Сјећања - видео: Кошаркашки времеплов - Атланта 1996.: Плава машина за млевење...!

...ноћи без сна и представа - Тим снова ВС Дрим тим! Било је то лудо, али незаборавно време. И зато су ове Игре остале у неизбрисивом сећању народа - остајање до раних јутарњих часова уз телевизор, готово фанатично навијање, али и бескрајно радовање.

Кошарка 06.08.2016 | 23:15 "Од Аљаске до Мексика, то је она друга слика, Пит - и то је Америка".

После година санкција, ратних деструкција и распада велике Југославије повратак Плавих на кошаркашку мапу 1995. дочекан је уз много стрепње и бриге. Будућност није изгледала тако блиставо у очима намученог и измореног народа, који се тек опорављао од последица изолације. Никоме није било до смеха, весеља, многи су само тражили начин да саставе крај с крајем и превазиђу дотад невиђену кризу. Пут у боље сутра био је пут у непознато. Спорт је био тема којом се мало ко бавио и нико није могао да замисли да ће управо успех једне златне генерације променити ствари и покренути успавану нацију. 

У месецима велике депресије и континуиране регенерације друштва погођеног идеологијом рата и разарања руку пријатељства југословенским кошаркашима пружили су Грци. Мало ко је тада могао ни да претпостави да су „браћа са југа“ тада заправо сипала прву лопату свеже бетонаске масе за постављање темеља вишегодишње владавине. Владавине у којој је кошаркашка велесила са брдовитог Балкана имала само једног, правог такмаца - Дрим тим.

Зато је учешће на Олимпијским играма у Атланти 1996. постало императив за Плаве. И зато су ове Игре остале у неизбрисивом сећању народа - остајање до раних јутарњих часова уз телевизор, готово фанатично навијање, али и бескрајно радовање.

Након суверене демострације силе на Европском првенству у Грчкој, лудила које је тргнуло нацију да се ишчупа из шака најтужнијег периода у новијој историји и непоновљивог дочека на балкону Скупштине града - Ђорђевићу, Дивцу, Паспаљу, Даниловићу и друговима био је потребан следећи велики изазов. Тачније, судар Америма који им је услед велике неправде одузет четири године раније. Али пут до двобоја са најмоћнијом планетарном машинеријом био је јако дуг.

"Та 1996. година дошла је после спектакла у Грчкој и по мени најважнијег трофеја који сам освојио у играчкој каријери. Не само за мене, већ за целу ту генерацију. Та 1995. година... То је било нешто нестварно, а следећа година и успех који смо остварили на играма у Атланти започело је низ великих резултата које смо направили тих година. Хемија која је међу нама постојала, помешана са огромном жељом, али и великим индивидуалним и тимским радом, верификовала је наш пут испуњен медаљама", присећа се за наш портал Саша Обрадовићдешавања од пре две деценије, па и мало више.

КОПАОНИК? КОЛИКО СМО САМО КИЛОМЕТАРА ПРЕТРЧАЛИ...

Мада су то и даље биле осетљиве године за Југославију у целини, Плавима нико није смео да одузме наду да могу да изађу на борилиште са најбољима и кући се врате са медаљом око врата. Мада се није претерано размишљало о томе које ће одличје бити, у надама тима било је само - злато. Зато је репрезентација, окупљена око новопеченог селектора Жељка Обрадовића, дотад помоћник Душана Ивковића, ишла опробаним рецептом и велике планове ковала на Копаонику.
"Баш сам недавно ишао на Копаоник и тако, док сам се шетао, присећао сам се многих детаља баш из тих година. Наједном помислих: 'Човече, колико сам само километара претрчао овде'. А онда се окренем, погледам и кажем себи: 'Е, ова узбрдица ми је била најтежа', а-ха-ха'. У том тренутку ми је синуло - када бих садашњим играчима дао бар део тренинга који смо ми радили те 1996. године, помислили би да нисам нормалан, да сам потпуно скренуо. Било је паклено тешко - радили смо по три сата пре и после подне. Али нисмо марили за то тада, јер нам је једина сатисфакција била да се кући вратимо с медаљом. Тада бисмо знали да је сав труд био оправдан".

Саме Игре 1996. године пратиле су бројне контроверзе. Управо те Игре организоване су у знаку великог јубилеја - стогодишњице модерног олимпизма. Логично, очекивало се да ће организација припасти Атини, као покретачу олимпијског правца. Али то није био случај, пошто је Међународни олимпијски комитет сматрао да Грчка нема адекватне услове за припрему највећег глобалног догађаја.

Много више од тога планетом је одјекнула је информација о експлозији зелене торбе у олимпијском парку у Атланти, када је живот изгубила једна, а повређено било преко 100 особа. Мада се и данас тај детаљ карактерише као терористички напад, због изазване панике и хаоса слободе је био лишен један фанатични борац против абортуса, који је овим догађајем желео да пошаље поруку. Међутим, то није било све. Практично сви учесници ОИ у Атланти памте по несноним саобраћајним гужвама у којим су спортисти остајали заглављени и по неколико сати, због чега је и један џудиста био дисквалификован, јер није стигао на време на мерење.

"Дуго нисам био сигуран да ли је то само тренутни осећај или нешто више, али и касније сам то схватио - Игре у Атланти на мене нису оставиле неки посебан утисак. Истина, највећи циљ сваког спортисте био је и јесте да буде учесник једног оваквог догађаја. Али сама та организација, цело олимпијско село, та доза хаотичности у стварању плана рада код њих... Па онда смештаји, мензе... Требало је до свега тога доћи у оним малим аутомобилима који су подсећали на голф возило. Све је било крцато. Да дођеш од тачке А до тачке Б, да се превезеш, да седнеш. Ма хаос", јасан је Обрадовић, али наставља:

"Па онда те приче о дружењу. Јесте да је огроман број спортиста био на једном месту, али управо тај детаљ одузимао је право на приватност. Сви су били посвећени резултату, свако је после такмичења одлазио свако на своју страну. Оно што су људи могли да виде у телевизијском преносу разликовало се од онога што се заправо дешавало. Путовања аутобусима до тренинг хала, па те невероватне гужве. Ништа није било близу. Али и то је све једно искуство које носиш кроз живот".

ПОКАЗАЛИ СМО ЛИТВАНИЈИ ДА НИЈЕ БИЛО НИКАКВЕ НЕПРАВДЕ

Селектор Обрадовић се у односу на састав који је путовао у Атину годину дана раније одлучио само за минималне корекције, због ових или оних разлога. Уместо искусног лаваЗорана Сретеновића и младог Дејана Котуровића позив су добили Миленко Топић и Никола Лончар. А са њима су путовали још и - Дејан Бодирога, Предраг Даниловић, Саша Обрадовић, Жарко Паспаљ, Александар Ђорђевић, Жељко Ребрача, Владе Дивац, Зоран Савић и Дејан Томашевић. Био је то европски Дрим тим.

"Искрено, када смо дошли тамо очекивали смо да ће само такмичење бити мало интересантније. Јер ми смо се практично до полуфинала - прошетали. Искрено сам и тада мислио, а таквог сам мишљења и сад - да је Европско првенство било, односно да је сте јаче, када погледате квалитет селекција које долазе на Олимпијске игре. Свима је јасно да се најбоља кошарка игра у Америци и у Европи. Ја сам имао већа очекивања, али ми смо гледали само један циљ - медаљу".

И стварно је тако било. За Југославију у том тренутку никакав проблем нису направили Јужна Кореја (118:65), Порторико (97:86), Бразил (101:82), Грчка (71:63) и Аустралија (91:68). Управо сусрет са тада јаким Кенгурима Саша Обрадовић памти по добром, јер је и сам ту утакмицу окарактерисао као индивидуално његову најбољу на турниру. Плави су целу групну фазу завршили у високом ритму, уз укупно кош-разлику од "+114" поена. А онда је уследило и поигравање са Кином и победа од невероватних 67 поена (128:61). И то са пола гаса. Био је то само доказ колико смо били супериорнији од готово свих тимова на турниру. А онда је уследила реприза финала са ЕП и нови дуел са Литванијом, која је тражила освету због, како су они то назвали - неправде годину дана раније.

"Сама та победа у полуфиналу била је довољан доказ да нису имали разлог да се љуте на нас и говоре о некој неправди. Били смо јачи као екипа и то смо на терену доказивали. Они су имали своје квалитете - Сабониса, Карнишоваса, Марчуљониса... Али када се све стави на папир, индивидуално и тимски смо били јачи. Ако су имали разлог, а по мом мишљењу нису имали разлог за незадовољство, онда им је та утакмица показала другачије. Све и да је било неке неправде - било је грешака на обе стране".

Најбоље је сачувано за крај - меч са Америма. Чарлс Баркли, Пени Хардавеј, Грент Хил, Карл Мелоун, Реџи Милер, Хаким Олајџувон, Шакил О'Нил, Гери Пејтон, Скоти Пипен, Мич Ричмонд, Дејвид Робинсон и Џон Стоктон. Тим снова. Тренутак који су југословенски кошаркаши толико дуго сањали коначно је постао најлепша јава. Али Плава гарда се није бојала имена и величине противника, без обзира на то што је и годинама касније окарактерисан као један од три најмоћнија у историји.

"Ако ме питате да ли је бољи био тај или онај састав из 1992. године, не бих знао шта да одговорим. Џордан, Бирд, Меџик и остатак тима из '92. обележили су целу једну епоху. Мислим да је то била најјача америчка екипа исвих времена, а да она са којом смо се ми састали четири године касније стоји раме уз раме са класом '92", присећа се Обрадовић и додаје:

"Пре овог нашег разговора сео сам за компјутер да погледам ко је све био део тог тима. Све су то биле играчке легенде, које су оставиле печат на један велики период. Од тих играча си учио кошарку, покушавао да 'скинеш' неке потезе и дивио се њиховим играма. Лично, то искуство одмеравања снага са Пејтоном Стоктоном и Милером било је непроцењиво".

Скренули смо на тренутак са пута како бисмо чули неколико занимљивих анегдота које нам је открио Обрадовић. 

"Сећам се једног детаља баш са Милером. Био је познат као прзница, као дрчан играч, који је волео тај 'треш-ток' и увек је предњачио у томе. Нашли смо се били у ситуацији да ме је у једном дуелу ударио, а онда се окренуо према мени и упитао ме: 'Ето, ударио сам те, шта ћеш сад да урадиш по том питању?' Ја сам био максимално фокусиран на игру и само сам му рекао да нећу урадити ништа, а он се осмехнуо и кратко добацио: 'Тако сам и мислио...'. А онда имате и тај моменат када вам много година касније након једне утакмице прилази син Џона Стоктона, Мајкл. Дошао је био да ме поздрави, да ми каже да је у дворани гледао финале 1996. године и да ми пренесе поздраве од оца".

Али није се на томе зауставио некадашњи врсни плејмејкер.

"Један од детаља који ми је остао у снажном сећању је она чувена фотографија са Мухамедом Алијем. Та фотографија ме стално враћа у једно сећање које не бледи. Иначе, те '96. године први пут сам се ошишао до главе. Сале Ђорђевић ми је једном приликом пришао и питао: 'Шта ће ти човече више то паперје на глави?' Узео је машиницу и тада ме ошишао до главе, што је касније остало као детаљ који нас је обојицу пратио, а-ха-ха".



Само финале прошло је у једној рововској борби која је трајала готово пуних 30 минута. Плави су меч са Америма дочекали као запете пушке, а таква, узаврела атмосфера пренела се и на терен. Најбољу ролу у југословенском тиму тада је одиграо непоновљиви Жарко Паспаљ, који је чланове Дрим тима терао да грицкају нокте јер једноставно није могао да промаши из игре. Био је неухватљив. Заједно са Паспаљем конце су тада држали Дивац и Ђорђевић. Међутим, стицајем ружних околности Југославија је баш за меч са Америма изгубила Зорана Савића због повреде десне ноге, док је Предраг Даниловић по сопственом признању тада одиграо најлошији меч на целом турниру. Зато се Плави тим добро држао готово 30 минута, а када су кола почела да падају, повратка није било.

"Не бих могао да кажем да су нас олако схватили или да су нас потценили, али могу да потврдим да смо тада одиграли утакмицу на једном изванредном нивоу. Уосталом, као и цео турнир. Ми смо тада имали бољу екипу када гледате тимски квалитет. Они су ипак били скупина изузетних индивидуалаца. Ми смо имали све те неке елементе једне јако квалитетне тимске игре, зато смо ми били екипа која је јако тешка за скаутинг. Јер смо били несебични, играли смо увек на додавање више, играли смо кошарку која је била јако лепа за око. То је била игра са пуно идеје. Имали смо све оно што је красило нашу игру свих тих година. Ми се јесмо добро држали тих 30 минута, али видела се ипак та разлика у индивидуалном квалитету. Они су нас савладали, али и даље мислим да је разлика на крају требало да буде мања".



Чињеница је да се и годинама касније причало о томе да коначни резултат (95:68) није био еквивалентан правом стању на терену. Мада је Обрадовић и данас свестан тога да би вероватно стање ствари било још другачије да је и Зоран Савић био на терену тада, утиска је да се вероватно исход не би променио. Јер, ипак је Дрим тим свету представио праву борбену машинерију.

"Пазите, много је детаља било, много тога се десило и те 1996. године, али и касније. Много лепих тренутака. Али, оно што је на мене оставило посебан утисак био је баш тај Дрим тим. Пазите, играли сте против једног Герија Пејтона, који је био нестваран играч, посебно у одбрани - свуда га је било. Реџи Милер је био изванредан шутер и по томе га сви памте. А да не причам о трилингу центара - Дејвиду Робинсону, Хакиму Олајџувону и Шакилу О'Нилу. Излишно је причати о свему што су као играчи урадили, али били су и праве људске громаде, а-ха-ха. Никако не смем да заборавим Џона Стоктона, човека који је играо с таквом лакоћом да је то било непојмљиво у то време. Био је играч испред времена у ком је играо".

На крају, осврнули смо се и на политичку подлогу која је испратила све спортске догађаје у Југославији тих година.

"Ако причамо о неким патриотским емоцијама, мислим да су оне убедљиво биле најјаче '95. године. Сам одлазак на турнир, победа, па дочек. Све је било надреално. А онда док је тај позитивни набој још трајао онда си већ ишао у САД на Игре. Нама нису били потребни спољашњи фактори да бисмо осетили неки притисак. Нама је глад за медаљама била довољан притисак у том тренутку, без обзира на све што се дешавало око нас. То нас је терало да пружамо оно најбоље, да играмо као никад пре. Тада се није у питање доводило учешће у репрезентацији као што је то актуелно ових година. Сви смо жељно чекали велика такмичења да играмо и представљамо своју земљу и освајамо медаље. Били смо јако мотивисани и то је нешто што нас је пратило на сваком кораку".

Ипак, имали су Плави и музички катализатор, који је уносио додатну енергију у тим пред сваку утакмицу.

"Тачно се сећам да је пред сваку утакмицу ишла песма 'Месечина', која је у то време, а и сада је јако популарна. Та мелодија се слушала као химна. То се увек пуштало, у аутобусима, на тренинзима, у свлачионицама. Та песма је обележила Игре у Атланти, јер смо уз њу излазили на утакмице, враћали се, славили и певали".

Било је то лудо, али незаборавно време.



Извор: моззартспорт