Коментар: Ранијеризам и Чолизам...!

Клаудио Ранијери и Дијего Симеоне. Њихови тимови не играју лепо, играју на резултат. И имају резултат.

"Још 20 клубова сличних Лестеру сања да једног дана освоје Премијер лигу", рече ми Ден Тана у последњој емисији.

Дао сам му специјалан задатак. Да из првог покушаја изговори презиме власника енглеског шампиона. Није се ни потрудио.

Не зна ни Ранијери: "Зовем га Вичаи, што бих ломио језик", искрено ће Италијан који је залудео свет.

Знате ли шта је прво урадио после освајања титуле? Позвао је Гуса Хидинка. Захвалио му се на чудесном преокрету Челсија против Тотенхема.

А знате ли где је био дан након победе против Евертона? У Риму са мајком на ручку. Док се цео Лестер купао у пиву и шампањцу, седокоси чудотворац је седео са 96-годишњом Ренатом. Сумирали су утиске о сезони из снова. И није се трудио да јој објасни порекло тог чудног тајландског презимена. У Енглеској никога не занимају руководиоци. Ма какве "Кокезе" и "Караџићи". Зна се коме припада слава. Зато је њима и дозвољено да сањају.

Модерни фудбал у фази метаморфозе. Пут ка победи поплочан естетиком, тренутно ван употребе. Радови у току. До даљњег.

Полако. Без панике. Постоје два алтернативна правца.

РАНИЈЕРИЗАМ

Када је преузео Валенсију, ставили су му до знања да их занима искључиво "тики-така".

"Онда сте довели погрешног тренера", одговорио је кратко и већ на првој утакмици применио своју формулу. Бедем позади, крв и зној на средини, убитачан контранапад и "један-нула" као заштитни знак.

Пред сваку утакмицу ове сезоне, имао је само једну поруку за своје играче: "Момци, не заборавите да сам ја ипак Италијан. Дакле, само да га не примимо".

Има нечега српског у том Ранијерију. Више је цењен у иностранству, него у својој земљи. Разуме се, пре Лестера. Отеран је из Јувентуса, Интера и Роме, да би три трофејна италијанска клуба на његово место довела Ћира Ферару, Андреу Страмаћонија и Винћенца Монтелу?! Ко је ту луд!?

Све остале карактеристике драстично одударају од балканског менталитета. Пријатне спољашњости и господских манира, лако је нашао заједнички језик са богатим власником Лисица.

Да разбијемо и ту заблуду. Лестер јесте играо улогу Давида, али само у физичком смислу. Далеко од тога да у Источном Мидлендсу жицкају за пиво и цигарете. Власник клуба је четврти најбогатији човек на Тајланду. Оснивач фирме "Кинг Пауер" која обухвата ланац фри-шопова на аеродромима широм света. Лидер у овој области на интернационалном нивоу.

СРИВАДХАНАПРАБХА. Покушајте ви. Мени је пошло за руком, за разлику од Ден Тане.

Много је лакше на енглеском. "Лигхт оф прогрессиве глорy"! Свтелост прогресивне славе!

Част коју је породица тајландског магната добила лично од Краља Бумибола Адуладеја. Мада је и претходно презиме ломило језик - Раксриаксорн!

Елем, богатство дотичног господина мери се милијардама евра. И није ге стекао у последњих 12 месеци, захваљујући премији од 150 милиона фунти за титулу шампиона Премијер лиге. Нити ће се превише узбудити због баснославних бонуса који следују Лестеру на основу ТВ права, мерчендајзинга и пласмана у Лигу шампиона. Кап у мору.

"Феномен Лестер" као узрок фудбалске катаклизме. Елементарна честица која је прошла кроз "Клаудиово поље" и оставила иза себе неизбрисив траг. Појава која улази у историју као најспектакуларнија свих времена. Ниједна претходна није јој ни принети. А било их је. И те како.

Предивне фудбалске бајке претворене у стварност:

Ипсвич - шампион Енглеске ’62, у својој првој сезони као члан елитног ранга. Са чувеним Алфом Рамзијем, који четири године касније осваја и Мундијал са Енглеском.

Каљари - шампион Италије ’70 са Манлијом Скопином на клупи и горопадним Ђиђијем Ривом у шпицу.

Верона - освајач Скудета ’85. Чувена генерација Освалда Бањолија са Бригелом и Елкјером као ударним иглама донела је једину титулу у град Ромеа и Јулије.

Данска - шампион Европе ’92 на рачун протераног југословенског тима. И без помоћи Михаела Лаудрупа који се посвађао са селектором, рушили су редом Енглезе, Французе, Холанђане и Немце.

Кајзерслаутерн - сензационални шампион Немачке ’98 са Олафом Маршалом као првим стрелцем лиге и Отом Рехагелом на клупи. Први тим у историји који је освојио Бундеслигу као повратник из Цвајте.

Депортиво - шампион Шпаније 2000. после велике борбе са Барселоном. Хавијер Ирурета на клупи, Рој Макај у улози ведете.

Грчка - подвиг над подвизима 2004. Са давно превазиђеним либером, Ото Рехагел (опет Он, Краљ Ото) покорава Португал и изазива делиријум у читавој Грчкој. Па и преко Пелопонеза.

Монпелије - шампион Француске 2012, иако је сезону пре тога завршио на 14. месту. Чак ни ПСЖ са Анћелотијем није могао да заустави Оливије Жируа.

Блекбурн - шампион Премијер лиге после исцрпљујуће трке са Јунајтедом. Једина титула Кенија Далглиша у тренерској каријери. Алан Ширер је прао дресове уместо економа и тресао мреже. Чак 34 плотуна у сезони.

Оксер - више од сензације. Шампиони Француске ’96. Имали су Лорана Блана, Тариба Веста, Ламушија и Силвестреа, али је један човек побрао све симпатије - дуговечни и неуништиви Ги Ру.

Обилић - ...! Да, да. У праву сте. Нећемо бабе и жабе.

За Клаудија Ранијерија, само једно чудо може у ранг са његовим:

"Нотингем је ’77 ушао у елитно друштво енглеског фудбала, одмах освојио титулу, а затим две године заредом био најбољи у Европи. То је наш следећи циљ".

Бљесак Брајана Клафа и његових Шумара није имао такав планетарни одјек као подвиг Ранијерових "аутсајдера".

Лестерова бајка је глобалног карактера. Тријумф мултиетничког колектива са Тајланђанином кинеског порекла у фотељи и Италијаном на клупи. Варди, Марез, Шмајхел, Канте, Дринквотер, Уљоа... Анонимуси преко ноћи постају хероји.

Путоказ ка сновима без обзира на слој друштвене припадности. Пример богатима да се до циља може и без енормних улагања. Порука сиромашнима да шанса увек постоји.

Сањајте...

ЧОЛИЗАМ

Милано, 22. мај 2011.

Катанија гостује Интеру. Последње коло Серије А. Меч нема резултатски значај. Клуб са Сицилије остаје у лиги. Незамисливо до пре неколико месеци. После првог дела сезоне таворе на дну табеле. Већ прежаљени. Челници се даве и хватају за сламку. Разуздане Аргентинце само Аргентинац може да укроти.

"Позовимо Дијега", кажу у налету очаја.

Да је бар Марадона. Не. Рука спаса пружа се ка Сан Лоренцу. У помоћ стиже "дечко који обећава". Доказао се у Естудијантесу и Ривер Плејту. Одмах постројава Ледезму, Иска, Максија Лопеза, Андухара, Бергесија. "Биће онако како ја кажем. Или сви марш у Аргентину". Катанија завршава на 11. месту са десет бодова више од зоне испадања.

Тренер чека у миланском хотелу да неко од челника дође на разговор. Он би радо остао. Усладило му се. Заволео је Сицилију. Нема Пулвирентија. Нема ни Ло Монака. "Одрадио је посао. Нека иде. Треба нам неко искусњи".

Милано, 28. мај 2016.

Мадрид постаје град са највише титула првака Европе. До сада је делио примат. Гле чуда, баш са Миланом. Реалова "Десима" насупрот Интерове три и Миланових седам.Овај рекорд не зависи од исхода великог финала. Један други је у директној вези. Уколико Ателтико победи Реал, шпанска престоница постаје једини град са два европска шампиона.

О, судбино. Баш тамо где је Дијего Симеоне завршио своју италијанску тренерску авантуру.

Чолизам! То није пука филозофија. Више је стил живота. Постоји идеја и командант који издаје наређења. Нема питања, само задаци. Или их изврши или те нема.

Циљ није спектакл. Заборави на игру која одише хармонијом. Лепоту остави за тренинг. Рачуна се само резулат. Оно "како", никоме није важно. Најмање Команданту.

"Чолизам" подразумева познавање сопствених лимита. Противник је јачи. Технички супериорнији. Ок. За све има лека. Нема кукања. Реагује се карактером и адекватном методом.

Ако је то "катенаћо", молим лепо. Није ли Чоло италијански ђак. Имао је код Ђиђија Симонија једноставан задатак. Уједи и бежи. Укради и гурни је у простор. Све друго препусти Феномену. Када имаш Роналда у шпицу, контранапад делује урнебесно. Не може те нико зауставити. Осим Ћекаринија.

Апсолвираној лекцији тоталног фудбала, додао је дозу неопходног безобразлука.

Тако се родио модерни Атлетико. На рушевинама титаника који се 2011. распадао на комаде. Тужан и јадан у дубинама првенствене табеле, посрамљен у Купу од трећелигаша Албасетеа.

Рад, страст и вера. То је обећао на промоцији. Није тражио појачања. Бацио се на реконструкцију онога што је било на располагању.

Хуанфран, Миранда, Годин, Филипе Луис. Квартет који је служио за подсмехе, две и по године касније претвара се армирани бетон. Непробојан све до кобне последње секунде лисабонског финала. Вратио је самопоуздање. Свима. Играчима, руководству, навијачима. Натерао их да верују. Ударцем бича разјурио је комплекс ниже вредности у односу на Реал.

"Квалитетнији јесу, јачи никако". Земљу која се клањала тики-така идеји уверио је да постоји и неки други стил који даје резултате.

На Калдерону никога не занима да ли Атлетико игра лепо. Битно им је да Атлетико победи. Данас, за пет дана, код куће, на страни, у Европи... Свуда и увек. Само победа!

Три трибине Калдерона нису покривене. Мислите да је то случајно? Атлетикова публика воли да пати. Киша, снег, олуја, мећава, град... Шта је то у односу на рат који Чолови следбеници воде у арени. Навијачи стрепе. Тресу се код сваког напада противника. И то им се допада.

Колективни мазохизам!

Знају и они да звижде. Али не због пофрешног паса у 12. минуту. Као на Бернабеу. Нема лепшег осећаја од уздаха олакшања када судија одсвира крај. А на семафору - 1:0. Бонаца.

Ружно паче постаје лабуд. Сви су опчињени. Из простог разлога што сви у том мучењу, у тој борби против јачега, у победи сазданој од зноја и умора, у отпору према скупом и модерном, виде себе. У инат већ виђеном.

Завиримо у црну кутију! Откријмо тајну! Нема много заповести. Седам.

ПРВА - ДРЕС ЈЕ СЛОЈ КОЖЕ!

"Принцип егзистенције. Ако ти живот није обојен у клупске боје, иди. Ако се љутом ривалу обраћаш са обичним ’мадридиста’ уместо са понижавајућим ’викинго’ или ’меренгон’, ниси за Атлетико. Збогом!".

ДРУГА - АПСОЛУТНИ МОНОТЕИЗАМ!

"Чолизмо" се не дискутује, он се примењује. Страсно и без поговора. На Манзанаресу постоји само један пут ка победи. Онај који покаже Чоло.

ТРЕЋА - КОЛЕКТИВНО ЖРТВОВАЊЕ!

Трчи се, бори се, уклизава се, скаче се, улази се, излази се, брани се, напада се, ГИНЕ СЕ... Искључиво у групи. И само тако. Све појединачне квалитете у службу екипе. Не зову их џабе Индиос. Као и сви Индијанци, опстају бранећи своју територију.

ЧЕТВРТА - ШТОПЕР УРУГВАЈАЦ!

Ако већ не може Аргентинац. У сваком случају, лидер. Опак, зао, бескомпромисан. Да крене на брата. Продужена рука на терену.

ПЕТА - БЕЗ САМБЕ И БАЛЕТА!

Дакле, што мање Европљана и Бразилаца. Част изузецима. Филипе Луис? Његово право презиме је Касмирски. Лопту на земљу и конкретно.

ШЕСТА - ПОЗАДИНСКА ПЕШАДИЈА!

Специјална обука скупљача лопти. Нема дремања. Осети тренутак и шутни је у терен, ако је ривал у опасној контри. Не шишај траву и заврни прскалице, ако ривал форсира брзу измену пасова.

СЕДМА - ДЕЛИРИЈУМ И СТРАСТ!

Без туриста на трибинама. На Калдерон се не иде због селфија за Инстаграм. Пожељни су само они склони еуфорији. Да певају, скачу, пију, пуше... Да се зноје и нервирају. Да пате док се брани и ликују кад се напада. Да сањају!

ЧОЛИЗАМ! Сурови одговор Гвардиолизму. Нешто попут Ранијеризма.

Некада Скелото, Лоди, Бергесио. Данас Коке, Саул, Гризман. Ратници на терену. Верни следбеници једне идеје. Интерпретатори револуцинарног покрета који је срушио мит о Барсиној непобедивости и Бајерновој моћи.

Покрета на чијем се челу налази Он. Командант Симеоне. Идејни творац "Чолизма". Поглавица. Осветник.

Осветио се Бајерну за гол Шварценбека у 119. минуту бриселског финала ’74. На реду је Реал. Колико му се само замерио због гола Рамоса у секунд до славе. Уважена господо Ерера, Михелс, Кројф, Лобановски. Добили сте друштво. Капа доле новом вођи фудбалске револуције!

ИНСОМНИА (НЕСАНИЦА)

Нама није дозвољено да сањамо. Немамо ни идеју коју можемо да следимо. Блокиране су нам улице. Не постоје алтернативе.Постављамо, склањамо, мењамо, уигравамо, бришемо, дописујемо, враћамо, опраштамо... Лутамо у лавиринту сопственог незнања. Не допуштамо правцу да се развије. Да нам покаже пут. Одведе до циља.

Не очекујте чуда од новог селектора. Муслин има знање, али нема чаробни штапић. Има шешир, али је зец далеко у шуми.

Суштина је у менатилтету. Тајна је у оних "Седам заповести". У колективном мазохизму.

Искрено, да ли знате против кога Србија игра пријатељске утакмице за десетак дана?

Хвала лепо. Пријатне вам бесане ноћи!

Извор: мондо.рс