Анализа: Лоше вријеме за навијаче Партизана! Спремите се за још једну изгубљену сезону!

Пост фестум скандалозне скупштине црно-белих...Требало је да буде обрачун голмана и центарфора. Фудбал у својој бити. Па ко победи у том дуелу „један на један“ нек’ полети својима у загрљај. Да прослави. Како пре век и по, тако и данас. У уљудним државама и сређеним друштвима. Само, како Србија и фудбал у њој одавно не личе на заједницу у којој се назире ред, нису могли Иван Ћурковић и Ненад Бјековић да одиграју ни минут утакмице која је требало да изнедри победника.

Фудбал 01.06.2016 | 00:00

Поражени су. Обојица. Иако су се, то се мора признати, држали господски. Ови око њих не да нису господа, него су понашањем пре, за време и после скандалозне скупштине Партизана показали да су недостојни било какве функције, остављајући утисак да се са њима - ко год и кад год да тријумфује на изборима - црно-белима пише - црно!

Без имало белог.

Претпоставимо да то за месец, можда чак четири, кад нова сезона увелико почне и док Црвена звезда, зашто не и Чукарички, одмакну на табели, буде Иван Ћурковић. У његовом тиму има толико неспособних људи да нису у стању да преброје ни колико је делегата дошло на скупштину. Такви воде или хоће да воде клуб.

Притом вичу, урлају и ако се, као Милош Вазура, понашају на Скупштини у присуству људи с којима су се до пре неки месец грлили, љубили, заједно путовали по Европи, како ли онда преговарају с непознатима? Потенцијалним спонзорима, добављачима, менаџерима? Запосленима кад генералног директора питају: кад ће плата? Дере ли се и на њих, избацује ли их из канцеларије кад му се нешто не допада, „пукне“ ли му филм, пожели ли да их отера са стадиона?

Поврх свега, како ће они који пожеле да убудуће с њим било шта разговарају, да се поставе, знајући да испред њих стоји човек који није у стању да контролише емоције на седници највишег органа клуба?

Да је Ћурковићев тим слаб или слабији него што се чинило да се закључити и по томе што је у њему Жарко Зечевић, некрунисани краљ изборних радњи, који за ову прилику није могао или стигао да намакне већину. У међувремену је изгубио утицај какав је имао за време владавине у Хумској. Било да су на то утицале политичке, економске или чисто спортске прилике, његова реч није ни изблиза снажна као некад. Чак и да постане потпредседник тешко је очекивати да би једним позивом могао да „набави“, рецимо, 1.000.000 евра. Или да у преговорима са било ким буде надмоћан и да га сви слушају. Стекао се утисак да се претворио у фудбалског диносауруса, коме све више људи оспорава утицај у спортским форумима.

Или, на пример, Миле Јовичић, коме Ћурковић великодушно нуди потпредседничку функцију, заборављајући да је на истој тој позицији овај учествовао у бацању клуба у дужничко ропство, за време председниковања Драгана Ђурића. Јуче је тај човек седео уз бок баш Зечевићу. Истом оном Зечевићу на кога је био киван на Скупштини децембра 2014, кад је тај скуп назвао политичким. Тад против, сад за. Сутра - ? Вероватно ни сам Миле зна којом пругом да крене. Као што не би знали људи око њега кад седну за сто да ли да му верују ако тако олако мења ставове.

Победи ли Ненад Бјековић, то ће бити само маска наговештајима да се Партизан вратио спортистима. Или они њему. Тачно је да у екипи опозиционог председничког кандидата седи више бивших истакнутих фудбалера, чак из најславније генерације клуба, међутим, ако је Зечевић ослабио у организационом и утицајном смислу, онда је Владицу Ковачевића, Мустафу Хасанагића, чак и Момчила Вукотића, време прегазило у оном, још трагичнијем, животном смислу. Болно јесте. Истинито, још како. Далеко од токова савременог друштва ниједан од њих нема више - некад су имали о-хо-хо - таквих организационих способности или спортске мудрости да изабере играча, доведе га у клуб, преговара са спонзорима.

Окрене ли се Ненад Бјековић око себе, схватиће да тај или било који други посао не може, тачније, не би смео, да ради ни Саво Милошевић. Човек коме до памети никако да допре да се на јавном месту понаша уљудно изгубио је, покушајем туче и непрестаним урлањем на противнике, оно мало кредибилитета које би га препоручило на неку од функција. Ако се залетео на своје партизановце, зашто не би и на противнике у, рецимо, ложи, кад му резултат не буде по вољи.

Важи то и за Звонка Варгу, Драгана Вељића, па и Слободана Станојевића, који вичу, бучу, скачу, говоре шта хоће и кад хоће. Мора да су то видели од Драгана Ђурића, који се, изгледа, ужелео власти. Не реда. Ни морала, па сад подржава истог оног Бјековића кога је избацио из канцеларије.

Док једни другима буду спочитавали да су багре, срамоте, стоке, лопови и ко зна шта још, почеће квалификације за Лигу Европе у којима - руку у ватру спремни су многи да ставе - Партизан неће догурати до групне фазе, јер нема ко да га води. Иван Томић и Ивица Илиев сад, а било који тренер или спортски директор сутра, може бити, имају добре идеје, међутим, са овима око себе неће моћи да их реализују. Неће имати ни времена ни простора, важнија ће бити борба за власт од борбе за добро Партизана. Неће добити ниједно ваљано појачање, него „половњаке“. Неће имати мир да се посвете терену, јер ће слушати и читати исте оне речи које су чули док су обарали поглед и ничице гледали у земљи, постиђени што су ту.

Исто важи и за Ивицу Краља, Игора Спасића, Душана Трбојевића или било ког другог са супротне стране, јер ни тај „копач злата“, чика Трба, неће моћи да пронаће новог Љајића, Јоветића, Настасића. Неће му дати, пошто ће трпети притиске власти. Опозиција ће опет, као што ради свих ових месеци, „минирати“ свој клуб како би се докопала фотеља, па све неодољиво подсећа на сценарио хаоса у коме је пре десет година била Црвена звезда. Само што су се улоге промениле: Звезда ће, док се Партизанови кадрови смисле кога да убаце у Радно председништво и важе ли та чувена пуномоћја, одмаћи на табели, поставити своје људе у савез и разне комисије, баш као што је Партизан донедавно кадрирао, продаваће играче, јер ће их и имати, а црно-бели кад „утопе“ Михајловића или Влаховића неће, пробиће се можда до Лиге шампиона или Лиге Европе, а клуб из Хумске остаће запетљан у својим сукобима, злурадим коментарима, заједљивошчу, затупљености, охолом понашању и нестручности.

Остаће заробљен и завађен. Без Европе. И без титуле. Без играча. Неће имати спонзора, јер нико разуман неће хтети да да ни пет пара тамо где влада хаос. Неће имати ни публику, као што је нема месецима. Сходно томе, неће имати ни резултате, јер у том најосетљивијем спортском сектору нема мађионичаре попут Александра Станојевића илиДушка Вујошевића, који су и без новца, упркос свакојаким притисцима, освајали титуле, пунили стадионе и хале.

Неће имати ништа.

Највећи пораз Партизана је што од 2007. до данас, од званичног повлачења Жарка Зечевића, Ненада Бјековића и Ивана Ћурковића - мада, никад нису ни отишли из клуба суштински - нема кадар способан да га води. Нема човека око кога би се окупили други, да му безрезервно верују. Убациће, за годину или две, у ту Скупштину и јадног Сашу Илића или ће му дати неку функцију, а онда ће га за годину - ма, шта годину, који месец - са исте сменити неки Ђура, Вазура, Миле, Вучела, Зека, политичар, привредник, правник...

Јер, они знају. Једино не знају да виде како Партизан, баш са њима, пропада.

Извор: моззартспорт