Жал због пропадања металске индустрије

Запослени у металској индустрији овдје су својевремено били носиоци развоја, а данас добар дио њих једва преживљава с платом која у доста случајева износи тек 500 до 600 марака. Жал због пропадања ове гране, која је, према ријечима синдикалних вођа, била мотор привреде у држави, не јењава.

Република Српска 05.07.2016 | 07:15 Тане Пеулић, предсједник Синдиката металске индустрије и рударства Републике Српске, са сјетом се присјећа периода када је овај сектор "цвјетао", док је сада ситуација потпуно другачија.

"Металска индустрија била је носилац цјелокупног развоја свих држава у свијету и Европи, па чак и у бившој Југославији. Тада, металци када би проговорили да ће покренути било какву активност, на примјер обуставити рад, тресла се и влада. Био је понос бити запослен у 'Јелшинграду'. Нико се није борио да буде радник административног сектора", присјећа се Пеулић.

Усљед приватизације, додаје, дошло је до негативног тренда, односно до падова у овом сектору, и предузећа су завршавала у стечајним поступцима.

"У грани коју представљам, више од 140 предузећа отишло је у стечај од 1997. године па наовамо. Данас, према подацима којима располажем, а односи се на синдикално организоване раднике, у овом сектору ради око 11.000 људи, што је можда и 10 пута мање него некада", истиче Пеулић.

Статус запослених, како наглашава, у појединим предузећима је веома добар, али је ипак доста оних који не могу бити задовољни. "Људи раде и извршавају своје обавезе, а лични дохоци крећу се од 500 до 600 марака. Када гледате те раднике, они су задовољни само нека је редовна плата, којом, реално, не могу ништа. То је више животарење", истиче Пеулић.

И Обрад Белензада, предсједник Конфедерације синдиката Републике Српске, напомиње да је металска индустрија била носилац развоја комплетне БиХ. Према његовим ријечима, 1990. године у овој бранши, у садашњим бх. градовима, радило је око 225.000 радника.

"Од рада се, у односу на данашње вријеме, могло живјети три пута боље. Плате су биле боље, а трошкови живота мањи. Не знам како данас радници уопште преживљавају, јер само дажбине које треба да плате у висини су минималне плате. А већина их прима минималац", наглашава Белензада.

Перо Ћорић, директор Сектора гранских удружења у Привредној комори Републике Српске, наглашава да није све тако црно, јер, како напомиње, постоје и наша предузећа која су успјешна у области металске индустрије. Она, како додаје, још спадају у мала и средња предузећа, у којима процес увођења нових технологија, односно савремених машина, не иде оним темпом какав би требало да буде.

"Људи који су схватили да су нова времена, окрећу се савременим токовима и праве одређене резултате, те излазе на свјетско, односно европско тржиште и полако расту као привредна друштва", истакао је Ћорић.

Тржиште Републике Српске и БиХ је, како додаје, изузетно мало и ту конкурентна могу бити само мала предузећа, она до десет радника. "Али, ако неко жели да озбиљније ради и има 50 или 100 радника, таква привредна друштва неминовно морају да изађу на ино-тржишта. Тамо је изузетно јака тржишна утакмица, и сударали би се с великим компанијама", појашњава Ћорић.

Извор: Независне новине