Анализа: "Чолу" се није допало оно што је видео у огледалу...!

Некада велики фудбалер наговестио је да ће бити и велики тренер, када се није погледао у огледало и дивио оним што види, попут Гвардиоле и Енрикеа, већ је огледалце окренуо према Симеонеу и супротставио га самом себи.

Фудбал 29.05.2016 | 23:20

Мадрид, 21. новембар 2015. Реал – Барселона 0:4.

Непријатно је било гледати први овосезонски "Ел Класико", у ком је у то време званични првак свега мучио и понижавао састав који је на терен послао неми Рафаел Бенитез. Шта је тај тренер записивао у нотес, никад нећемо сазнати, али је исписао једну од најцрњих страница у историји клуба. Кажу да је игра Барсе те вечери била импресивнија и од оне којом су Каталонци дошли до најубедљивије победе икада на "Бернабеу" стадиону, 2:6.

Фудбалери Реала деловали су као да желе што пре да се разиђу и никада више не сретну, а камоли одраде још један заједнички тренинг.

Барселона, 2. април 2016. Барселона – Реал 1:2.

По навици, одвећ суверени лидер Примере и бољи од два највећа шпанска клуба повео је у дербију свих дербија "на време". Спремало се ново "чишћење" гостију из престонице, славље због понижења поноса централистичке Шпаније већ је почело, али догодило се супротно, нешто готово незамисливо годинама уназад – не само у резултатском смислу, већ много више од тога!

Те вечери на "Камп Ноу" стадиону, Реал није добио само дерби пред 90 и кусур хиљада навијача у чијим очима се увек види презир, већ нешто што је требало да му припада, али није заслуживао – страхопошровање код противника.

Милано, 28. мај 2016. Реал – Атлетико Мадрид 1:1, пеналима 5:3.

Једанаести пут у славној историји, Реал Мадрид постао је првак Европе и то у 120 минута фудбала са тимом којег у првенству нису победили пуне три године, односно у шест дербија узастопно. Без иједне планиране замене, са трећим играчем изведеним у 75. минуту, до скоро горди, бесни и незадовољни "галактикоси", храмљући и дижући једни друге, издржали налет неугодног ривала, држали се заједно кад је било "повуци-потегни" и некако дошепали до пенала.

А, када је било најважније, били су присебнији, храбрији и паметнији.

Након што је Кристијано Роналдо погодио пенал за крај сезоне, једном човеку сви у белим дресовима отрчали су у загрљај – ради се о Зинедину Зидану.

Шта се догодило од 21. новембра 2015. до 28. маја 2016. осим што је Француска добила првог тренера у историји који је освојио титулу клупског првака Европе?

Много тога!

Пре него што утакмицу свих утакмица проанализирамо и покушамо да препознамо који су били њени кључни моменти, оно што је било уочљиво пре, за време и после миланског финала је последица фудбалске величине једног Зи-Зуа, којем је у јануару 2016. додељен најтежи задатак у свету фудбала у том тренутку. За јако кратко време, а морао је моментално да почне да побеђује, од првог дана, Зидан је успео од "разбијене банде" да сложи борбену, мотивисану и дисциплиновану чету, кадру да оствари најтеже подвиге.

Не знање, не техничка обученост, не брзина, управо су слога и другарство били Реалов највећи заостатак за Барселоном и Атлетиком. Од Зидановог доласка на место тренера, то је престао да буде случај, а својевремено најбољи фудбалер света – мада ће неки рећи "не само својевремено" – најбоље је сачувао за крај, када је својим савременицима Пепу Гвардиоли и Луису Енрикеу показао како се може, не и мора, против Дијега Симеонеа.

За разлику од Гвардиоле и Енрикеа, Зидан је суочен са најопаснијим фудбалским одметником на свету, војсковођом црвено-беле хунте из сиромашних мадридских квартова, одлучио да поступи прагматичније, вештије, лукавије. И он је, као згодан и леп човек, понео огледалце са собом, али не да би га окренуо себи и задивљен оним што види питао: "Огледалце, огледалце, ко гаји најлепши стил на свету?", а онда негде у подсвести чуо одговор:

"Ти, ти, само ти и тика-така".

Такве нарцисе, који ни не помишљају да могу да изгубе, па да сходно томе некада нешто промене, "Чоло" заправо и највише воли. И радује се сваком сусрету с таквима. Они су га учинили великим.

Међутим, Зидан је по уласку у миланску катедралу фудбала извадио огледало и окренуо га ка Симеонеу. Одлучио је да буде већи Симеоне од самог Симеонеа, знајући да је он у каријери сакупио велики број скалпова, али да никада није играо против себе. Јер, једноставно, нико му није пружио прилику за то.

Зи-Зу јесте.

И, одмах да кажемо да је Симеоне то очекивао и најавио да ће се догодити. Седам дана пре финала изјавио је да ће Реал играти "чекалицу" и поручио да се не плаши и да његови играчи знају шта ће с лоптом. Био је у праву, али је лакше било најавити противникову тактику, него јој се супротставити.

То што је Реал повео у 15. минуту из малог, али видљивог офсајда не умањује посебност Зидановог плана, тим пре што је Јан Облак сасвим случајно одбранио ударац Карима Бенземе за 1:0 већ у 3. минуту. Бели су, а позивамо се на статистику, не лични утисак, добили више дуела и на земљи и у ваздуху, више претрчали и били тачнији у пасу, државши ривала без иједне прилике за гол, све док један за другим с Милановог и Интеровог игралишта нису почели да излазе повређени и уплакани Дани Карвахал, а потом – а то је лако могао да буде пресудан тренутак утакмице – "испребијани" Тони Крос, Зиданова прагматичност доносила је резултате.

Реал је био Атлетико, а Атлетико није био Атлетико.

Реал није инсистирао да гради игру када би препознао добро постављену зону Атлетика, као што су то радили задрти Бајерн и Барса. Ничег срамног нису препознали Зиданови играчи у испуцавању лопте далеко у поље противника. Реал није мудровао игром кратких пасова, знајући да ће тако смањити број изгубљених лопти у црвеној зони против "немогућих" и неуморних Кокеа, Габија, Аугуста и осталих, већ је противник морао сам да гради акције, од нуле, са своје половине.

Реал није бројао пасове и подизао посед лопте на преко 70 одсто, већ терао противника из његове комфорне зоне, а врло добро смо за ове четири и по "Чолове" године у Мадриду схватили шта је његова комфорна зона.

Ништа од тога му Зидан није пружио.

С 1:0 на семафору, и Кросом и Луком Модрићем који су газдовали средином терена, као Ћави Ернандез и Андрес Инијеста у славним данима, "чуло се" како 2:0 стиже линијом М5 миланског метроа. Уопште није деловало да ће црвено-бели пронаћи пут до мреже Кејлора Наваса у преосталих 20-ак минута игре.

Међутим, у малерима који су почели да се ређају, препознало се и Зиданово неискуство, односно свега пет месеци стажа на елитном нивоу. Из идеалне поставке игре на средини терена брзо су се родиле и отишле у неповрат три колосалне шансе које нису искористили Карим Бензема, Кристијано Роналдо и Гарет Бејл, прилике какве са осмехом претварају у голове у Примери, после чега је Зидан пожурио да освежи везни ред и извео из игре Кроса "Тхе Босса".

Уморан је био, али не и неупотребљив. Иако је већ био сакупио неколико удараца од Дијега Година, Кокеа и нарочито Аугуста Фернандеза, деловало је да Крос може дуже од 75. минута.

Но, Зидан је покушао од Иска да направи новог Кроса и већ после три минута "игре" све му је било јасно – то никако неће моћи, мораће трећу измену да потроши ургентно!

Како је Крос играо "за двојицу", тако је млади тренер морао у маневар да уведе још једног везисту, Лукаса Васкеза и то на рачун опасног Бенземе, покушавајући да ублажи превид који је направио и остављајући ровитог Роналда самог у шпицу. Осетио је да се нешто лоше спрема, инстинкт га није преварио, повукао је логичан потез, али спаса није било – минут по Васкезовом уласку у игру, Атлетико је из једне коначно просто одигране акције, с једним додиром, стигао до изједначења.

Зидану је, како је време одмицало, постајало све јасније каквог ривала има на другој страни.

Прво, Симеоне је на полувремену повукао исти потез као у Минхену и након бачених 45 минута у мечу са Бајерном, увео Јаника Караска и потпуно променио ток фудбалске историје, што му је упалило и овог пута – Белгијанац је био најбољи на терену у наставку и једини је имао кључ за Реалов неконвенционалан приступ финалу.

Друго, сада већ искусни фудбалски вук успео је да сачува две измене за продужетке који су се смешили, невидљиво смешкајући се над Зидановом судбином, која му је у првом великом финалу у каријери одузела право да калкулише и мења темпо утакмице када он то жели.

И треће, "Чоло" је осетивши нове "жуте минуте" јединог недостојног актера гала представе на "Сан Сиру", Пепеа, решио да оптерети недокучивог Португалца и исили његов непромишљен потез – а то није тешко, сложићете се – рачунајући с тим да Зидан после бачених карата може само да седи и гледа.

Али, на праве, фудбалске, мудре потезе једног, уследиле су идентичне реакције другог тренера, у којима се препознаје тренерски гениј у настајању.

Видевши колико је сати, Зидан је у финишу утакмице направио рокаде на терену од играча које је имао на терену, поставио екипу у 4-1-4-1, искључио Касемира из офанзивних подухвата остављајући га као "либера" испред одбране, повукао је већ уморног али невероватно мотивисаног Бејла у везни ред и олакшао посао изнуреном Модрићу и збуњеним новајлијама Иску и Васкезу.

Напред је оставио Роналда са стоји, чека и – ко зна – дочека.

Бег Роналда није дочекао, али јесте стабилизовао игру тима, Реал је у додатних 30 минута био бољи, организованији, опаснији и ближи голу, иако је Атлетико требало да има психолошку предност уз поменуте две измене које је Симеоне и извршио веома брзо.

Добар део продужетака потрошен је и на ваљање по трави, с тим да се само Пепе ваљао трагикомично симулирајући, а остали исечени грчевима, па је финале неприметно стигло до пенала, где су Зиданови извођачи били перфектни.

Пенал није рулет, пенал је наука, а петорица Реалових извођача учинили су Облака смешним и неспремним, четири пута није стигао ни да се баци, пети пут урадио је то скочивши у страну у коју НИЈЕДНА лопта није била послата – ако је историја мајка живота, онда је скаутинг мајка спорта.

Многи ће рећи да је све то само трагична судбина Атлетика, настављена и у Милану, можда се и с правом може се причати о "нечему" што прати црвено-беле, међутим треба бити реалан и рећи да се радовао бољи тим, чији је тренер имао идеју, саопштио је играчима, а они је спровели у дело и када им околности нису ишле на руку.

Освојити Лигу шампиона после свега пет месеци рада у сениорском фудбалу је реткост.

Не и случајност.

Извор: мондо.рс