Љубијски рудници на продају “Феничанима”!

Након двије и по хиљаде година рударења на овим просторима и управо на стогодишњицу почетка индустријске производње Влада Републике Српске одлучила је вратити „точак историје“ и РЖР Љубија продати „Феничанима“. Аплауз!

Република Српска 08.06.2016 | 12:04

Питају се ових дана моји Приједорчани да ли се одазвати најављеном протесту против одлуке владе о продаји акција РЖР Љубија, или се дистанцирати од тог „издајничког“ чина „сорошовске опозиције“. Можда им овим текстом помогнем у доношењу одлуке, или бар у разумијевању онога шта се дешава. 

Тешко се правно одредити спрам најављених одлука владе кад немамо сазнања о томе ко и шта продаје, ко и шта купује, те шта се уопште дешава. Но, једно је евидентно – тамо неко из „бијелога свијета“ експлоатисаће наше рудно богатство и на томе профитирати. Тог „неког“ одлучио сам назвати, а морам некако, „Феничанима“ и за то имам врло оправдане разлоге. Наиме, почетак рударења на овим просторима прије два и по миленијума (за слабије математичаре: прије 2 500 година), још у коријену „жељезног доба“, започели су управо Феничани. При том морамо знати како су Феничани то радили. Способни феничански трговци богатили су се експлоатацијом овдашњег рудног богатства и радне снаге(домицилног становништва). 

И шта је наша „велеумна“ влада одлучила? Наше вијековима крваво брањено рудно богатство предаће на управљање „Феничанима“, какви ће за експлоатацију руде користити нашу (радну) снагу и мишиће. Неко ће се дебело обогатити, а ми ћемо ходати уоколо „криве кичме“ и сиромашни к'о „црквени мишеви“. Премијерки Жељки Цвијановић морам честитати на овакво испољеној мудрости – способној да историју врати на „почетак“! 

Да би моја поента била јаснија морам се мало задржати на историјским фактима. Конкретно: говорим о самим зачецима европске цивилизације, односно о успостављању античке Грчке. Или, како то професор Владимир Крчковски наводи: „У техничком умијећу Феничани су били учитељи Грка, а гвожђе из Љубије, захваљујући њиховом умијећу већ тада је путовало у Грчку и грчке колоније.”

У четвртом вијеку п.н.е. овде рударе Келти и Илири, а око 240. године п.н.е долазе Римљани и започиње вишевјековна и много интензивнија експлоатација жељезне руде. Требало је толико царство обезбиједити жељезом! Зато су Римљани на ширем западнобалканском простору градили насеља, путеве, пристаништа, топионице, радионице, касарне и ине инфраструктурне претпоставке развоја. У нашем окружењу има о томе поприличан фонд доказа на каквима почива историографија. 

Послије Римљана долазе Готи и Авари, а потом (напокон!) и наши преци Славени. Те наше претке, иначе ратаре и сточаре, тајнама рударства уче Саси (побјегли од Татара). Значи, мијењају се овде и империје и народи, али експлоатација жељезне руде остаје једина константа. Такав тренд прати и потоња историја.

Долазак Турака-Османлија на ове просторе суштински ништа не мијења јер и тој империји треба оно шта ми имамо – жељезо. Мало је познато да је Сулејман ИИ Величанствени, сходно свом другом надимку „Законодавац“, 1530.године издао закон "Саски закон". Њиме су биле регулисане обавезе, права рудара и финансијера, па чак и прва помоћ унесрећенима. Тај закон је ексклузивно утврдио  да за рударе постоји лична слобода и право несметаног кретања. Помислих: можда Милорад Додик мрзи Османлије зато што су овдашњем живљу давали „превелика права“, а по његовом убјеђењу то није „добро“ за наш народ. Ко зна?

Замислите, давне 1872. године, нормално зарад ефикасније експлоатације руде, Турци су у градили жељезничку пругу Добрљин-Приједор-Бања Лука. Данас нас жељезничке шине на релацији Љубија-Приједор, иначе ван употребе још од првих поратних година, подсјећају на „мрске Турке“ и чињеницу да сви знали како искористити богатство каквим располажемо – осим наших власти. 

И историја тече даље, па није тешко претпоставити шта је овде привукло Аустро-Угарску монархију? Управо за ову империју вежу се почеци индустријске експлоатације руде и то тачно за 1916. годину када овдашње „рударе“ чине руски, италијански и српски ратни заробљеници. Почела би експлоатација и раније али се партнери нису могли договорити да ли жељезару градити у Приједору (аустријски став) или у Угарској. Но, како год 1916. година сматра се почетком индустријске производње жељезне руде и тиме ове године обиљежавамо јубилеј. Како га обиљежавамо? Нечим шта морам назвати „офшоризацијом“ рудника. 

Но, долази слобода и успостављање Краљевине СХС. Како се Карађорђевићи односе према овдашњем рудном богатсву можда понајбоље говори неколико љубијских стамбених зграда какве датирају од 1919. године и неколико година касније. Значи, први дани ослобођења користе се за инфраструктурне претпоставке рударења. И већ 1922. године започиње производња! Крајем 30-их година прошлог вијека у љубијском руднику ради близу 1 300 запослених, а то је само сегмент много ширих привредних активности окупљених око привредног друштва „Југославенски челик“.

Иако су власиници рудника столовали у Београду и чинили дио европског господства, нису заборављали одакле стиже богатство. Тако је Љубија још тада имала основну и вечерњу занатску школу, раднички дом са кином (звучни филм), болницу, новоизграђену православну цркву, фудбалски клуб "Рудар", гимнастичко друштво "Соко", културно-просвјетна друштва, двије читаонице, ватрогасно друштво, рударску музику… Шта Љубија има у данашњој “слободи” боље да и не помињем. 

У даљем, долазе нам нацисти. Претпостављате већ да је и њима стављање у функцију љубијских рудника био приоритет. И доносе планове експлоатације рудаче за тадашње услове чак мегаломанске природе. Но, снажан антифашистички покрет Поткозарја и константни партизански напади резултирали су чињеницом да нацисти нису произвели ни четвртину од оног замишљеног. Нормално, Козарчани су платили „цијену“ таквог ремећења планова окупатора и то у виду геноцидних злочина, али су своје рудно богатство одбранили.

Потоње социјалистичко уређење јасно је демонстрирало како неке историјске константе не подлијежу ни идеологијама, ни друштвеним уређењима, па ни револуцијама. Жељезо можемо слободно сврстати у људске потребе. У првим данима ослобођења, септембра 1944. године, започиње обнова рудника и стварање претпоставки даље производње. Већ 1946. године из Љубије крећу прве количине руде за сисачку и јесеничку жељезару, али и за Чехословачку и Мађарску. Ало, већ у првим данима мира ми извозимо руду! 

Од тада започиње интензиван развој приједорске регије, а изворишно заснован на рударењу или на екплоатацији жељезне руде. Двије деценије након рата, средином 60-их, овде имамо производњу респектабилну на чак глобалном плану. Шта су овдашње „елите“ учиниле за посљедње двије деценије од кад је овде рат окончан? Смислиле „офшоризацију“ рудника!? 

У периоду од 1970. до 1992. године учешће Рудника "Љубија" у релевантним показатељима Општине Приједор износило је: 32% друштвеног производа, 35% у материјалним и нематеријалним улагањима, те 30% у укупном броју запослених. Изграђено је око 1500 станова, те (повољно) кредитирана изградња још близу хиљаду стамбених јединица. Године 1986. године одмарало се у властитим одмаралиштима 3.850 радника и чланова породица уз регресирање чак до половине цијене коштања. Ето како је рударење материјализовано у “накарадној социјалистичкој економији”, какву смо одбацили зарад “демократије и слободе”. И данас, хтјели ми то или не, уживамо у “резултатима” демократизације! 

На крају преостаје ми једино да поентирам. Мијењали су се овде народи, империје, друштвена уређења, идеологије, уз непромјењиву константу – сви су и у свим могућим околностима знали каквим рудним богатством располажемо и како то искористити. Двије и по хиљаде година ову константу потврђују цивилизације, народи и друштва, све до једне владе каква жели историју вратити на почетак. Како су кренули и нас Србе ће вратити на Карпате. 

Дакле, на одлуку владе да приступи „офшоризацији“ љубијских рудника или да наше рудно богатство преда „Феничанима“ (какви ће се богатити на нашим ресурсима и на нашем раду) Приједорчани не би требало да протестују. Требало би да вриште, уједају и бију тољагама. То није „демократично“ понашање, рећи ће неки (зна се и ко)... Уф, замало опсовах!

Пише: Борислав Радовановић