Теодосић: Слава се не стиче у клубу, већ у репрезентацији!

"Занимљиво је поменути да сам са Ненадом Крстићем можда и најбоље сарађивао у репрезентацији у периоду када нисмо разговарали један са другим. Посвађали смо се нешто на тренингу, и то је богами трајало барем годину дана", открио је српски капитен.

Кошарка 22.06.2016 | 23:15 Милош Теодосић важи за кошаркаша који је на терену као чигра, магија. Играч због чијих потеза људи и прате игру под обручима, од лаика до загрижених фанатика. Међутим, док је на паркету увек у центру пажње, ван истог готово и да га нема. 

Међутим, новинари портала Вице искористили су окупљање националног тима и успели да поразговарају са капитеном Орлова. У центру пажње била је, наравно, репрезентација Србије, а током разговора Теодосић је открио и како у једном дугом временском периоду није говорио са некадашњим капитеном и саиграчем - Ненадом Крстићем.

Али, пре свега о Србији и квалификацијама које ће се играти у Београду од 4. до 9. јула. Уз констатацију да играчи славу стичу у репрезентацији, а не у клубу, говорио је о притиску борбе за највеће такмичење, које наша земља није играла од 2004. године. 

"Што се притиска тиче, ми смо сви мање-више навикли да играмо под притиском. Чак, рекао бих да некад не би ни могли да играмо да тог притиска нема, јер онда се опустиш, свесно или несвесно... Али кад је велики притисак, увек си максимално фокусиран и концентрисан", рекао јеТеодосић за Вице и наставио:
"Рекао сам ти сви ми маштамо о тој олимпијади, и ово је нешто сто сви ми толико желимо, да се ја једино плашим да ми од те силне жеље просто не изгоримо. Али океј, довољно смо паметни и искусни да све то умемо да исконтролишемо. Сигурно да помаже то што се игра у Београду и што ће Арена, надам се, бити пуна. Када играш за своју земљу, највише ти значи када видиш све те људе који су дошли да те подрже како би ти постигао свој циљ".

Открио је Теодосић и детаљ који мало ко зна - да током Евробаскета 2009. није говорио саНенадом Крстићем! Али, и како су се помирили, колико су волели да играју заједно...

"Морам да истакнем Крлета (Ненад Крстић, прим. аут.). То је неко са киме сам ја стварно обожавао да играм, један од ретких саиграча са којим уопште нисам морао да гледам где је, ја бих напамет знао да је он ту. Могли смо да играмо заједно затворених очију. Занимљиво је поменути да смо нас двојица можда и најбоље сарађивали у репрезентацији у периоду када нисмо разговарали један са другим. Посвађали смо се нешто на тренингу, и то је богами трајало барем годину дана, тако. Значи, Пољска 2009, ми уопште не причамо. Нас двојица смо играли тада стварно сјајно, после неког поена, одласка на тајм-аут, бациш руку јер мораш да бациш руку, али не проговарамо", отворено је испричао Тео за Вице, пре него што је додао:

"Помирили смо се следећег лета током Светског првенства у Турској. Дуда нас је ставио у исту собу, и сад тако, једног дана, седимо ми ту, нико се ником не обраћа, ја устајем до фрижидера, питам га, хоћеш кока колу? Он каже, нећу. После пет минута, један другар ме зове да одемо до града, ја га питам, хоћеш до града? Он каже, хоћу. И ето, одемо до града, и отад је све нормално. Измирисмо смо се, и ево, сад смо и кумови".

Као ликове који су такође значајно утицали на његову каријеру навео је још и Николу Вујчића и Радослава Рашу Нестеровића.

"Никола Вујчић и Рашо Нестеровић су ми такође остали у јако лепом сећању. Ја сам Николу тада доживљавао као старијег брата – у том тренутку, ја имам 22-23 године, и знаш како је, млад си, свашта би нешто, и у град, и ово, и оно, али он је увек ту био да ме мало примири, да ми каже хеј, стани мало, немој ово, немој оно. У те две године што смо играли заједно, он ми је јако, јако помогао својим саветима. Раша долази после њега, он је један сјајан, сјајан, ма стварно човек и по. Он је једна момчина, стварно ми је драго што га познајем, изузетан лик".

Новинара је интересовало и да српски ас каже и какав су однос Андреј Кириленко и он имали током последњих година.

"Па за почетак, да је то ваљда једини човек који може да у току утакмице само два пута шутне на кош и заради индекс 37. Мислим, ја бих за тај индекс морао да шутнем сто и два пута (смех). Сећам се једном, долази он мени после неке утакмице и каже, „'ајде бре Тео играј мало одбрану!", а ја видим, он је на том мечу имао шест блокада. Кажем ја њему, Кире, да сам ја играо одбрану, ти би имао једну блокаду. Шта сад 'оћеш од мене... Пази, има истине и да ја нисам играо одбрану, али има истине и да је он због тога имао толико рампи (смех)", закључио је Теодосић разговор за Вице.

На крају, о сусретима са Црвеном звездом у Евролиги и помешаним осећањима.

"Ја сам се негде потајно надао да до тог меча никада неће доћи. На крају, ипак ми је драго што је до тога дошло, јер смо се састали у четвртфиналу Евролиге – а то је велики успех за Звезду, многи нису веровали да они могу да прођу и групу. Јесу биле помешане емоције мало, добро, мало више. али сви смо ми професионалци. Ја сам се трудио да то не показујем, да свој посао одрадим максимално професионално - са једне стране, Звезда може и да буде поносна јер је испала од европског првака, и то што је одиграла три одличне утакмице. Они су итекако били у игри све време", истакао је искусни организатор игре пре него што је закључио:

"Дан пред утакмицу, седели смо у једном кафићу неки другари и ја, и неко ме је питао шта очекујем од те утакмице, како ће ме дочекати навијачи, хоће ли бити звиждука и тако то. Ја сам им само рекао – „људи, само да се разумемо једну ствар, ја да сам тамо на трибини као навијач Звезде, ја звиждим свакоме тих четрдесет минута колико траје утакмица". И то је тако, ето. Мени не сметају звиждуци, народ навија за свој клуб".

Извор: моззартспорт