Анализа - видео: Југославија - најважнија кошаркашка екипа икада!

Не "Дреам Теам", већ репрезентација Југославије. То је најважнија кошаркашка екипа, која је променила игру! Новинар америчког ’Ролингстона’ Том Хокинс написао је фантастичан чланак под називом „Због чега најважнији кошаркашки тим на ОИ није Дрим тим“.

Кошарка 05.08.2016 | 23:45 Он се осврнуо на развој светске кошарке у последњих 25 година и открио колики утицај је на њега имала југословенска школа кошарке.

„Тамо где су се некада за надмоћ борили само Леброн и Коби, одједном је прво лице НБА лиге постао 28-годишњи Стеф Кари који изгледа као дечак и који има могућност да засипа ривале тројкама. Америчка игра се променила, а Каријев Голден Стејт је последњи корак у спорој еволуцији кошарке која траје деценијама. Да би сте разумели ту еволуцију, морате да се вратите на Олимпијске игре 1992. године“, пише Хокинг.

Игре у Барселони 1992. остаће вечно упамћене по сасвим сигурно најјачој кошаркашкој селекцији у историји. ’Дрим тим’ са Мајклом Џорданом, Меџиком Џонсоном и осталим великанима показао је своју величину.

„Игре у Барселони донеле су нам Дрим Тим, колекцију НБА звезда који су дошли до златне медаље побеђујући ривале са просечно 43,8 поена разлике. Ипак, то није тим који нас занима у овој причи. Ми се бавимо највећим тимом који није постојао, тимом који се распао пре него што су Игре почеле, тимом који је могао да стане на црту и Американцима: кошаркашким тимом Југославије 1992. године, који никада није закорачио на паркет у том саставу“, додаје Хокинг и наставља:

„Историја великог тима Југославије у касним 80-им и раним 90-им годинама прошлог века и начин на који се он распао, одлично је документована. У филму ’Једном браћа’ види се на који начин су се дезинтегрисали југословенски играчи који су некада били блиски пријатељи, посебно српска звезда Владе Дивац и динамични хрватски бек Дражен Петровић. Кошаркашка заоставштина те селекције ипак је остала недовољно документована, јер је то вероватно најутицајнији тим у последњих 25 година на свету. Заборавите на Џорданове Булсе, на Спарсе, на било који Лебронов тим или на Вориорсе: Југославија је направила модерну игру онаквом каквом је данас видимо.“



На сјајан начин аутор је направио потом поређење између европске и америчке кошарке и схватања исте.

„Кошарка је фасцинантна јер је она нешто између индивидуалног и тимског спорта. У фудбалу постоји 11 играча на терену и чак ни најбољи на свету не могу сами да носе цео тим, што се може видети у примерима Лионела Месија и Кристијана Роналда када играју за репрезентацију. Индивидуални спрот као што је тенис је потпуна супротност – победа и пораз зависе само од једне особе, а тениски мечеви на највишем нивоу се играју у главама тенисера исто онолико колико се играју и на терену. Кошарка је негде између, нешто између индитивдуализма и колективизма. Пет играча на терену је довољно да покрене тимску игру, а опет један играч може да има огроман утицај на утакмицу или сезону. Играч као што је Мајкл Џордан не може баш да освоји титулу сам, али може да дође близу. Ипак, чак и звезди као што је Џордан неопходни су играчи као што су Пипен и Кукоч, који је играо за неке југословенске тимове.

Одувек је постојала фундаментална филозофска разлика између европске и америчке кошарке. Приоритети европске кошарке увек су били тимски рад и марљивост, а америчка кошарка се сводила на индивидуалност и забаву. Европска кошарка почива на основама, а америчка истиче атлетицизам и сиров таленат. Европска кошарка је о сусдржавању, а америчка о истицању. То је када се постави поједностављено, наравно, али је корисно како би се разумела два приступа игри.“



И управо ту долазимо до Игара 1992. године и дуела који никада нисмо видели: Југославија – САД.

„Амерички тим из 1992. године је био ултимативни прогрес америчке кошарке, заиграли су највећи играчи који су икада играли. Њихова индивидуална бриљантност је била толика да се хемија унутар екипе није ни доводила у питање. Са друге стране, Југославија је такође имала бриљантне индивидуалце – Петровић је био потенцијални НБА суперстар, експлозивни стрелац и шутер чија каријера је трагично окончана саобраћајном несрећом 1993. године, док је Кукоч био јединствени свестрани играч који је могао да напада и брани свих пет позиција. Ту је био и Дивац који је променио улогу центра у екипи и радећи то имао је можда и најдиректнији утицај на НБА ако се у обзир узме његов боравак у Сакраменту. Центри су традиционално највиши игрчи екипе и најјачи. Дивац је био другачији. Био је невероватно добар додавач за све позиције, не само за центра. Тимски напад је ишао преко њега исто онолико колико је ишао преко Петровића и Кукоча.

То је био савршен тим. Погледајте неку од утакмица Југославије са Светског првенства 1990. године које су освојили лако и убедљиво. Делује као да гледате стару касету утакмице Вориорса. Голден Стејт се свакако ослања на индивидуалну бриљантност својих звезда, али још више се ослања на начин на који играју заједно, течно као тим. Југословени су радили исто. У нападу се лопта кретала невероватно брзо, у одбрани су ротирали ефектно. Њихова могућност да угуше противника није зависила од тога да ли ће бити јачи или бржи, зависила је од дисциплине и међусобног поверења.



Они су били врхунац развоја европског приступа кошарци. Можда и није изненађење што је тај приступ кошарци пронашао пут у НБА лиги у последње две деценије, јер америчка кошарка није имала где после ’Дрим тима’. Није могао да се направи бољи тим. Дрим тим 2 је био колекција играча који нису успели да се пробију у први Дрим тим. Каснији амерички тимови су се све више ближили поразу који се на крају и догодио 2004. на Олимпијским играма.

Од тада је америчка кошарка направила основне разлику. Није случајност да је најуспешнији тим у последњих 20 година, Поповићев Сан Антонио, био најактивнији регрутујући играче ван Америке. Поповићеви Спарси су од тога профитирали освојивши пет НБА титула. Али, најбоља сезона у последњих 20 година је стигла прошле сезоне. Вориорси, који су остварили 73 победе невероватно су личили на велики тим Југославије који никада није заиграо.

Људи се често питају ’шта би било кад би било“ када се говори о Олимпијским играма 1992. гиодине. Шта да су Југословени остали заједно на још једном турниру. Хрватска, која је у петорци имала Кукоча и Петровића, узела је сребро и пружила је какав такав отпор Дрим Тиму. Никада нећемо знати, али за мене је највећа трагедија није што нисмо видели дуел највећих националних тимова генерације, већ што никада нисмо видели највеће експоненте америчког и европског приступа кошаркашкој филозофији. Ипак, са друге стране, можда тај дуел и није био потребан, јер како је изгледао развој у наредних 25 година, све више изгледа да су Европљани изашли као победници.“



Извор: Б92