Анализа: Габи - како боли срце ратника?!

Габријел Фернандез Аренас, неопевани херој Атлетико Мадрида и у болној миланској ноћи, као и у много ноћи пре тога, ађутант тренерског Леониде, Дијега Симеонеа, може да буде поносан на себе и своје пријатеље, мада га то сигурно неће утешити.

Ратници се кући враћају на штиту. Покрај статуе Нептуна, недалеко од Прада, тамо где се навијачи у црвено-белим дресовима окупљају да обележе највеће тријумфе, ове године неће бити славља; на трозупцу ће се можда завијорити само неки давно, пре финала, за срећу и против урока остављени Атлетиков шал.А у том мимоходу палих црвено-белих Спартанаца, најхрабријег и најратничкијег фудбалског племена 21. века, један ће момак, њихов предводник и лидер, онај који никада не стаје, онај који трчи и када су сви други у леру, бити најтужнији.

И цео фудбалски свет, макар онај који уме да гледа, биће тужан са њим и због њега.

Габријел Фернандез Аренас, неопевани херој Атлетико Мадрида и у болној миланској ноћи, као и у много ноћи пре тога, ађутант тренерског Леониде, Дијега Симеонеа, може да буде поносан на себе и своје пријатеље, мада га то сигурно неће утешити.Габи је, да је било фудбалске правде после мукотрпног гамбита који су одиграли мадридски ривали, могао да буде онај који ће најзад извући уши клемпавом пехару.Не, он је то морао да буде: због сваког прекинутог паса на својој половини терена, због самоувереног изношења лопте, због додавања које је отворило акцију за изједначење и следствено удварање Караска, због тога што повезује линије тима и, још важније, даје менталну снагу саборцима...

ИГРАЧ КОЈИ САИГРАЧЕ ЧИНИ БОЉИМА

А није, и вероватно неће.

Не боли ме душа за Гризманом, тај дечко ће гарант једном освојити трофеј у Лиги шампиона, има времена за њега, а има и квалитета; ни за оним спретним лаконогим Белгијанцем који негира сваку тезу о томе да Симеонеови тимови не знају и не желе да лоптају, и он ће сигурно доћи до пехара кад-тад; па ни за Дијегом Годином, уругвајским гранитом у срцу одбране – чак и ако никада више не дохвати сребрнину, многи ће за њега рећи, па тај човек је један од најбољих дефанзиваца у последњих десет година; и Симеоне ће, сигуран сам, и у будућности имати довољно успеха да медаљама напуни две куће у Аргентини...

Жао ми је Габија, и људски и спортски: метроном овог тима – мада би му, у ствари, боље пристајала метафора коју је осмислио Гардијанов ескперт за шпански фудбал Сид Лоу: контролор летења овог Атлетика – десетог ће дана јула, баш током финала Европског првенства на којем га неће бити, јер га никада није било, узети 34. лето живота. И тешко је, чак и од њега, очекивати да се упркос биологији за годину, две, три, поново појави с траком на руци у неком великом финалу...

Отелотворење и оног радничког и оног ратничког у тиму који је трећи пут изгубио финале најпрестижнијег европског такмичења, сада на пенале, да боли још више, моћи ће заувек да се теши титулом првака и пехаром Лиге Европе. Посебно је ово прво велика ствар, али то може, после два тешка пораза, да делује као слаба утеха када останете на последњем кораку до вечности, испред које вам судбина окрутно залупи врата, када се стубиште раствори у прах баш на последњој степеници која одваја дискретног хероја од супермена.

МИЛИСЕКУНДЕ, ОДУЗИМАЊЕ И ДИСТРИБУЦИЈА ЛОПТЕ

Габијев допринос остаће тако, уместо у широким масама, цењен углавном на трибинамаВисенте Калдерона, где дрес с бројем 14 носи више људи него било који другу; па и то је нешто, па и то је велико, посебно у клубу такве традиције...

Капитен тима не само да испуњава све замисли Симеонеове, не само да је најбољи пример поставке Атлетико Мадрида у другој деценији 21. века – ако некоме треба да објасните које су вредности, а каква тактика Цолцхонероса под Аргентинцем, довољно је да му покажете на Габија, који у том тренутку уклизава, осваја лопту, већ је на ногама и погледом тражи где ће је дистрибуирати, све то у милисекунди, све то без икаквог напора и грча на лицу, и све ће му бити јасно; у Атлетику можда сви заједно нападају и сви се заједно бране, али нико се не брани и не напада толико упорно и константно као Габи – већ је његова животна и фудбалска прича била слика и прилика читавог клуба.

Рођен у Мадриду, био је члан кантере у истој оној генерацији у којој је стасао и Фернандо Торес, неколико месеци млађи од њега; тада ће и дебитовати за вољени клуб, у којем су каријеру полако приводили крају Симеоне и голман Херман Бургос.

Има нека прастара вест на сајту УЕФА из 2004. године, о 20-годишњем таленту који је продужио уговор са Атлетиком и од којег се очекује да постане вођа и носилац тима у годинама које ће доћи... То новинарско предвиђање није могло да буде погрешније и није могло да буде тачније, у исто време.

Јер на путу од клинца који је био вицешампион света са младом репрезентацијом Шпаније 2003. – из тог тима највеће име постао је један Андрес Инијеста, многи се други нису баш прославили – и од којег се, природно, очекивало да заузме место у клубу који држи до традиције и до својих играча, посебно у доба када се на Калдерону није баратало превеликим новцем, до најважнијег шрафа Чолове револуције и кичмене мождине тог новог Атлетика, Габи је морао да прође сопствену голготу. Да буде шкартиран, далеко од свог града и свог клуба.Тек ту и тамо би се, после 7. фебруара 2004, када је забележио своју прву утакмицу у црвено-белом дресу, Габијево име нашло у протоколу, и његове наде да ће се уписати у легенде због којих се гласни верници са чувеног стадиона купају подно Нептуновог трозупца постајале су све даље од реалности.

"ТИ НИСИ ОНАЈ ИСТИ ГАБИ"

Габи је прво позајмљен Хетафеу, а онда је његов уговор откупила Сарагоса, Сарагоса која ће испасти и у другу лигу, па ће Габи осетити и нешто кртије терене Сегунде. Сваког другог би то, ваљда, сломило: одбачен од клуба у којем је поникао, гурнут у други град и у другу лигу, неки мањи борац би скинуо еполете и бацио их у ватру; не и Габријел Фернандез Аренас. Одустајање никада није била реч коју је имао у репертоару – ни када би гостовао Аликантеу или Саламанки, ни када би се на њега устремили Кристијано Роналдо или Гарет Бејл...

У Сарагоси ће, посебно у сезони када се екипа вратила у Примеру, Габи усавршити своју игру: антиципацију која му омогућава да не трчи залуду и да не мора да прави погибељне стартове у последњем тренутку, већ да елегантно ороби ривала, одневши му лопту као руком; интелигенцију и хитрину којом затвара зјапеће рупе у задња два реда свог тима; физикалију којом успева да покрије више километара од свих и поведе пресинг што тера вруће главе да погреше и предају посед; па преглед игре и дугу, тачну лопту која прескаче противничку средину и пада тачно на рис Габијевог саиграча.

Неки су фудбалери добри, таквих има доста; неки су феноменални, њих нема много, али их буде; а неки, попут Габија, имају задатак и квалитет да чине саиграче бољим. Такви су највеће благо, чак и када обични гледалац не примети да је тај графит у ствари све време био дијамантског сјаја.Ми лаици то углавном не видимо. Дијего Симеоне да, и зато је – а не само због тактичког ноуса или борбеног духа који усади својим пуленима – велики.

Када га је Атлетико позвао назад, да преузме кормило Чолове револуције, Габи је спремно дошао. Пардон, дотрчао, јер он другачије не уме.Онај дечак којег Чоло можда и није ценио превише за играчких дана, постао је фајтер без премца. “Ти ниси Габи каквог се сећам, и свака част на томе”, казао му је после првог тренинга.

Мењали су се, у последњих пет сезона, саиграчи, али број “14” је остајао ту, као симбол, као душа, као срце. И када се славила титула, и када се плакало због гола у последњем минуту пре две године, или сада, због једне среће која је остала на стативи у Милану 28. дана маја 2016. године.Краљ је у граду моде и богаташа био јачи и срећнији од пролетера, Цибела је поново преварила Нептуна, Габи је остао у сузама. Знао је и он, ваљда, да је то била и последња шанса да подигне пехар којем је два пута пришао на пола корака.

Или богови нису толико окрутни, а правда толико недостижна, чуда толико немогућа?

Извор: моззартспорт