Сјећања - видео: Сви митови и тајне ''Звездиног Барија''...!

Туча Савићевића и Белодедића, Бинини пиштољи и Љупкове лекције Робију! Поред антологијског успеха од пре 25 година непревазиђена Звездина генерација оставила је за собом бројне анегдоте. Ово су неке од њих...

Фудбал 02.06.2016 | 00:00
Сјећања - видео: Сви митови и тајне ''Звездиног Барија''...!

Постоје у фудбалу две школе мишљења. Једна која каже да је квалитет основни параметар успеха, а друга да вас нека невидљива судбина, спортска равнотежа, води до антологијских победа. Црвена звезда је те 1991.године имала обе компоненте. Ванвременски потенцијал златне генерације, али и привилегију да невидљиве силе најтрофејнијем српском клубу са каматом врате пропуштене шансе.

Почев од оног стресног дуела са Грахоперсом у Београду, па све до хирушки прецизног пенала Дарка Панчева којим је Звезда прешла границу и себе катапултирала на прво место клубова источно од Дунава, ученици Љупка Петровића су радили за себе, али и претходне генерације. Да поједноставимо: Звезди, том расаднику великих фудбалских мајстора, вратило се и за Миљанов Панатинаикос и за хорор на Бернабеуу, када је Реал као никад пре потучен у Београду и за оно чувено финале против Мехенгладбаха из 1979. године када злокобни италијански арбитар Микелоти није дао Пижону и друговима да пехар УЕФА Купа донесу за Београд. Па и за ону библијску маглу две године пре када је никад јачи Милан са чувеном холандском тројком био на коленима.

Звезда је била предодређена да освоји трофеј, била је великан европског фудбала... О путу до финала са Олимпиком из Марсеја на стадиону Свети Никола се скоро све зна. Очеви и сада четврт века касније поносно приповедају синовима о томе да је капитен Стојановићодбранио пенал Аморосу, а да су Просинечки, Бинић, Белодедић, Михајловић и Панчев били хирушки прецизни.

Зна се и да је Љупко Петровић одлучио за мурињовски маневар пред финале и да генерални директор клуба Владимир Цветковић није могао равнодушно да прими одлуку искусног стручњака о тактици која ће да се базира на дефанзиви...

Ти Савићевићеви продори, ти голови Дарка Панчева и Робијеве мајсторе, она чувена изношења лопте Миодрага Белодедића и пожртвовани стартови Илије Најдоског остаће као тестамент једног великог успеха. Колико и онај аутогол Аугенталера и статива Волфарта која је могла све да окрене...

ЛЕКЦИЈА ИЗ КЕЛНА

Али о величини Звездиног тима говоре и ретко када испричане анегдоте о генерацији коју су чинили спортски дивови. Тако карактерно различити, а опет уклопљени у шампионски пазл, захваљујући страховитој снази клуба.

Има она теорија да би Црвена звезда била Барселона пре Барселоне да није исечена санкцијама и да на балканском бурету барута није растргнута на комаде. Уосталом, Давор Шукер и Роберт Јарни су били већ спаковани, требало је да представљају капитална појачања за и онако непобедив тим... Да буду гаранција вишегодишње доминације на европском тлу.

Звезда је расла 46 година пре Барија, вешто учећи на сопственим грешкама. А много тога научено је сезону пре, када је изузетно јак тим преживео голготу у Келну. И поред победе на Маракани од 2:0, Звезда је почишћена у Немачкој. Тада су Звездине главешине схватиле да им модеран фудбал куца на врата и да нема места за импровизације. Да морају да га прихвате као радо виђеног госта

„Некако ми се чини да смо ту утакмицу схватили као одлазак на вашар. Играчи су били у аутобусу са навијачима, дешавало се да играчи иду у шопинг на дан утакмице. Неопростиве грешке, много тога смо научили“, говорио је један од сведока страдања у Келну.

Јавна је тајна да су од тог тренутка на Маракани направили заокрет. Осећали су да имају јак тим, да им само мало недостаје, па је отуда ангажован Љупко Петровић, овеначан титулом са Војводином, а у клуб се вратио Драгиша Бинић. Испотавиће се да је Драган Џајићу овом случају погодио право у центар мета. Било је тактички обученијих играча у том страшном тиму, али је Бинић био мастермајнд дешавања у свлачионици, продужена рука тренера са изузетно широким овлашћењима. Неко ко је спутовао сујете бројних мајстора и дисциплинским мерама држао температуру у свлачионици близу тачке кључања.

„Слушајте да вам кажем, Љупко је три пута ишао код председника Џајића и постављао ултиматум. Говорио је: или Бинић или ја. Наравно, ја сам преживео“, говорио је неколико пута у неформалним разговорима популарни Бина Турбина.

КАКО ЈЕ МИЛЕ УШТОПОВАО ГЕНИЈА И ПРИЧА СА ИГМАНА...

Сезону пре Барија позицију либера у Звездином тиму покривао је дугајлија из Ниша Милош Дризић. За прволигаше стандарде старе Југославије више него коректан играч, али за поход на Европу било је потребно много више. Звезда је правилним радом у том периоду провоцирала срећу... А њена срећа је после Роберта Просинечког и превида Ћире Блажевића био Миодраг Белодедић. Дефанзивац са покретима балерине, неко ко би данас могао да се прослави и на месту креатора игре, побегао је од Чаушескуовог режима и закуцао на врата Маракане. Званична верзија каже да су председник Драган Џајић и остали из управе били одушевљени појавом либера Стеауе и одмах му понудили уговор... Међутим, постоји мит који се и данас може чути близу највећег српског стадиона. Просто у епохи без интернетаБелодедићу нису веровали да је  Белодедић. Дали су му предлог да се скине у опрему и одради тренинг подно северне трибине. Провера вредности била је паклена: Белодедићу је речено да ће играти један на један са Савићевићем. Сви су чекали нову генијалну мајсторију, дриблинг којим ће Савићевић понизити новајлију, али... Са неподношљивом лакоћом Белодедићје чисту узео лопту Дејану Довољно да се са трибина зачује:

„Остављај га, то је прави Белодедић.“

Може много тога да се апострофира као минус Љупку Петровићу у каријери, просто је штета што млађе генерације памте само јесен његовог деловања, а не тренутке када је алхемичарским методама чинио чуда са Осијеком, Војводином и на послетку Црвеном звездом. Можда је највећа Љупкова вредност што је знао да „танца“ између толиких мајстора у свлачионици који имају урођену нарцисиодност у себи. Знао је да препозна „жуте минуте“ Дејана Савићевића и остави га без капитенске траке.

После одласка Пиксија, Савићевић је веровао да је он нови вођа. Ипак, на припремама на Игману играчи су бирали новог вођу. Великом већином изабран је Стеван Стојановић, само је то било потребно рећи поносном Црногорцу какав је био Савићевић. За ту специјалну операцију одбран је помоћник Зоран Жота Антонијевић, човек кога је је Геније несебично ценио.

Савићевић је због репрезентативних обавеза каснио на припреме, Жота га је сачекао, а онда је уследио разговор који и данас мами осмехе свим запосленима на Маракани:

„Жото, избрасте ли капитена?“, питао је Савићевић.

„Изабрасмо“, била је једина реакција Љупковог помоћника.

А онда-непријатна пауза и још непријатнија тишина. Човек великог искуства пустио јеСавићевића да „гори“. Није дуго издржао.

„И, какви су резултати?“

„Знаш како Дејо, био си озбиљан кандидат. Али некако је нормално да Дика буде капитен. Он је дете клуба, старији је од тебе. Бићеш догодине капитен“, објашњавао је Антонијевић.

КО ЈЕ РОБИЈА ХВАТАО ЗА ГУШУ, А КО ГА ЈЕ ВУКАО ЗА УШИ?

Уследила је урнебесна реченица, неколико речи које описују карактер једног од највећих мајстора фудбала на овим проторима:

„Пих, не би ти ја ставио ту траку“...

Памти се још једна легендарна реакција Генија. Звезда је и без њега у тиму почистила Глазгов у београдском дуелу. Златни Врањанац Влада Стошић је играо као Дејо,Просинечки исто тако. Новинари су после утакмице подсетили Генија да ова Звезда може и без њега:

„Пих, овај Глазгов ти је грђи но Земун“, отело се Савићевићу.

Волео је да буде главни Савићевић, као уосталом и Дарко Панчев, али је некако знао где је црвена линија. Популарни Геније је попустио само једном, непосредно пре утакмице са Олимпиком. Играче Црвене звезде, који су осећали историјски тренутак, изоловали су у место надомак Барија. Права питомина. Ред тренинга, ред досаде – ред нервозе. Три дана пред меч живци су попустили Белодедићу и Савићевићу који су се физички обрачунали због флаше кока-коле. Бројни новинари су, због мира у кући и специфичног тренутка, све заташкали. Осим једног... Међутим, о тој негде и нормалној тучи Белодедића и Савићевића и данас се не говори, више се шапуће... Јер Звезда је том тренутку била клуб, не само на папиру већи од појединца. Несташлуци су се толерисали само Драгиши Бинићу који је у доброј мери био животни учитељ Синиши Михајловићу и Роберту Просинечком. Посебно је био везан за Великог Жутог којег је знао да „чика“ на националној основи. Онако бенингно.

„Дешавало се да ја неколико пута утрчим,а да Просинечки просто заломи и настави сам. Сећам се да сам хтео да га удавим на полувремену једне утакмице. Ухватио сам га за гушу. Шта му све нисам рекао“, присећао се у неформалним разговорима Бинић.

Данас су везани јаким емотивним ланцима. А на њихов однос утицао је и тренер Љупко Петровић.

„Тешко је било радити са Робијем. Када бих га искритиковао пред свима знао је да клоне. Нисам то смео да радим. Међутим, дешавало се да га ухватим за уво, одвучем у страну и шапнем му неколико речи. Уплашио сам га речима да ћу пустити Бинића да га пребије, ако настави да се зајебава и дрибла“, говорио је у неформалним разговорима Љупко Петровића.

Знао је Драгиша Бинић да показује пиштоље разних марки у свлачионици, као што је после финала у Барију киднаповао „ушати пехар“ и носио га по Србији и београдским кафанама. Наводно, толико је пехар после годину дана проведених у Београду био похабан да је УЕФА морала да направи реплику...

Мало је познато да је Драган Џајић прву цигарету попушио на стадиону Свети Никола у Барију, а да је Владимир Цветковић поручио дупли виски када је сазнао шта Љупко спрема:

„А у Љупко, па како дефанзива. Тражио си и добио Михајловића, шта сад хоћеш“, говорио је легендарни Звездин секретар.

Све је завршено како треба. Сада после четврт века они којима је срце обојено у црвено-бело могу да кажу како је Звезда тог 29.маја 1991.године прескочила границу. И заувек се винула у друштво великана. Или како то Урош Ђурић воли да каже:

„Постоје утакмице које су важније од живота, баш такву је одиграла Црвена звезда“...

Извор: моззартспорт

Коментари / 0

Оставите коментар