На данашњи дан - Прича о једном сну: Овако је ЗАПРАВО било у Монтевидеу...!

Постоје многе дирљиве спортске приче. Постоје многе духовите, и многе невероватне. А све то у једној...? Да, постоји и таква прича. Ова је баш та, о првом Светском првенству у фудбалу, чији је домаћин давне 1930. године био Уругвај. Баш то првенство почело је - баш на овај дан, 13. јула.

Фудбал 14.07.2016 | 00:00 Замислите једно финале Мундијала у коме је стрелац човек који нема једну руку. Или, замислите Светско првенство које почне - а главни стадион још није саграђен. Или, замислите председника ФИФА који шверцује пехар, јер се плаши да ће га неко украсти. Ма, замислите само... Једну љубав. Велику. И једну лопту. (Добро, две. Финалисти нису могли да се договоре чијом ће се играти, па су играли са две. Стварно.)

Замислили? Добро дошли у Монтевидео, године 1930.

Ако прескочимо уводне године постојања ФИФА, заправо мало више од две деценије, долазимо до тренутка када је коначно усаглашена идеја да се одржи Мундијал. Заправо, био је то један сан. А тужне и срећне људе дели само одлука да се храбро крене ка остварењу сна.

Само, где и када одржати један такав сан... е, то је био велики проблем. Но, баш тај проблем омогућио је овој причи да се размахне како ниједна друга, вероватно, не би успела. Рецимо, Италијани, Холанђани, Шпанци и Швеђани су хтели да организују то прво првенство света, али је само Уругвај био спреман да плати трошкове путовања и боравак у хотелу свим репрезентацијама, као и да сагради нови стадион за потребе Мундијала. То, као и чињеница да је Уругвај баш 1930. славио своју стогодишњицу, и то као двоструки узастопни олимпијски шампион у фудбалу, били су довољни челницима ФИФА да кажу: Монтевидео!

У том граду, главном граду Уругваја, требало је да се састану баш сви најбољи. Али, нису сви најбољи хтели да иду тамо. Оне четири поменуте државе које су хтеле да буду домаћини, два месеца пред старт турнира решиле су да ни не пошаљу своје репрезентације у Монтевидео. Многи други нису хтели на тако далеки пут јер су, као фудбалери-аматери, желели да сачувају радна места, што баш и није лако кад вас на послу нема два, три месеца. Ипак, инсистирање председника ФИФА, Жила Римеа, успело је да убеди поједине Савезе па се, никако несрећних, 13 екипа појавило у Уругвају. Тек тада и тек тамо одржан је жреб.

Но, пре него што се ова прича претвори у кратак попис невероватних детаља са тог, првог Мундијала, да вас вратимо у једну нашу претходну причу, необичну попут ове. Сећате се путовања наших фудбалера баш тамо, у далеки Уругвај, и нестварне сцене на дочеку у Монтевидеу, оног чамца и оне химне? Чекајте, чекајте... немојте сад да мислите на филм и оно "дошли наши, а никог живог нема". Уопште није било тако! Не, озбиљно, уопште није било тако. 

Монтевидео, те 1930, био је права метропола. Скоро 50 година већ је тамо била функционална железница, народ је био вредан и оран за рад, али и за музичке проводе, када оно мало слободног времена то дозволи. Долазак фудбалске елите само је увећао жељу свих житеља да још више докажу колико су воле свој град, па је грађење стадиона "Стогодишњица" (Сентенарио) за 100.000 људи на трибинама трајало само годину дана и то непрекидно, 24 часа дневно. Ипак, није био завршен на време, мечеви су већ почели да се играју на друга два спортска објекта, у истом граду, но петог дана Мундијала и гигантски стадион могао је да отвори своје капије.

А то, како су радни дани пролазили за учеснике турнира, можда најбоље сведоче уводни мечеви Француза. У групи у којој су били, одиграли су два уводна меча за 48 сати, а да њихов ривал из групе, Чиле, још није био наступио ниједном. Но, нећемо баш о свим мечевима и свим групама, о оним нашима ћемо малко касније, а у овом делу приче само ћемо вам открити два детаља - о надимцима за српске фудбалере. Имали су их два, потпуно различита, и оба уопште нису на српском језику.

Сами себе су звали "мућаћос" (шпански: момци), јер су их тако дозивали људи који су их свакодневно окруживали.

Када су успели да победе и моћни Бразил, уругвајска штампа која није навикла на толико презимена који се, махом, завршавају на "-ић", прозвала их је "Ићићи" или "Ићаћоси".

То што су наши поражени у полуфиналу од Уругваја, није страшно само по себи. Али, не поменути да је арбитар поништио чист гол "ићаћосима", а дозволио да се игра настави када је лопта изашла у аут, а локални полицајац је додао Уругвајцима који су наставку акције затресли нашу мрежу, не би било лепо. Тај судија, Алмеида Рега, можда је био тужан што смо му избацили земљаке из Бразила иако су били међу фаворитима, а можда просто није дорастао једном таквом такмичењу.

И пре тог меча је направио скандал, када је шест минута пре краја утакмице Француска - Аргентина (0:1) означио крај, и то баш када се један француски фудбалер, сам, потпуно неометан, стуштио ка голу ривала не би ли изједначио. Одједном – крај. Арбитар је некако избегао линч, а када је схватио да је ипак претерао, звао је оба тима да одиграју тих неодиграних шест минута, иако су поједини фудбалери већ отишли да се туширају.

Кратко на тему "Шта су урадили наши?"

Две победе, пораз у полуфиналу

Југославија - Бразил 2:1 (2:0)

(Тирнанић 21, Бек 30 - Жоао Коељо Нето Прегуињо 62)

Југославија - Боливија 4:0 (0:0)

(Бек 60, 67, Марјановић 65, Вујадиновић 86)

Уругвај - Југославија 6:1 (3:1)

(Сеа 18, 67, 72, Анселмо 20, 31, Ириарте 61 – Вујадиновић 4)

Украдена "богиња", несвестица селектора, стрелац са једном руком и упорни краљ

Француски скулптор Абел Лефле дизајнирао је први трофеј намењен освајачу титуле првака света. Златна статуа била је тешка 3,8 килограма, а висока 35 сантиметара. Још 1930. је одлучено да она пређе у трајно власништво тима који први три пута освоји титулу првака света, па је од 1970. године била у трајном власништву Бразила - док није украдена.

О, то је био само један од занимљивијих детаља са овог шампионата. Рецимо, за време полуфиналног меча са Аргентином, тренер америчке селекције пао у несвест након што је случајно разбио бочицу са хлороформом приликом указивања помоћи једном свом играчу.

Или… Стрелац једног од четири гола за Уругвај на финалној утакмици са Аргентином Хектор Кастро био је незамењив члан репрезентације иако је имао само једну руку. Кастро је без руке остао још као дечак, али га то није омело да направи изузетну спортску каријеру. Могло би од таквих људи и таквих спортиста да се научи много тога. Када бисмо ми волели да учимо животне приче, а коначно прескочимо понеки час испразности.

Ето, једна од лепших животних лекција је она у којој се помогне некоме. А управо се то десило фудбалерима из нашег комшилука: репрезентација Румуније учествовала је на Мундијалу на захтев краља Кароља ИИ. Румунски владар, који је обожавао да гледа фудбалске мечеве, сам је одредио екипу за наступ на Мондијалу, а од послодаваца за које су радили изабрани играчи, захтевао је да им обезбеде плаћено тромесечно одсуство. Речено, учињено – и, ето Румуна на Мундијалу.

А када на велику сцену стигнете, онда треба да покажете да сте велики. Неки су скупо платили цену размишљања у стилу “Лако ћу ја то”. Та цена се увек плати, иако курсеви варирају у зависности од века у коме се одсуство промишљања дешава, а једну озбиљну платио је голман уругвајске репрезентације Антонио Мацали. Као први чувар мреже двоструких узастопних олимпијских шампиона - одстрањен је из тима непосредно уочи почетка шампионата, зато што је напустио хотел и посетио породицу. Осам недеља пре старта првенства уругвајски национални тим био је изолован у једном хотелу у Монтевидеу, а Мацали се једне вечери искрао из собе и отишао да види фамилију. Искусни голман, који је освојио две златне олимпијске медаље 1924. и 1928, избачен је из екипе и никада у каријери није одиграо ниједан меч на Мондијалу. Породица је битна, свакако, али ако је већ пристао на договор о карантину, онда је требало да га се придржава, зар не? Уосталом, лепо рече неко – док смо реч поштовали а она била важна и часна, писани уговори нису ни постојали.

Било је и тужних прича везаних за тај Монтевидео 1930. На пример, капитен репрезентације Француске на мечу са Мексиком, првој утакмици те земље на шампионатима света, Алекс Вилплан убијен је 1945. године због сарадње са нацистима. Вилплан, који је рођен у Алжиру, током рата је сарађивао са Гестапоом и одговоран је за смрт многих француских родољуба, па га је казна снашла када су ратни сукоби престали.

Желећи да избегне какву могућу казну, белгијски судија Јоханес Лангенус, тражио је пред финале гаранције да ће му одмах после меча бити омогућено да “у најкраћем року и најбржим путем” стигне до брода којим ће отполовити из Уругваја. Финале је одсудио добро, слажу се и Уругвајци и Аргентинци који су поражени са 4:2, а сложили су се и пред саму утакмицу око нечега што им је Белгијанац предложио: како нису могли да се договоре којом лоптом ће се играти завршна борба за трофеј, на предлог судије, једно полувреме играло се лоптом коју су донели Аргентинци, а друго са лоптом домаћина.

Некима су се, ето, снови остварили у финалу, некима самим доласком у Монтевидео, а и једни и други су свратили овде да вас подсете да - вечно сетне и оне срећне дели само храброст да се ка сну крене.

И тако, ова прича дође до краја, некако брзо, иако је испрва деловала као дуга. Пролети време, час посла. Од тог Монтевидеа 1930, ево, прође на овај дан баш 86 година. Од почетка читања ове приче – око пет минута.

Да, време лети.

Управо зато уместо закључка, само једно подсећање: Имате неки сан?

Па, шта чекате?

Време лети.

Извор: блиц.рс