Анализа - Партизан: Да ли Томић нема шпица или нема игру за шпица?!
Можда је време за промену тактике...
Фудбал 29.07.2016 | 23:45
Пун гас, па шта буде.
А било је. И титула. И купова. И Лиге шампиона. И аплауза. И људи на трибинама. Свега што данашњем Партизану недостаје. Било је, пре свега, смелости да се игра постави тако да противник не зна одакле му прети већа опасност, а док се освести већ је изгубио.Станојевић је поштовао традицију клуба, рад претходника, ослушкивао глас публике и редовно бирао формацију 4-4-2, за коју неки говоре да је превазиђена, али која у овдашњем фудбалу неизоставно доноси резултате.
И пре и после Александра Станојевића.
Уосталом, сваки тренер Партизана који је „цртао“ игру тако да пред туђим голом има два нападача могао је да рачуна да ће на крају сезоне освојити трофеј. Наравно, ако га пре тога не буде жртва хира тадашњег председника Драгана Ђурића.
У том Станојевићевом тиму целу сезону на позицији шпица провео је Ивица Илиев, тада повратник из иностранства, сада у улози спортског директора клуба који последњих шест месеци, са Иваном Томићем на клупи, са два класична нападача почео тек једноцифрен број утакмица.
Илиев је првих шест месеци поред себе имао распуцаног Габријела Клеа, чији су хици увели Партизан у Лигу шампиона, у другом делу сезоне нагледао се се како Принс Тејгонаслађује головима против Црвене звезде (четири комада у три утакмице), а и сам је био довољно ефикасан, па је првенство завршио као његов најбољи стрелац, са 13 тачкица поред свог имена. Само зато што је имао с ким да игра. И што су други поред њега играли.
Данашњи Партизан изгледа потпуно другачије.
Неубедљиво. Неефикасно. Не...
На последња два меча ужасно, јер је број шанси свео на број прстију једне руке, остављајући простор за дилему да ли је проблем у нападачима или игре за нападаче. Равно пет сати без датог гола морају бити одговорност самих играча, мада питање да ли само њихова, јер ако се, осим у првом сусрету са Заглебјем, не виде обриси тренерове тактике, онда изгледа да нешто има и до система игре који форсира.
А Иван Томић је упоран с распоредом играча у формацији 4-2-3-1, верујући да Никола Ђурђић може сам да изнесе улогу центарфора, коме би у пројектованом тиму Марко Јанковић, Леонардо и Немања Михајловић спремали прилике. Ђурђић заузврат није показао ништа чиме би оправдао 400.000 евра плаћених на име обештећења и незванично 270.000 евра на име годишње плате. Једна пречка у београдском сусрету са Пољацима скроман је учинак звучног новајлије, од којег се очекује најмање 20 голова у оваквом, руку на срце, не претерано квалитетном првенству.
Да би, за почетак, дао један, Ђурђић би морао да дејствује ближе голу, јер је за претходне три утакмице више времена проводио ван казненог простора, враћајући се по лопту, извлачећи на крило или играјући одбрану, на чему, кажу, инсистира баш Иван Томић. Ако Ђурђићу том смислу испуни све захтеве струке, логично је запитати се ко ће дати гол. Чак и кад се направи таква игра у којој ће се лопта донети до казненог простора, јер је Ђурђићевоместо испред петерца, а не далеко од њега.
Томић од нападачких опција има још Валерија Божинова и Душана Влаховића, међутим, обојица су тренутно у другом плану. Први иза себе има репутацију најбољег стрелца Партизана из минуле сезоне. Свих 18 голова дао је у првенству, једином такмичењу коме ће се Парни ваљак посветити, па остаје да се види да ли заслужује прилику да игра у њему или га стручни штаб не види као опцију. Други - Влаховић - на 16-годишњим леђима носи притисак великих очекивања и адреналих какав краси сваког младог играча, жељног доказивања, какав је, на пример, издржао Стеван Јоветић баш у време кад му је Иван Томић био најпре саиграч, потом спортски директор.
Баш ту долазимо до тачке у којој Ивица Илиев има прилику да уради исту ствар као Иван Томић пре девет година. Било је лето 2007, Мирослав Ђукић је на припремама у Холандији ковао план да Партизан у нову сезону уђе са једним нападачем, али је већ у чувеном дијалогу тадашњег директора и тренера први поставио ултиматум другом, а Стеван Јоветић и Ламин Дијара почели такмичење као тандем који је збирно дао 31 гол и уз 17 асистенција води екипу ка дуплој круни. Ако Илиев заборави на другарски однос са Томићем и схвати да је, зарад клупског интереса, као надређени у могућности да му изда задатак у складу са Партизановом традицијом - макар то подразумевало довођење још једног нападача на коме тренер инсистира - ова екипа има шансу да у неком тренутку проради у офанзиви.
Партизан са два задња везна (навијачи би рекли, због чега?) и само једним нападачем (ту би већ урликнули - побогу!) нико неће да гледа. Иако то нису играчи калибра Клеа и Тејга. Сви желе два шпица, макар то били X и Y, јер чак и Ђурђићев досије показује да је највише голова у каријери давао у екипама које су форсирале такав стил (Хавесунд, Малме, Гројтер Фирт), чак и Божинов кад око себе има сараднике делује као центарфор способан да преоре терене какви чекају Парни ваљак у Крушевцу, да не помињемо Влаховића, за кога би било погубно да преседи на клупи целу јесен.
Коју год двојицу од њих Томић изабере делује да ће бити боље Партизану, пошто горе не може. Ваљда.
Претпоставка је да би резултати били 3:1, 4:2, 5:3, можда и 2:3. Имало би шта да се види, било би занимљиво. А не овако. 0:0. Трипут. До изнемоглости.
КАКО ЈЕ ПАРТИЗАН ИГРАО У НАПАДУ У ПОСЛЕДНОЈ ДЕЦЕНИЈИ
2006/2007 Пјер Боја - Обиора Одита/ Жарко Лазетић сам у шпицу (тренер Миодраг Јешић, па Мирослав Ђукић)
2007/2008 Стеван Јоветић – Ламин Дијара (тренер Мирослав Ђукић, па Славиша Јокановић)
2008/2009 Ламин Дијара - Милош Богуновић/ Ламин Дијара - Брана Илић (тренер Славиша Јокановић)
2009/2010 Ламин Дијара – Габријел Клео/ Ламин Дијара – Брана Илић (тренер Славиша Јокановић, потом Горан Стевановић, па Александар Станојевић)
2010/2011 Габријел Клео – Ивица Илиев/ Ивица Илиев – Принс Тејго (тренер Александар Станојевић)
2011/2012 Марко Шћеповић – Лазар Марковић (тренер Александар Станојевић, па Аврам Грант)
2012/2013 Стефан Шћеповић - Александар Митровић/ Лазар Марковић - Александар Митровић, Марко Шћеповић – Александар Митровић/ Александар Митровић - Немања Којић (тренер Владимир Вермезовић, али у Европи најчешће са једним од њих, да би по доласку Вука Рашовића опет дејствовала двојица)
2013/2014 Немања Којић – Исмаил Беко Фофана/ Предраг Лука – Никола Нинковић / Петар Шкулетић – Данко Лазовић (тренер Вук Рашовић, па Марко Николић)
2014/2015 Петар Шкулетић – Данко Лазовић код Марка/ Иван Шапоњић сам у шпицу (тренер Марко Николић, па Зоран Милинковић кизе
2015/2016 Андрија Живковић - Валери Божинов, Абубакар Оумару / Божинов или Саша Илић сами у шпицу (тренери Зоран Милинковић, Љубинко Друловић, па Иван Томић)
НАПОМЕНА: Иза сезоне су најчешће коришћене опције у нападу и тренери који су те опције мењали
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар