Приче завичајне: Текерешки пешкир

Цер планина. Тако Мачвани, Јадрани, Посавци Тамнавци, Рађевци и Подгорани с поносом и диком називају Цер - своју легендарну планину. И сви су они окружили Цер и Поцерину. И сви тачно знају да је Цер планина, и да је само то, и да је баш њихова, али воле да нагласе да је Цер планина. Да би томе дали још више на значају онда прво кажу њено име, поносно, пркосно, издржљиво, реско, милозвучно, а онда обавезно додају да је то планина. Можда то чине што се у овим крајевима Србије планином, и то оном највећом, оном завјетном и скоро светом, назива и кућни праг, јер ко пређе планину успио је, а праг иза огњишта је зато најтврђа, често непремостива планина. Ко њега пређе иде даље – да ли у сватове или ратове - а то се никад не зна.

Регион 09.07.2016 | 18:15 Кад погледам,
са Цер планине
видим Мачву
и њене долине...

Тако пјесмом Мачвани величају и своју Цер планину али и своју равницу, која се прострла подно ове горе са три врха. То обавезно јер се на Церу стварала историја. Али и бројне легенде, па и она о цару Трајану и његовим кћерима Косани, Ковиљки, Види и Соки. Петој се не зна име, али су све оне изградиле градове: Косанин град, на врху Цера, Видојевицу, Ковиљачу и Сокоград. И сам митски цар Трајан је на једном од церских врхова изградио свој Трајанов град.

Легенде хоће Цер планину. Има их скоро о сваком њеном вису, селу, коси, извору, страни, кули... О њеним травама и цвијећу. Има их и о дјевојачком пешкиру, о војнику и његовој брескви, о...

Љето 1914. године. Бјесни рат. Аустроугари бјесомучно кидишу на Србију. Прешли су Дрину на Самораовића ади из Семберије и на Ади Курјачици код Батра. Немилосрдни. Опремљени и нахрањени. Пале, вјешају, стријељају куда пролазе. Злодјела у Лешници и Прњавору.

Насрнули на планину Цер која је већ неколико дана права буктиња.

Бране се Срби. У опанцима и са комадом проје у торби. Било је и босих. А војници у плавим униформама, у колонама са беспрекорним поретком, наваљују. Њихове регименте се смјењују, али не одустају. Обећали су цару да ће ускоро заузети Ваљево, а онда и цијелу Србију.

Војвода Степа Стпановић отаџбину брани пуковима: Гвозденим, првопозивним, трећепозивним, прекобројним.... Устала Србија. Брани се. Више не наређују официри – наређује Србија.

Аустроугари немају милости. Ни заробљеника. Куда пролазе све бива спаљено и уништено. Најтежа церска ноћ. Она између 14. и 15. августа 1914. године. Војници Другог прекобројног пука Комбиноване дивизије јуначки се боре код Текериша. Међу њима и Милета Милутиновић из села Седлара код Свилајнца. Бива тешко рањен. Гелери му израњавали обје ноге. Не дозвољава да му саборци помогну. Они имају преча посла- бране отаџбину.

Милета допуже до куће Тихомира Стевановића пуста. Нема никог од укућана да му помогне. Сви су у бјежанији. Тражи чисто платно да заустави крварење. Отвара сандук са дјевојачком опремом. У њему бијели вежени пешкир. На једној страни пише Перса Спајића Ђевојка а на другој Добро ти јутро добри домаћине, срећан ти празник. Милета га узима и зауставља крварење. Спасава живот. Након неколико мјесеци опоравља се и враћа се у јединицу. Не одваја се од пешкира Спајића дјевојке. С њим је прешао Албанију, био на Крфу и учествовао у пробоју Солунског фтонта.

Годинама се распитивао о Спајићима и Стевановићима. Када с еобиљежавала шездесетогодишњица Церске битке Милета у Текериш до носи пешкир Спајића ђевојке. Није нашао Персу. Она се од туберкулозе упокојила још у рату. Причу о пешкиру испричао је њеним потомцима.
Пешкир Спајића ђевојке на зван је Текеришки пешкир. Налази се у шабачком музеју, а његова реплика је у Спомен-комплексу у текеришу

У овом комплексу недалеко од монументалног споменика похрањене су кости непознатог српског војника које су пронађене у рову на Церу испод једне брескве. Утврђено је да је берсква никла из војниковог грла. И бресква и војникове кости с планине пренесене су у Текериш. Првобитно стабло се неколико година касније осушило. Остарило је, а ђаци текеришке школе засадили су нову младицу.

Прича о војниковој брескви почиње средином љета 1941. године, у сред мнајвеће непријатељске офанзиве на планини Цер. Да бране ову планину, нејач и цијелу Србију долазе војници. Тако и тај безимени српски војник. Пред његов полазак у битку, немајући шта друго, дјевојка је бресквом даривала свог војника, будућег младожењу.

Одмах је упао у најжешћу битку. У огањ. Бранила се отаџбина. Неколико дана, а онда је цару Фрањи на Церу опаљен шамар. Громовит и гласовит. Одјекнуло је цијелом Европом. Сломљена је офанзива.

На планини мук. Тако је послије сваког љутог боја у коме су грмили топови, штектали митраљези, тресле бомбе, сијевали бајонети, јаукало се, крволитало, јуришало, командовало се и чули ратнички поклици. Наједном све утихне. Наступа тишина. Сабласна. Хладна. Посве нијема. Скоро мртва. Ништа се не гласа нити помиче. Ни вјетар, ни птице, ни воде, људи, дрвеће, животиње... Ућути и оружје. Настаје неко надчуло стање.

Тишина постаје несносна. Онострана. Глува. Притишће и дави. И то тако траје неко вријеме, све док се негдје не огласи злосутни гавран, док не пукне пушка којом је нетом неки тешки рањеник прекратио властите муке.

У тој побједничкој тишини безимени церски војник сјео је на грудобран свога рова да поједе брескву коју у је поклонила дјевојка. Загризао је, а онда.. Одједном церску тишину прекида оштар пуцањ пушке. Залутали метак погоди српског војника на грудобрану рова. Јунак клону и свали се у ров. Личило је као да је заспао. Брескву није испустио. Смртни грч укочио мује вилице и цијело тијело, па непоједена бресква остаде у устима. Саборци су га ту и сахранили.

Послије четири године, прољеже 1919. године из гроба безименог српског војика никла је млада биљка - витка бресква. Бујала је и постала велико родно дрво. Мјештани је на зваше Војникова бресква и постаде им завјетно дрво. Око ње увијек су се окупљали – и у срећи и у невољи.

Војникова бресква је неисцрпна инспирација за све умјетнике, пјеснике посебно. О овом завјетном дрвету и симболом српске издржљивоти своје стихове посветио је и књижевник Љубомир Ћорилић:

Има време за чуда небеска
и за наше обнове земаљске.

Ни богови веровали нису
да из нашег тела бресква цвета.

Гледали су алии су не видели
да се спрема земаљско пролеће.

Мислили су да се наше кости
никад неће у цвет преметнути,
да је сдамо земљи даривано
проницање и биља цветање.

Чудили се како је могуће
да смртници тело обнављају
гледајући живот кроз цветове.

Бресква је бујно цвјетала сваког прољећа и доносила доста сочних плодова. Поцеци су је брали али јој никад нико није кидао гране нити је ломио. Вјеровало се да је добро појести плод ове брескве – за покој душа свих погинулих српских војника на Церу.

И када би неке године у овом крају брескве остале без рода Војникова бресква је рађала. По дрветом ове бреске дјевојке и момци су се, једући њене плодове, завјетовали једно другом.

У прољеће 1941. године, када је друнуо Други свијетски рат, Војникова бресква је цвјетала, али у јесен није имала плодова. Поцерци веле да је, предосјећајући још једно српско страдање Војникова бресква збацила цвијетове са себе.

Тако је Војникова бреска чинила три ратне године заредом. У прољеће се окити цвијетовима, а онда их све стргне са себе.
Када се 1945. године завршио и тај рад Војникова бресква није листала. Ни цвјетала. Осушила се. Многи су говорили да је то од старости, а они умнији су вјеровали да је то због неког бресквиног предосјећања.

На мјесту старе брескве, на гробу безименог српског војника сваке године Поцерци су калемили нове саднице. Ни једна се није примила. И данас се то мјесто зове Војникова бресква.

Брсква се ипак омладила у центру Текериша у комплексу спомен костурнице, па када се од старости осуши једно одмах се омлади друго бресково стабло.

То српски, церски хероји гледају кроз цвјетове.

БН телевизија (Тихомир Несторовић)