Анализа: Плата од 100 долара, Лада на кредит и „слијепци“ из Чикаго Булса...!

Како је Виктор Хријапа постао суво злато ЦСКА?! Искусни крилни центар био је играч који је из сенке и прилично неочекивано, у финишу финала са Фенербахчеом, када је ЦСКА деловао као грогирани и преплашени боксер на своја плећа преузео одговорност, али и очекивања велика у том тренутку као сама Русија и постигао кош за продужетак.

ЦСКА је нови шампион Европе у кошарци, а Нандо де Коло и Милош Теодосић побрали су мање, више све ловорике за успех Московљана на Фајнал фору у Берлину. Ипак, уз сво дужно поштовање најбољем бековском тандему на Старом континенту, постоји ОНО нешто што статистика и семафор не могу баш најбоље да осликају колико год технологије и медији напредовали. А то нешто у овом случају је Виктор Хријапа. Помало заборављени, али веома искусни капитен Армејаца, 33-годишњи крилни центар био је играч који је из сенке и прилично неочекивано, у финишу финала са Фенербахчеом, када је ЦСКА деловао као грогирани и преплашени боксер на своја плећа преузео одговорност, али и очекивања велика у том тренутку као сама Русија и постигао кош за продужетак.

Изгледало је после овог поготка као да је Хријапа лично одгонетнуо тајну кошаркашког еликсира младост и убризгао га посрнулом московском великану. То је било и више него довољно да се Армејци у додатних пет минута финала врате на прави пут и сачувају победу која је била њихова малтене 35 минута регуларног дела меча.

Свака фраза је отрцана у данашње време, али је “невоља” са фразама што су оне готово увек истините. Због тога може да се каже да је Хријапа одиграо баш онако капитенски како је од њега то очекивао тренер Димитрис Итудис. Одлични грчки стручњак је Хријапи, чини се, ове сезоне пронашао праву улогу и онда је 33-годишњем момку преостало само да игра најбоље што уме и да ужива у кошарци. А могли су да уживају и навијачи ЦСКА И сви љубитељи игре под обручима који памте Хријапу као једног од највећих талената руске кошарке са краја 20. и почетка 21. века.

Хријапа је рођен у Кијеву, а професионалну каријеру почео је у екипи Химика. Ти почеци су у сваком погледу били скромни, што је својевремено потврдио и сам Хријапа.
„Прву плату коју сам зарадио од кошарке, а она је износила 100 долара дао сам мами“, навео је он.

Делује можда помало чудно од момка који је све само не ситан, али је прилично “питома” особа колико год волео на терену да закуцава и удара блокаде противницима.

У лето 2000. године Хријапа је вероватно направио један од најважнијих корака у каријери и прешао у руски Автодорожник из Саратова. Тамо не само да је експлодирао, већ је стекао и најбољег пријатеља, Сергеја Монију са којим је чинио паклен тандем на терену.

Статус потенцијалног суперстара, међутим, није се баш осетио у новчанику.
„Негде у том периоду купио сам и прва кола, била је Лада нива. Отплаћивао сам је на 24 рате, односно биле су ми потребне две године“, објаснио је Хријапа који је и данас у кошаркашким круговима познат по скромности.

Партије Хријапе и Моније у дресу клуба из града на обали Волге приметио је московски ЦСКА и после две године у пакету су појачали Армејце. Титуле у Русији су подразумевале са ЦСКА, а опробао се Хријапа и у НБА лиги, у екипама Чикаго Булса и Портланд Трејлблејзерса. На крају се после три и по године опет вратио на добро познату адресу – Лењинградски проспект или Лењиградка број 39, како му тепају локалци, у Москви.

„Наравно да сам фрустриран јер никада нисам добио шансу да играм. Не знам због чега. Волим своје саиграче и клуб. Осећао сам да сам урадио све што је било до мене. Кад год сам добио шансу, показао сам да могу да играм. Тренирао сам вредно током сезоне, али из неког разлога нисам добио шансу да играм, а нико ми није рекао зашто. У суштини, изгубио сам године каријере“, рекао је Хријапа на одласку из Чикага у фебруару 2008. године, али је само неколико месеци касније са ЦСКА постао шампион Европе и заборавио на све невоље. Није Хријапи у НБА лиги помогло ни то што је 2007. године са Русијом освојио титулу шампиона Старог континента, што је највећи успех руске кошарке у 21. веку.

„Кошарка у Америци, односно НБА лига је пре свега бизнис, па онда све остало“, у више наврата је покушао да дефинише Хријапа у данима када се већ вратио на ову страну “Велике баре”.

Није баш Хријапа блистао 2008. на Фајнал фору у Мадриду, а све године после тога Армејци као да су били под неким проклетством па им је измицао трофеј намењен најбољој екипи у Европи. Сезоне су пролазиле, а како је крштеница све више попримала жуту боју, тако се и главни јунак ове приче све чешће борио са повредама.

Упрско проблемима, сваки пут је Хријапа успевао да се избори и врати на терен, мада је било оних који су му све чешће поручивали да би можда требало да се пензионише или макар да размисли о таквој идеји. У прилог таквим гласовима ишла је и прошла сезона у којој је имао у Евролиги рекордно лош учинак од 1,2 поена по утакмици.

Ипак, тренер Итудис знао је да у њему има шампиона И капитена. Дуплирао му је минутажу, просечно је Хријапа играо 16 и по минута по мечу и убацивао шест поена и 3,7 скокова по утакмици. И онда је дошао Берлин. А обично знамо како се заврши када Руси стигну до немачке престонице.

У тај Хријапин скок шут из одбитка, после промашаја Де Колоа, пар секунди пре краја финала са Фенером стале су све његове повреде, малери и погрешне процене разних НБА “стручњака”, а распршиле су се као мехур од сапунице оног тренутка када је лопта прошла кроз обруч у Мерцедес Бенц арене. У том тренутку Капитен са великим К одрадио је свој посао. Други су преузели у наставку и докрајичили ривала, а радост Хријапе приликом подизања пехара била је као код клинца, истог оног који је на теренима испред зграде у родном Кијеву купио форе од старијег брата Николаја у времену када је СССР полако одлазио у историју.

Извор: моззартспорт