Легенда: Вратио се кући са своје сахране

Кажу да клиничка и "права" смрт немају баш пуно заједничких страна. Код клиничке смрти дође до застоја рада срца и респираторног система док мозак наставља своју функцију, ради и жив је. Они који доживе клиничку смрт неријетко се поново врате у живот. Код праве смрти умре и мозак и више повратка назад нема.

Република Српска 03.08.2016 | 08:45 Истина, примјера оних који су се након смрти  "враћали кући" са своје сахране мало је али их је било. По ријечима Мурата Мусабеговића из Вогошће, један од таквих случајева 1960. године забиљежен је и у његовој општини пише Аваз.

- Вукан Перић, син Лазара, рођен 1929. године у вогошћанском насељу Будишићи шездесетих година важио је за врло занимљивог шерета, каже Мурат Мусабеговић. У својој двадесетој години оженио се Ружом Богдановић која му је родила више ћерки. Знао је збијати шале на туђи али и властити рачун. Једног дана 1960. године, пријатеље, познанике и  радне колеге из фирме УНИС-ЕНЕРГОТЕХНИКА у Вогошћи, гдје је радио, напрасно је шокирала вијест о његовој, изненадној, смрти. Смртовнице о обавијести за сахрану буквално су освануле преко ноћи. Ријека грађана почела је обилазити његову породицу и изражавати јој жалост. Његове радне колеге, притекле су у помоћ како би сахрана протекла онако како заслужује добар, вриједан и друштвен радни колега.

Кажу да се на његовој сахрани окупио до тада највећи број грађана јер не дешава се сваки дан да, буквално, преко ноћи, неко умре у "цвијету младости".

Представници синдиката његове фирме, представници друштвено политичких организација и други пријатељи и познаници, у својим обраћањима над његовим одром, похвално су описивали животопис Вукана Перића. Неки су у својим опроштајним говорима назначавали како би он "да је којим случајем жив тек знао уживати у чарима живота".

Након опроштајних говора свештеник је позвао оне који су се, цјеливањем покојника, хтјели опростити од њега. Радници погребног предузећа скинули су поклопац са сандука.

- Шта се овдје збива, зачуо се глас из ковчега.

Радници погребног предузећа и  они који су се налазили у непосредној близини одра почели су падати у несвјест.

Други су, пак, видјевши да покојник устаје из сандука својим ногама "дали вјетар" и побјегли са гробља главом без обзира.

- Чекајте и мене, слушали су за собом "покојникове" повике.

Видјевши да је остао сам "покојнику" није било друге него да, пошто се мало причестио остављеном ракијом, сандук у којем је лежао узме под руку и запути се према својој кући.

Уз пут су му неки, не знајући за његову сахрану, отпоздрављали чудећи се мртвачком сандуку који је носио.

- Сигурно опет збија неку шалу, коментарисали су.

- Нешто су ми се леђа од лежања укочила. Ви сједните и почастите се, а ја ћу да се одморим мало, рекао је гостима које је затекао у својој кући. Немало је био изненађен кад су они сви од реда почели падати у несвјест.

Испустио је мртвачки сандук из руку те се латио чесме да са водом кваси лица присутних и тако их буди из непредвиђеног сна.

- Шта се овдје збива, опет му излети исти узвик ко на гробљу. Је ли се то нека моја ћерка удаје па ми не смијеш рећи, питао је своју супругу Ружу која је полако почињала да долази к себи. Ни је то разлог за тугу. Идем по музику да  направимо право весеље.

Тек када су се и други почели прибирати и долазити к себи објаснили су му о чему се, заправо, радило. Рекли су му како су га малоприје "испратили" на гробље, те им није јасно како је  ускрснуо. Не вјерујући да је жив штипали су га по разним дијеловима тијела. Његови узвици бола враћали су их у стварност.

Испоставило се, касније, да се Вукан Перић извјесно вријеме налазио у стању клиничке смрти. Како је до тога дошло и како се он поново вратио међу живе никада у потпуности није разјашњено. Тек, годинама касније његов случај се препричавао по сијелима и прелима.

Вукан је на тавану своје куће брижно чувао погребни сандук, чистио га и гланцао с времена на вријеме, како је сам волио рећи, да му се нађе при руци ако затреба.

Његови пријатељи сјећају се бројних комичних сцена које су пратили његово путовање и повратак са  "оног свијета". У радној средини, када би га руководиоци уловили да забушава са испуњењем радних задатака, знао је из џепа трзнути своју смртовници и говорити да га пусте на миру.

- Како ће мртав човјек испуњавати радне задатке, говорио им је у шали.

Да ли је Вукану, у међувремену, затребао погребни сандук у којем је, својевремено, боравио тешко је знати. Минули рат у Босни и Херцеговини избрисао је трагове на путу којим је он кренуо. Гдје је он данас?  Да ли је жив?  Мало ко то зна.

У Вогошћи је нестало његових досјетки и шала, прича о његовој сахрано и загробном животу али не и сјећања на њега и њих...

Аваз.ба