Анализа: Дали су му све, сад је вријеме да му кажу - хвала!

Иван Томић, највећи губитник Партизанове елиминације из Европе!

Фудбал 24.07.2016 | 23:15 Дочекан је раширених руку, отићи ће подвијеног репа. Као да Исус лично долази у Партизан, да га спасе од рђаве работе Зорана Милинковића и Љубинка Друловића, ушетао је Иван Томић с краја децембра у Хумску 1 уверен да ће склопити размонтирани Парни ваљак и вратити га у возно стање, међутим, после само седам месеци његов ауто више личи на - крнтију.

Разваљен. Полупан. У каналу. Истом оном у ком га је затекао.

Поред њега пролазе бржи, спретнији, вештији, остављајући тренера црно-белих да се запита хоће ли поднети оставку или ће сачекати да га смене руководиоци, који би, такође, требало да се забрину за свој статус. То је једина дилема у клубу славне прошлости, урушене садашњости и замагљене будућности, пошто она да ли би Иван Томић требало да остане шеф струке не би смела да постоји после поражавајуће елиминације од Заглебја.

Томић је имао све. Идеалну стартну позицију. Време да скроји тим по мери. Слободу у одлучивању. Својевољан избор сарадника и играча на које (не) рачуна. У последњих месец дана чак и потпуни мир, јер су утихнули напади из опозиционих редова...

Кад је на практичном примеру требало да покаже докле је стигао у развоју тренерске личности уназадио је и себе и Партизан. Због тога је разлаз неминован. Баш као и у зиму 2009, само што је тад са функције спортског директора напустио црно-беле услед веровања да је потребно мењати руководство, али је бар имао резултате (две дупле круне и два учешћа и групној фази Лиге Европе), док сад ни он, ни они који су га поставили, немају аргумент којим би одбранили останак на клупи.

Иван Томић је имао потпуну аутономију у поступцима. Све што је тражио, добио је. Зимус је отерао заменика капитена Стефана Бабовића и рекао да му није потребан Иван Шапоњић(продат Бенфики), објавивши да не рачуна на играче попут Николе Трујића, Филипа Кнежевића... Овог лета се несхватљиво одрекао Марка Јовановића и тренирао строгоћу над бугарским интернационалцима Ивану Бандаловском и Валерију Божинову, стварајући углавном код млађих играча мит о себи као господару свлачионице. Чини се да се управо због тога временом Томићева аутократија претворила у назнаке Партизанове анархије, да би у Лубину све попримило обрисе трагедије.

Несагледивих последица.

Пре него што оде, Иван Томић би морао да објасни како је то његов Партизан у реваншу шутнуо Заглебју у оквир гола једини пут тек у 96. минуту?

Како то да је комплетне припреме уигравао Грегора Балажица, а онда га ни на једној утакмици није користио?

Како то да Немања Милетић, за кога је тврдио да има резултате тестирања на нивоу Лиге шампиона, нема места ни у 18?

Како то да Валери Божинов, са свим својим манама, није био ни међу путницима у Пољску, а прошле сезоне је дао 18 и наместио осам голова?

Како то да седам месеци тражи игру, а или нема шпица или није направио игру за шпица?

Како то нема храбрости да упари два центарфора, како год да се зову, па да Партизан сходно традицији, игра, на пример, као у време кад су заједно тај дрес носили Стеван Јоветић и Ламин Дијара?

Како то да му најзвучнија српска појачања Мирослав Радовић и Никола Ђурђић изгледају толико бескорисно да би већа корист била да су седели на клупи?

И још много „како то“, од којих би, после подсећања на Фљамуртари, Кроацију, бечки Рапид и Шамрок, најзвучније требало да буде: како то да је још тренер Партизана?!

Извор: моззартспорт