Савјетник министра поново у акцији!

Започиње систематизација радних мјеста у МУП-у Српске, дакле ново „тестирање“ одважности и умјешности министра Драгана Лукача. Као његов „неформални савјетник“ поново морам благовремено реаговати и поново му се (полу)директно обратити!

Пише: Борислав Радовановић

Прије него пређем на бит проблема морам кратко проанализирати успјешност мог „савјетодавног дјеловања“ у погледу још увијек активног проблема пензионисања ратних полицајаца. Полазишна министрова идеја била је оквирно прихватљива и чак добронамјерна. Неколико стотина полицајаца пензионисати и на њихова мјеста запослити младе и образоване кадрове. Та полазишна идеја била је одлично прихваћена од стране министрових надређених обзиром да начелно испуњава један од захтјева ММФ-а и претпоставља добијање толико дуго очекиваног кредита.

Идеја се толико „допала“ појединцима да је убрзо пред министра постављена бројка од преко 1 500 запослених, негдје четвртина оперативног састава полиције. Потом су стигле идеје да законе и права запослених не треба тумачити као „Свето Писмо“, него кроз за тако нешто намјерно створене правне празнине. То је био тренутак у каквом сам морао одреаговати и једноставно сам започео медијску кампању супротстављања по мени крајње неприхватљивим наумима власти.

Уз медијско негодовање министар се морао суочити са све израженијом спремношћу угрожених полицајаца на пружање отпора, па тиме и „хаоса“ – замислите у изборној години! Зарад смиривања „страсти“ министар се (тактички мудро!) послужио „услугама“ полицијске синдикалисткиње Анице Јондрић, која унезвијерену полицију умирује са неколико извјештаја о састанцима са министром и постигнутим „договором“ да ће новим Законом о унутрашњим пословима и полицији бити омогућено одрицање од ратног стажа. Сугерисао сам колегама да министрово „дато обећање“ узму са озбиљном резервом, јер овај закон неће бити донесен до краја текуће године, а у међувремену ће пензионисање бити настављено. Ту је врло занимљива Додикова „јефтино изрежирана представа за лаковјерну јавност“ око спорног закона, али ћемо то питање оставити за неку другу прилику.

Значи, министру сам образложио да ће пензионисање ратних полицајаца за њега значити озбиљан „тест“ по питању: да ли је он наш ратни друг и саборац, или само технократа власти? Како ствари стоје у овом тренутку министар је дјелимично успио сачувати „борачку част“ обзиром да пензионисање наших ратних другова иде динамиком далеко испод жеља и замисли оних актера власти који безбједност, права и друштво уопште посматрају само кроз буџетске цифре и захтјеве ММФ-а. Но, остаје и чињеница да је једном броју наших ратних другова то што су бранили Републику Српску по питању њихових права узето као „отежавајућа околност“ и „основ“ за излагање социјалној биједи. Моје „савјетничке услуге“ министар је „наградио“ новим дисциплинским поступком (за мене ништа ново!), но то је ништа спрам задовољства да сам за неколико стотина колега и ратних другова успио бар одложити "одмазду" због стварања Републике Српске.

Као „министров егзекутор“ на плану мог ућуткивања појавио се актуелни начелник ЦЈБ Приједор Далибор Иванић, иначе по занимању „професор“ и тиме врло танан познавалац кривичног права, ком ћу о томе доиста морати одржати „предавање“. Но то нас доводи до кључног питања, због ког и пишем овај текст:

Господине министе, да ли ће у ЦЈБ Приједор систематизацију провести професор Иванић и хоћу ли поново морати кориговати „грешке система“?

Министар Лукач је на овој позицији довољно дуго да је морао сазнати за поједине примјере када сам морао реаговати на погрешно кадровирање у приједорској полицији на начин да доказујем како су на функције постављени криминалци у буквалном смислу те ријечи, те какве су стравичне посљедице тога наступале по грађане и друштво. Има о томе на мом блогу и бројним порталима на десетине текстова, тако да овом приликом нећу понављати детаље и аргументе. Прихватам да је приликом прошле систематизације министар задржао „наслијеђено стање“ усљед објективних разлога, али проток времена произвео је питање пропуста које је до данас морао отклонити, а наредна систематизација представља „крајњи рок“.

Значи, данашња „кадровска структура“ ЦЈБ Приједор само је посљедица тешких облика кршења закона и професионалних стандарда, недопустивих политичких и криминалних утицаја на рад полиције, непотизма, негативне селекције кадрова и ино, учињених приликом формирања ЦЈБ Приједор. О чему се конкретно ради?

Да формирање ЦЈБ Приједор неће проћи без мешетарења појединих групација, иначе репрезената спреге криминала и полиције, показало се већ у „припремној фази“. По ко зна који пут изведен је марифетлук „Држте лопова!“ у ком је страдао начелник крим-полиције Драшко Папак. То шта је тада учињено представља срамоту за руководство МУП-а каква траје већ три године. Криминализоване битанге су успјеле чак притворити колегу у једној крајње скарадној ситуацији какву је могуће подметнути буквално све и једном припаднику полиције. Питање је зашто су то учинили? Па, нека министар проанализира њихова ранија постављења и видјеће да је у питању модус операнди какав једино знају извести. И није Папку први пут да су га искористили на овакав начин, само су некада полицијом руководили нешто искуснији кадрови, какви су схватајући сопствене грешке човјека вратили на позицију начелника (идеје спектакуларних хапшења и медијског линча тада нису представљале „полицијски стандард“).

Затим, да ће формирање Центра бити изведено уз већ пословично непоштивање закона и професионалних стандарда јасно је презентовано већ првим рјешењима и постављењима. Према тада важећем Закону о полицијским службеницима МУП је било дужно расписати интерни конкурс (у ствари и екстерни и интерни) за сва упражњена радна мјеста нове организационе јединице - ЦЈБ Приједор. Супротно томе министар Радислав Јовичић и директор Гојко Васић НЕЗАКОНИТО доносе неколико стотина рјешења о прераспоређивању радника, а кадровирање реализују на начин због ког су одавно требали бити у КПЗ Туњице.

Запрепаштен оним шта је учињено затражио сам пријем код министра Јовичића и убрзо се састао са његовим шефом кабинета. Отворено сам рекао како никада нећу прихватити да центром приједорске полиције руководи „освједочени криминалац“ Војислав Пелкић, који је одабиром појединих кадрова само још једном показао како му функција служи за бављење криминалом. Рекао сам отворено да свој став базирам на низу истрага у каквима сам раније учествовао и због каквих је Пелкић био истјеран из полиције и првостепено чак осуђен због злоупотребе службеног положаја. Објаснио сам и да је у другостепеном поступку ослобођен на бази лажних свједочења својих потчињених, какве у након "славодобитног повратка" награђује функцијама, а мене, који сам само радио свој посао шиканира. Уз то сам апострофирао да је Пелкић суђен само за маргинална кривична дјела, те да постоји службена документација која много више говори о профилу овог „кадра“.

Међутим, касније дознајем и неке друге „мотиве“ каквима се руководио министар Јовичић, а тичу се „сарајевских преговора“. Конкретно, када је одлучио да по сарајевским аутокућама потроши наших 15 милиона марака довео се у позицију да у „набавну цијену“ возила урачунава и кадровску политику министарства. То су они „дилови“ о позиционирању Нијаза Смајиловића на мјесту директора полиције, те збрињавања његових „вијерних кадрова“ међу којима су предњачили Војислав Пелкић и Далибор Иванић. Након тога са министром Јовичићем нисам имао „тема“ за разговор, али сам наставио са јавним супротстављањем ономе шта се догађало. То је, нормално, резултирало безобзирним шиканирањима моје породице и мене. Врхунац мог „преваспитавања“ услиједио је кад су ме Јовичић и Пелкић приморали да 16 дана проведем на одјељењу приједорске психијатрије.

Лијечници су тада утврдили двије чињенице: прво да ми је вишегодишње трпљење незапамћене тортуре произвело одређене здравствене проблеме, али да сам ипак способан за рад на мјесту полицијског инспектора (супротно наводима Јовичића и Пелкића), те, друго, да сам особа „изразито високе интелигенције“. Ово друго је мој највећи животни проблем, који производи све остале. И у тим тренуцима долази Лукачево устоличење на мјесту министра, те "експресна" смјена Пелкића. Сад, министрова одлука да њега позиционира на мјесто инспектора унутрашње контроле, да провјерава законитост рада полицајаца, најблаже речено представља изругивање и полицијским стандардима и моралу уопште. Понадао сам се, за тренутак, да је у питању прилика за исправљање претходно начињених накарадности, те сам поново најавио на разговор са министром. И поново сам се морао суочити са причом да све сведемо на тему мог распоређивања на „жељено“ радно мјесто. Да бих предочио како нисам заинтересован за своје напредовање, него за тешке проблеме и посљедице какве производе погрешне одлуке врха полиције доставио сам министру обимну документацију на каквој базирам своје наводе. И шта ради мој „ратни саборац“ на мјесту министра (?)– намеће ми седмомјесечно боловање и поново 16-одневно „посматрање“ – овога пута на бањолучкој психијатрији.

Претходно, на мјесто начелника вољом министра Лукача долази „Нијазов човјек број 2“, Далибор Иванић, са идејама да је мене могуће „дисциплиновати“ остављањем без плате (и здравственог осигурања радника на боловању), подношењем извјештаја тужилаштву за непостојећа кривична дјела (одлука тужилаштва), дисциплинским гоњењем на бази злоупотреба службеног положаја и ино. У односу на кадровирање Иванић је само потврдио Јовичићеву „сарајевску систематизацију“, а Лукач и Васић све то су „аминовали“ својим потписима и печатима. У контексту наступајуће систематизације јавно питам: да ли ће Драган Лукач приједорски центар полиције и даље доживљавати као "силовањем зачето копиле" од ког се треба дистанцирати?

То се у даљем своди на питање да ли министар Лукач проћи или пасти на овом новом „тестирању“, или ће извести још један „компромис“ као у примјеру пензионисања наших сабораца? Као његов „неформални савјетник“ не могу га упућивати на „компромисна рјешења“ из простог разлога што сам очувању Српске и борби против криминала и корупције увијек приступао бескомпромисно. Но, ја овде не доносим коначна рјешења, тако да ће горе представљене дилеме министар морати сам разријешити. Нормално уз увијек присутно питање: да ли је он борац или технократа? По нечему ћемо га морати упамтити, а по чему (?) – то је на њему!

Блог Борислав Радовановић