Анализа: Белгијско буре барута - хоће ли фудбал и Вилмотс сачувати државу? Белгија као Југа 1990.!

Синоћ, против Италије, која никада у новијој историји није била мање амбициозна ни тупље оштрице, али која је бивши европски и светски првак, Белгија и Марк Вилмотс су имали шансу да покажу од чега су направљени?!

Фудбал 14.06.2016 | 23:30 Још једном, не без ЕУРО 2016 повода, о оној старој тези која се углавном одржава још само у коментарима испод носталгичних YоуТубе клипова скинутих са неког преосталог ВХС-а у шпајзу или подруму, из доба када су се велике утакмице с брижљивом посвећеношћу снимале на траке.

(Касета никад доста, као ни простора, што је редовно доводило до комичних ситуација и свађа у дому: неко би Звездином утакмицом преснимио прославу пунолетства ћерке или једини снимак с одмора у Далмацији, па би летело перје и оштећена страна би запретила да ће бацити тај ђаволски, скупоцени уређај – данас, авај, нико не снима утакмице, нити их гледа целе, јок, цео свет и фудбал преселили су се у хигхлигхтс, испрекидане клипиће од по неколико секунди. Али о томе, обећавамо, неком другом приликом...)

Теза је већ на прву лопту аксиоматски погрешна, али згодна за препуцавање, маштање, повратак у то старо време и понеко кафанско сучељавање.

Југославија би, кажу теоретичари завера о теоријама завере, можда и опстала да је оног лета, пре више од четврт века, екипа Ивице Осима – испраћена с потајним оптимизмом који се после Пиксијеве симултанке са Шпанцима претворио у грозничаво надање – у Италији постала првак света. Срби, Хрвати, Босанци и остали Југословени схватили би да им је боље заједно да Стојковић, Брновић и Хаџибегић нису устукнули с беле тачке, или да је Дејоћушнуо ону лопту иза леђа Гојкочее.

Било је у тој утакмици, у којој је Шабанаџовић добио црвени картон већ на истеку пола сата, много неке симболике, много партизанштине – мало „Падај сило и неправдо“, мало„По шумама и горама“, е да би се све окончало са „На Кордуну гроб до гроба“ – но на концу била је то последња песма уједињеног југословенског тима. И опет симболично: били су тако близу, а тако далеко, све је било замишљено добро, а у пракси неоствариво. Таман као и Југославија.

Фудбал је био на милиметар да уједини државу у којој се више није живело заједно колико животарило, земљу различитих нација које су почеле попреко да гледају једна другу, фудбал је могао, када то није ниједна трагедија, ниједан догађај, да врати осећај припадности и саборности. Ко би се, при здравој памети, дрзнуо да изнутра уруши земљу светских првака? Нешто трезвенији теоретичари рекли би да је великој земљи одавно било пресуђено, али би можда тријумф на Мундијалу омогућио да се изљубимо као браћа и лепо поздравимо, под заслепљујућим сјајем једне Богиње.

И ево нас у Белгији, лета 2016. Посвађана изнутра, с националним и националистичким размирицама, дубоко подељена између све богатијих Фламанаца који говоре холандски, све сиромашнијих и све заједљивијих Валонаца који говоре само француски, па дела земље који је веран немачком језику, па дошљака од ко зна куда који живе искључиво по својим правилима, рањена терористичким нападом у Бриселу – Белгија је све само не срећна земља.

Она је буре барута постављено неприлично близу планини шибица и упаљача, које само чека да буде упаљено.

Када је у марту нападнут Брисел, испоставило се да франкофонска и фламанска полиција међусобно чак и не комуницирају, а врхунац је био када су организоване две потпуно одвојене комеморације: премијер Шарл Мишел је примао саучешће у парламенту, а недалеко одатле, у седишту фламанске владе, тамошњи лидер Герт Буржоа организовао је своје одавање почасти. Био је то крунски доказ, ако је такав и требао, колико је држава подељена.

Брисел и дословно значи „кућа у мочвари“. Некада су га тако звали јер је настао у сливу реке Сене, данас је та мочвара много гушћа, тежа и непробојнија, центар вехабиста, жариште перманентног сукоба између два „конститутивна народа“ који је, као у несрећној Југославији с краја осамдесетих, достигао ниво необјављеног, тихог, али врло јасног грађанског рата.

Данас су у тој мочвари подигнути све виши, све опипљивији зидови.

Ни трагедија велика као покољ на аеродрому и у метроу није, дакле, успела да уједини Белгију.

Али да ли то може фудбал? Хоће ли Марк Вилмотс успети да помири, уједини, сачува Белгију тако што ће је довести до европског трона и најавити напад на светску круну за две године у Москви?

Фудбалски састојци су, и поред упадљивог изостанка све крхкијег Компанија, који је срце и душа овог тима, већ на талону, и треба само искористити најталентованију генерацију од постања белгијског фудбала.

То није претеривање, чак и ако су Белгијанци, са Шифом, Колемансом, Клесеном, Герецомсвојевремено догурали до полуфинала Светског првенства, где ће их на врелом Стадиону Астека зауставити нико други до Дијего Армандо Марадона. Није јер се оваква берба играча догађа једном у историји, посебно ако немате уиграни систем као Немци, нити национални тренинг центар, већ се уздате тек у добру срећу и таленат дошљака из Магреба, из бивших белгијских колонија, из затворених делова белгијских градова, или оних који су се ту обрели скоро па случајно, стицајем породичних околности, као замало херој финала Лиге шампиона Јаник Фереира Караско...

Црвени ђаволи, ипак, немају само противнике на терену, већ и препреке у сопственим редовима. Систем образовања у држави је такав да Фламанци у школи уче и матерњи холандски, али и француски, док Валонци не похађају обавезне часове холандског, што значи да је, и поред скоро изједначеног броја играча који припадају једном и другом језику, углавном француски језик на којем се споразумевају, што уме да изнервира рецимоЈана Вертонгена, који француски једва натуца.

Испоставило се, тако, да су староседеоце који закрвављених очију посматрају једни друге, макар на терену, или док игра репрезентација у тих 90 минута, успели да помире дошљаци и њихови потомци: играчи арапског или афричког порекла који не хају за локални ривалитет допринели су изреци да су једине две какве-такве силе које шавовима спајају државу – краљевска породица и Црвени ђаволи.

Било је унутар Белгије, има их и даље, много ксенофоба који су детаљно анализирали и последње крвно зрнце сваког играча, па чак и оних који су већ замислили дуел између репрезентација будућих независних држава (у случају да Валонија не би приступила Француској): да ли би био бољи тим у којем одбрану играју Алдервајрелд, Вертонген иВермелен, а напред су Де Брујне, Лукаку, Мертенс и Дембеле, од оног валонског чију би везу држали Азар, Фелаини, Вицел, а шпица играо усамљени Бентеке? И за кога би се определиоКуртоа, чије презиме звучи француско, али му је матерњи језик фламански, иако му је отац, ево још једне перипетије, био Валонац из Лијежа? А за кога Дивок Ориги, који је прве речи изговорио на кисвалихију, језику његових кенијских родитеља?

То ко је чији и ко би победио када буду играли једни против других, то занима углавном националисте сваке феле, али не и екипу, макар не још; ако се вратимо на паралелу с Југославијом, било је и још има тих интервјуа наших бивших играча који су говорили да нису осећали да се ишта дешава јер је репрезентација функционисала складно; национализам је, уосталом, како је говорио Данило Киш – још један човек који ће бити и свачији и ничији, каоИвица Осим, као Марк Вилмотс – национализам је, пре свега, параноја. Колективна и појединачна параноја.

Белгијски новинари воле да понављају анегдоту од пре три године, која по њима представља крунски доказ да је тим на истој таласној дужини, клинци који су одрасли заједно и који знају да су тако близу бесмртности: 2013. Белгија је играла пријатељску утакмицу са Сједињеним Државама у Кливленду, а пре тога су посетили Њујорк.

Екипа је добила слободно јутро и свако је могао да иде куда хоће, у шопинг или у шетњу; па ипак, читав тим, без изузетка, отишао је заједно у један белгијски ресторан на ручак – нису хтели да се раздвајају иако Фламанац и Валонац, тамо кући, у кафани не седе ни за суседним столовима, а камоли за истим.

Још боље ово заједништво представља Марк Вилмотс. Некадашњи нападач којег су звалиБик или Трактор, због необичне снаге што је служила да скрене пажњу с његових не баш врхунских техничких квалитета, данас је човек којем верују и једни и други, посебно зато што говори сва три језика и на њима пева химну, чувену Брабансону.

Вилмотс би, на први поглед, могао да буде слаба карика тима који заузима друго место на ФИФА ранг-листи (мада та листа не значи ништа, наравно), пошто многи мисле да би са ширином талента који му је на располагању неки бољи тренер прошао и Немце у Бразилу пре две године, и сада дочекивао прву утакмицу на Првенству у улози фаворита.

Селекторова је улога пак много већа од оне само у свлачионици и само крај терена: он је, баш као и Компани којег нећемо гледати, човек који повезује два посвађана народа, син сељака који представља све оно што Белгијанци воле да мисле о себи: да су вредни и радни, вољни да увек раде на себи и да превазилазе препреке.

Као што је последњи селектор Југославије Ивица Осим био чудног, измешаног порекла – родитељи по мајци Пољак и Чехиња, а по оцу Словенац и Немица – тако је и Вилмотс један мелтинг-пот у малом.

Син је Валонке и Фламанца, одрастао у француском делу, али потом ожењен Фламанком, краткотрајно чак и политичар једне благо десне валонске странке, који опет отворено прича о свему, па и о тимском духу што је често недостајао Белгијанцима.

Он је превазишао сталне дилеме о „богатом северу“ (Фландрија) који плаћа за „сиромашни, лењи југ“ (Валонија) и натерао нацију од 11.000.000 да сања – не само о дану када би тројезична химна могла да се зачује у финалу Европског првенства, већ и о дану у којем ће престати стрепња и неизвесност да ће се распасти земља из које се влада и Европском унијом и НАТО пактом.

Нешто слично се већ догодило и има утемељење у историји: Фламанци нису имали превише изражену националну припадност Белгији све до 1986. године и оног Светског првенства – од тада, од везаних победа над Совјетима и Шпанцима који су их довели до Аргентине иМарадоне, они су све више Белгијанци.

Белгијанци би требали да нам дају одговор на то вечито питање: може ли фудбал да буде важнији од политике, да вештим дриблингом ескивира колону „споредна ствар“ и дође у ону главну? Може ли да спаси читаву једну земљу, да залеми располућено срце Европске уније, да помири шарене нације које чине Белгију?

Сетите се, док Азар, Вицел, Мертенс и Де Брујне буду комуницирали јединим заједничким језиком, оним фудбалским, сетите се Југославије, оног Дејовог шута из петерца преко пречке, сетите се шта је о национализму рекао Данило Киш, сетите се и старих ВХС касета, и замислите, реда ради, у каквој бисмо земљи данас живели да наши нису устукнули с беле тачке.

Јер ко би се, при здравој памети, дрзнуо да изнутра уруши земљу европских првака?

Извор: моззартспорт