Совјетски Савез се правио да је мртав!

Ко је рекао да је Совјетски савез мртав? Једном се он толико направио мртав, па је, може бити, неко у то и поверовао. У то је, рецимо, поверовала Европа. Али не и руски писац Виктор Јерофејев, пише Дојче веле.

Свијет 17.05.2016 | 10:00

25. децембра 1991. с вечери обрео сам се на авансцени историје. Отишао сам у госте код Најне Солтер, моје америчке издавачице, у чувену Кућу на обали, преко пута Кремља. Тада је све било могуће, те се нисам чудио што се моја америчка издавачица преселила у огромну, сиву, прометну зграду, у којој су, по тадашњим гласинама, били изложени репресији, убијани и протеривани у Гулаг станари свих станова, осим једног. Сазнавши за то сви су се питали: Па ко се извукао? И Најна се такође питала. А ја сам рекао – у чему је разлика, то је као кад закасниш на авион који ће пасти.

У извесном смислу и ја сам био станар таквог јединственог стана у умирућем Совјетском савезу. Сви су се патили И мучили преоптерећени страшном историјом, у одсуству хране, новца и перспективе и уз тегобно присуство неочекиване, неслућене слободе, а ја сам ходао пијан од среће. Најпре су се у мом животу појавили новац и море славе. Изашао ми је први роман „Руска лепотица“, који се претворио у књижевну бомбу. Она је експлодирала у целом свету.

И као срећан човек посматрао сам несрећу својих земљака с неумесним оптимизмом. Чинило ми се да ће се они ту и тамо помучити, али неће умрети и да ће потом живети боље. Како се силно и нечовечно варају срећни људи!

Са Најном сам већ одавно постао близак, били смо леп пар на фону реке Москве. Седели смо на дивану крај прозора И она је рекла:

“Сада ће са Кремља скинути црвену заставу”.

Нисам веровао, али Американци увек све боље знају од других. Изашли смо на балкон. Већ се смрачило. Било је ветровито и хладно као скоро увек усред руског децембра. Одједном се изнад кремаљске резиденције совјетског председника зањихала огромна застава. На тренутак је вислила на ужету туге над самом собом. Онда су је прихватили спуштачи заставе и однели је у ништавило.

„Шта је за тебе руски поредак?“ – упитала је Најна.

Одговорио сам овако: У лето године 1956 с родитељима смо (тата– дипломата) враћали из Париза у Москву. Европа се излежавала, свакодневна, послератна. Али при преласку совјетске границе све се променило. Воз се суочио са здруженим лајањем немачких овчара. Граничари су навалили на вагоне са огромним псима, нахушканим на шпијуне. У нашем купеу женка вучјака је предњим шапама заскочила старицу. Она је вриснула. Млади војник је строго рекао: 'Такав је поредак!'

Уши су ми се ледиле на мразном ветру. Нисам веровао да би црвена застава једном могла да ишчезне. За мене лично то није била застава победе већ лажна, крвава завеса. И када је она коначно умрла, на њено место се изнад Кремља почела уздизати тробојка која је у Совјетском савезу била предмет апсолутне забране. Боље је било окитити се бандитским америчким доларима него узети у руку такву разбојничку тканину. Застава слична европским заставама. Застава – седатив. Против напасти тоталитаризма. Но, није се посрећило.

Ухвативши се за главу, нисам заплакао. Ја, искусни грађанин Москве, помислио сам: напросто је то замена декорације. Са Најном сам се ушао назад у стан, покрили смо се ћебетом заборавивши на Историју.

Кад сам се касно навече вратио кући, главне улице без сјаја су биле пусте. Нико није скакао од радости.

Мада сам ја заборавио историју, Совјетски савез је, претварајући се да је мртав, преживео. Ради преживљавања он са себе није збацио само црвену кожу, већ и сваку врсту совјетских република које би га тада повукле на дно. Наставио је да живи у главама већине људи у мојој земљи, кроз њих још способнији да прекорачи преко себе самог. Откуцавао је у Јељциновом мозгу док је овај одустајао од декомунизације земље И од услуга младих реформиста. Васкрснуо је у чеченском рату.Совјетски савез је полако одлазио на поправку. Хвала руском народу! У коначном збиру, није власт већ пре свега народ њега подигао и отхранио.

И ево, данас он се размирисао и цвета. По земљи се дижу споменици Стаљину, окончавајући лакомислено слободарство. Совјетски савез звецка оружјем, плашећи свакога, жели да се прошири на рачун суседа, да поврати изгубљено. Понешто му и успева. Рецимо Крим. Совјетски савез сабира силу, а народ аплаудира. Долази ново доба социјалистичког реализма.

Али, ако је Совјетски савез жив, када је рођен? Многи мисле заједно са совјетском влашћу. То схватање је смешно! Совјетски савез је у Русији одувек постојао. За време Ивана Грозног и Петра Првога и свих осталих царева. Маштао је да се распространи на два континента, упркос географији, и истегао се. Победио је све, зато што је у огањ победе бацао своје људе, они су горели са великом вољом као и други народи. То је храна којом се храни Совјетски савез.

Он се пре свега родио из неравноправног брака татарско-монголских завојевача и руске душе која живи на шумовитим обалама руских река. Руска душа је занела. Родио се мали див. Мајка га је погледала, помисливши: Како да га назовем? Назвала га Совјетски савез. Сада га сви знају.

Виктор Јерофејев је рођен 1947. у Москви. Аутор је књига као што су „Живот са идиотом“ (1991), „Страшни суд“ (1994), „Руска лепотица“ (1996), „Пет река живота“ (1998), „Енциклопедија руске душе“ (1999), „Добри Стаљин“ (2004) итд.

Извор: Дојче веле