На 19 становника иде по једна - кафана!

На сваких 19 становника по једна кафана! То је статистички податак нигде незаведен и важи само за шумадијско село Гружа, на пола пута између Крагујевца и Краљева. Овде је вероватно највише кафана по глави становника у целој Србији.

Србија 23.07.2016 | 14:13 Село се простире на тек 12 хектара, и скоро цело је смештено у једној улици. И ту није чуду крај, у овом је селу пре 15 година било 16 кафана- на 10 људи једна. И сви имају посла, бар тако кажу. И конкуренција је у добрим односима. И сви су поносни што далеко веће општине немају ни упола кафана као они.

Четвртак је. Старина Арсеније Ђорђевић (88) из оближњег села Честин, сишао је у Гружу на пијачни дан. Каже да га ваља саслушати јер има 70 година кафанског стажа:

"Ове су кафане потребне јер се у Гружу на пијачни дан слије народ из неколико околних села. Идите прво код Путара, та кафана постоји и пре села", показује штапом правац деда Арса и оде својим путем.



Радослав Вељовић закупац је најстарије кафане, грађене 1880. године, исте године када је засијала прва сијалица у кафани, у Београду. Ова се гружанска кафана и не зове “Код путара” како мештани кажу, него се зове “Гружа”.

"Навикао народ на некадашњи назив, кафана је више пута мењала име, зависно од закупца. Зграда је најстарија у крају, у централном делу улице, вероватно је овде пре већине кућа и свих других кафана. Изградио је Милош Туцаковић, па се звала “Туцаковића кафана”. Ја је изнајмљујем 11 година од власнице која живи у Немачкој. То је некада била кафана и дом за окупљање младих, за посела, све заједно око 400 квадрата", објашњава Вељовић који је простор реновинарао, али мудро оставио зидове од цигле голе, јер то су цигле старе више од века.



Тик до “Груже” је кафана “Гуштер”, а за власнике у селу кажу да су можда највећи ударници у крају. Пре “Гуштера” је “Милер”, више кафић него кафана. Низ улицу је печењара “Роња”, кажу пролазници. Нити је печењара, нити се зове “Роња”.

"Кафана се зове “Раша гурман”, а печења одавно нема. У годинама сам када то не могу да постигнем. Држим ову кафану од 1980. године, а мој отац од 1936. Моја деца се баве другим пословима, народ отишао из села, све је мање гостију. Док ме ноге носе радићу, па затварам и ја", каже Миодраг Рафаиловић Роња који и даље има вагу за мерење печења.



Улицом се мирис печења ипак шири, на метар од Роње. Мирише из кафане “Луис”, каже пролазник који хита ка тезги на улици, пијачни је дан, а супруга га зове да му купи доњи веш. Кафана се, и овај пут, не зове како пролазник рече. Зове се “Наша оаза”. Власник је Дејан Милојевић Луис, најмлађи кафеџија у крају, са стажом од три године, што је за Гружу старост бебе од пола дана.

"Напољу кафана, унутра ресторан, на спрату кафић, то смо ми. У башти – пиће, у ресторану се једе свеже печење сваки дан, на спрату се пију еспресо и коктели. Посла има, како нема! Нема ту – нема посла, мораш сам да га направиш! Дај квалитет и пристојне цене и ето посла", тврди Дејан Милојевић Луис, најмлађи кафеџија и на појаву купца печења трчи да услужи муштерију.

Сељак у гуменим опанцима каже да му треба кило печења за госте, “ал’ да буде”, додаје. Дејан одвраћа “ће да буде” и печење је исечено и упаковано за пар минута. За то време зову га гости који би да плате, а који су управо доручковали вруће печење у 10 сати ујутру.

Ток до “Наше оазе” је кафић, тик до кафића, преко магистрале је кафана “Код самара”. Воде је мајка си син, Јованка и Бранко Златић.

"Наша кафана постоји од 25. маја 1985. године. Отворио је мој отац, а тако се зове јер нам је то надимак од чукундеде. Имамо сва кувана јела и печење сваки дан, само да је муштерија више. Ипак, никакву намеру немам да радим било шта друго, зашто бих, имам најлепшу кафану", каже млади Бранко.

И још није крај, на пар стотина метара од “Самара” је кафана “Код Снеже”. И она има муштерије, годинама уназад.

Све ове кафане, посебно када их је било 16, значајно су допринеле напредку села јер је за многе конобарице посао у кафани био одскочна даска за удају. Газда Роња је до почетка 2.000-их удао 12 својих конобарица, а једна се удала после два дана стажа.

Село Гружа некада се звало Слепак, а пре једног века добило је садашње име, па се зове као и читав овај крај Шумадије – Гружа. У селу Гружа има 153 становника и осам кафана.

Извор текста и фото: Телеграф