (Богдановић, Шарић, Симон, Билан, Хезоња...) су велики успех остварили самим пласманом на ОИ, док Нигеријци са 11 играча рођених у САД (сви осим Шејна Лавала из Барселоне) и селектором Американцем, Вилом Воигтом, изгледају јаче и од Венецуеле и од Кине, али у оваквој конкуренцији објективно немају шта да траже.

У њиховом саставу нема крила Портланд Трејлблејзерса Ал Фарука Аминуа, а "фантасy" менаџери требало би да обрате пажњу на Чемберлена Огучија, који је у Лондону 2012. убацио Французима 35 поена.

Подсетимо да је актуелни формат, са две групе од шест тимова и "нокаут" фазом почев од четвртфинала, на снази од Лос Анђелеса 1984. Дакле, девети пут.

ЛИСТА ОСВАЈАЧА МЕДАЉА

1. САД 17 (14-1-2)
2. СССР 9 (2-4-3)
3. СФРЈ 5 (1-3-1)
4. Аргентина 2 (1-0-1)
5. Шпанија 3 (0-3-0)
6. Италија 2 (0-2-0)
7. Француска 2 (0-2-0)
8. СРЈ 1 (0-1-0)
9. Хрватска 1 (0-1-0)
10. Канада 1 (0-1-0)
11. Литванија 3 (0-0-3)
12. Бразил 3 (0-0-3)
13. Уругвај 2 (0-0-2)
14. Русија 1 (0-0-1)
15. Куба 1 (0-0-1)
16. Мексико 1 (0-0-1)

Извор: мондо.рс