"Мој 'отац' је убио моје праве родитеље"

Када је био дете, Гиљерму су родитељи дали надимак "Јеврејин".

Свијет 23.07.2016 | 20:04
"Мој 'отац' је убио моје праве родитеље"
Њихов дом није био миран: Отац Франсиско Гомес, обавештајни официр војног ваздухопловства, често је тукао мајку Теодору Хофре.

"Гледао сам како на њу потеже нож, удара је кундаком, баца је под и урла да ће да ће од њега да добије метак", рекао је много година касније Гиљермо на суду.

Мајка више није могла да трпи терор, па је брак окончан. Гиљермо је живео с мајком, а оца је виђао викендима.

Његов свет се окренуо наглавачке када му је, као 21-годишњаку, у фаст фуду у Буенос Ајресу пришла једна млада жена.

"Рекао сам јој да сам заузет послом, али она је само села за сто и написала ми поруку", прича Гиљермо.

У поруци је писало следеће: "Ја сам Ева Марина Перес, ја сам ћерка десапаресидоса. Тражим свог брата. Мислим да си то можда ти".

Према наводима бораца за људска права, око 30.000 људи нестало је у Аргентини у периоду између 1976. и 1983. године током диктатуре, а најчешће је била реч о младим противницима крволочног режима. Међу њима, између 200 и 300 људи били су жртве обавештајне јединице "Риба", у којој се Гиљермо играо као дете.

Али, убиство труднице био је злочин који чак ни аргентински војници, који су себе представљали као "бранитеље западне и хришћанске цивилизације", нису могли да почине.

Уместо тога, они су трудне активисткиње одржавали у животу све док се не породе. Мајке би убили, а децу дали паровима без потомства. Претпоставља се да је под оваквим околностима рођено око 500 деце.

Када је подигао поглед с поруке која му је уручена, Гиљермо је рекао Марини да он није брат ког тражи. Његово презиме било је Гомес, а не Перес. Осим тога, знао је ко су му родитељи. Али, тада му је Марина показала фотографију њеног оца.

"Гледао сам у фотографију самог себе", каже Гиљермо показујући фотографију на свом смартфону.

"Ја нисам имао детињство"



Лево на фотографији приказан је он са 21 годином, а на десној страни била је слика његовог оца у истом узрасту. Изгледају као близанци.

Марина је Гиљерму рекла да су њихове праве родитеље, Патрисију Роизинблит и Хозеа Мануела Роха, киднаповали припадници одреда смрти у октобру 1978. године и одвели их у базу јединице "Риба".

У том тренутку, Патрисија, 25-годишња јеврејска студенткиња медицине, била је у осмом месецу трудноће са Гиљермом. Њено прво дете, ћерка Патрисија, била је беба од 15 месеци. Патрисија је некако успела да наговори отмичаре да бебу предају њеним рођацима. Патрисија је убијена на тајној локацији непосредно након што је родила Гиљерма. Ни његов прави отац никада после тога није виђен.

Током последњих 10 година, више од 600 бивших војних официра осуђено је на затворске казне због кршења људских права, њих 1.000 и даље чека суђење, а 57 је још увек у бекству и за њима су расписане међународне потернице.

Гиљермо се у мају ове године појавио у судници у Буенос Ајресу како би сведочио у случају који се води против Франсиска Гомеса, човека којег је 21 годину називао "оцем", и то за убиство његових родитеља.

Међу оптуженима су били и многи истакнути официри војног ваздухопловства, укључујући и остарелог команданта Омара Графиње, који је био члан злогласне војне хунте која је у том периоду владала Аргентином.

"Ја нисам имао детињство", рекао је Гиљермо судијама.

"Баке Млазе де Мајо"



Један од кључних сведока у процесу је гиљермова бака Роза Розинблит, која је пажљиво слушала како је изгледало језиво одрастање њеног унука.

Међу сведоцима је била и Миријам Левин, која је преживела камп Есма, у којем је током диктатуре страдало око 5.000 људи.

Роизинблитова је одведена на "породиљско" одељење Есме, а спојили су је са Левиновом јер су се знале од раније. Левинова је захтевала да Роизинблитову не шаљу назад у Рибу након порођаја.

"Плашили смо се да ће да је убију", рекла је Миријам Левин на суђењу. Њен захтев је игнорисан.

Оно на шта свемоћна армија није рачунала је снага бака деце која су била отета. Ове храбре жене су се повезале 40 година касније и формирале су удружење "Баке Млазе де Мајо", које је име добило по тргу испред председничке палате у Буенос Ајресу, где су протестовале.

До сада су успеле да уз помоћ ДНК технологије идентификују 120 својих унука.

Међу овим женама је била и Патрисијина мајка Роза Роизинблит, данас 96-годишња старица. Она се срела са својим унуком Гиљеромом у просторијама удружења. Роза је током година огорчене борбе постала потпредседница удружења Бака. По занимању акушер, она жали само због једне ствари.

"Донела сам толико беба на свет, али нисам била ту када ми се рађао унук", рекла је она.

Гиљерму није било лако да се навикне на нову породицу. Ипак, док стеже руку своје баке, међу њима се осећа топлина.

"Мој унук је већ имао 21 годину када се родио", каже Роза.

"Није исто као када би био беба, када можете да се играте с бебом као свака бака и да га водите у пар. Не могу да га водим на вртешку, он је већ одрастао човек".

Гиљермо се присећа како је Франсиска Гомеса суочио с истином.

Суочавање оца с истином



"У почетку је све негирао. Тек после четвртог суочавања, он је почео да признаје, и то док смо се возили у колима. Одједном је бризнуо у плач и признао ми да сам син десапаресидоса, да ми је мајка Јеврејка#, прича Гиљермо.

Коцкице су се изненада сложиле. Насиље. Надимак. Гиљермо је сазнао да је база јединице Риба, у којој се играо као дете, била место на којем су му убијени родитељи. Човек за којег је мислио да му је отац учестовао је у убиствима његових биолошких родитеља.

"Рекао ми је да могу да будем сигуран да се ништа није десило његовој мајци док је била трудна, али то није могао да каже и за мог оца. Рекао је да је водио рачуна о мојој мајци, да јој је викендом тајно доносио храну. То је било превише за мене", каже Гиљермо.



Гиљермо је касније променио презиме Гомес у Перес Роизинблит, што је комбинација презимена његових родитеља. Он и данас има сложен однос са Теодором Хофре, која тврди није била свесна да је он дете десапаресидоса, већ да је мислила да је био ванбрачно дете једног од сабораца њеног мужа.

Иако има 96 година, Роза каже да не намерава да одустане од борбе за нестале унуке за којима трага њено удружење.

"Снагу црпемо из љубави према нашој деци. Да сам остала код куће и у очају плакала због нестанак моје ћерке, одавно бих била мртва", каже она.

Извор: Гардијан/Блиц

Фото: Профимедиа

Коментари / 4

Оставите коментар
Name

34

23.07.2016 20:22

Страсно. 1974 година.

ОДГОВОРИТЕ
Name

Мирко

23.07.2016 20:43

Страшна прича.Човјек је гори од било које животиње .ваљда зато што му је мозак најразвијенији

ОДГОВОРИТЕ
Name

милос

23.07.2016 21:23

А сада 'сраснајмо' се клолико хоцемо али 1991-1995 - знаци 20 година касније и нама су то исто неки радли или смо ми то радили другима

ОДГОВОРИТЕ
Name

Револт

24.07.2016 12:41

Страшна судбина

ОДГОВОРИТЕ