Анализа - видео: Димитрисе, хвала ти за све!

"У овом тренутку не могу да појмим да сам престао да играм кошарку. Временом ћу схватити да је дошао крај. Свесно сам донео ту одлуку“, признао је већ сада чувени кошаркаш.

Свему лепом у животу дође крај. А тај крај у случају Димитриса Дијамантидиса била је тројка којом је његов пријатељ Василис Спанулис донео титулу Олимпијакосу 30. маја. И то усред Панатинаикосове хале Маруси пред хиљадама навијача Зелених који су дошли да испрате последњи меч Дијамантидиса у дресу најтрофејнијег грчког кошаркашког клуба.

Та Спанулисова тројка, упркос томе што је донела трофеј Олимпијакосу, ипак је остала некако у другом плану без обзира на огроман ривалитет, па и мржњу два највећа грчка клуба. По завршетку утакмицу у свлачионицама су сви играчи оба тима дошли да пруже рукуДијамантидису, јер не повлачи се сваког дана човек који је у земљи Хелена успео да засени и славу легендарног Никоса Галиса.

Вечито скромни момак рођен пре 36 година у Касторији на северо-западу Грчке када је правио прве кошаркашке кораке вероватно није помислио да ће једног дана вест о његовом завршетку каријере бити спортска тема дана не само на Пелопонезу, већ и у свим осталим земљама у којима кошарка представља један од популарнијих спортова.

Са становишта љубитеља кошаркашке игре, права је штета што нико током ове сезоне није успео Дијамантидиса да убеди да промени одлуку о повлачењу, али са друге стране, вероватно је сам Димитрис, као и толико пута на терену када је било најважније, донео праву одлуку. После 17 година професионалне каријере и 22 трофеја са Панатинаикосом и једном титулом првака Европе у дресу Грчке, дошло је време да каже збогом.

“Ја сам благословен. Свашта сам доживео у претходних 12 година у Панатинаикосу. Били су то сјајни тренуци. Хвала свима који су били уз мене. Навијачима који ме воле. Биће ми тешко у септембру. У овом тренутку не могу да појмим да сам престао да играм кошарку. Временом ћу схватити да је дошао крај. Свесно сам донео ту одлуку“, признао јеДијамантидис након последње утакмице.

А сигурно је најбољу одлуку у каријери донео у лето 2004. године, када је из солунског Ираклиса прешао у редове гиганта из Атине у чију историју је уградио три евролигашка трофеја и девет титула шампиона Грчке. А у Атину га је довео још један човек којем се клањају навијачи Панатинаикоса – Жељко Обрадовић. И тако је формиран вероватно најбољи тандем тренер-играч у 21. веку у европској кошарци.

“Било ми је веома лако да одлучим да га доведем у Панатинаикос. Када је дошао у клуб, било је евидентно да није спрема да одмах буде један од главних играча. Мој посао био је да га спремим за то. Али смо одлучили да га одмах гурнемо у ватру и рекао сам му: Не, немамо времена да те чекамо. Мораш одмах да постанеш вођа“, својевремено је објашњавао Обрадовић.

Као један од његових највећих квалитета Обрадовић је означио то што је Дијамантидиссјајно “чита“ игру, док је Спанулис то објаснио можда још и пластичније констатацијом да то што ради не може да се види у статистици. Једном речју, права магија.

Брзо се Дијамантидис привикао на улогу лидера у Панатинаикосу, поред тимских, наосвајао се толико индивидуалних признања да му је за њих била потребна не једна полица, већ цела соба у стану. Био је МВП Евролиге, члан најбољих одбрамбених петорки, шест пута најбољи дефанзивац елитног континенталног такмичења, асистент... Ма једноставно нема те категорије у којој није доминирао, а наравно увек је знао и умео да погоди када се утакмица ломила. Имао је петљу, а то је нешто што се не учи на тренинзима чак ни код најбољих европских стручњака.

Дијамантидис је и ван терена био вођа и човек на којег су саиграчи могли да се ослоне. Према сведочењима и Обрадовића, као и бивших саиграча, када би новајлије стигле у Панатинаикоса прво што би сазнале и схватиле је да је Дијамантидис особа код које би требало да дођу ако имају неки проблем. И притом, највећи комплимент вероватно му је дао Обрадовић који је једном рекао да би волео да његов тим израсте у Дијамантидиса.

“Ја сам благословен. Свашта сам доживео у претходних 12 година у Панатинаикосу. Били су то сјајни тренуци. Хвала свима који су били уз мене, као и навијачима који су стално показивали неизмерну љубав“, истакао је на опроштају леворуки кошаркаш.

Ретко када је Дијамантидису задрхтала рука када је то било заиста важно. Тако је у финалу Евролиге пре пет година против Макабија убацио 16 поена уз девет скокова и тада је проглашен за МВП-ја завршног турнира. А слично је било и 2007. године, када је ПАО тријумфовао на Фајнал фору у својој кући у Атини.

“Најдражи су ми успеси које сам доживео у дресу Панатинаикоса и репрезентације. Одлазим из кошарке здрав и срећан. Моја каријера није била завршена онда када сам објавио датум повлачења, већ након последње утакмице против Олимпијакоса. Нисам се двоумио ни у једном тренутку”, објаснио је грчки плејмејкер који још као клинац у родној Касторији добио надимак Кукоч.

Много је добрих утакмица, али једна од вероватно најдражих она одиграна баш у Београду у финалу Европског првенства, када је Грчка савладала Немачку а Дијамантидиснаговестио велику каријеру.

У разговору за грчке медије пре неколико месеци признао је да не жали ни за чим у каријери, али и да је једини меч који би волео да добије прилику опет да игра финале Светског шампионата 2006. године када су Хелене прегазили Шпанци.

И без тога Димитрис Дијамантидис је права легенда. Не само грчке, већ кошарке уопште.Димитрис, хвала на свему, била је част што смо могли да те гледамо!

Извор: моззартспорт