Прошло је 50 година од првог злата за југословенске кошаркаше!

Ако би вас на неком квизу питали када је и где Југославија освојила прву златну медаљу у кошарци, одговор “На Светском првенству у Љубљани 1970” био би, наравно, тачан. Међутим, постоји још једна златна медаља о којој се мање зна, и која се не води у билансима иако би требало. Освојена је у Чилеу на незваничном првенству света 1966. Пре тачно 50 година, 30. априла 1966, у последњем колу наша репрезентација победила је Шпанију 68-65 и понела титулу незваничног првака света.

Кошарка 05.05.2016 | 00:00

ФИБА је Пети мундијал планирала за 1966, опрганизацију је добио Уругвај који је почетком 60-тих година имао стабилну економију, али ствари су се промениле. Не само у Уругвају, него и на целом континенту. Под утицајем кубанске револуције у неколико земаља Јужне и Централне Америке, попут Боливије (где је боравио Че Гевара), Хондураса, Никарагве и Гватемале, било је покушаја копирања кубанског модела. У Бразилу и Аргентини на власти су биле војне хунте, а у Уругвају је борба две партије за власт протицала са много насиља, инцидената и притисака разних врста. Уз све то, галопирајућа инфлација учинила је да кошаркашка федерација ове земље затражи од ФИБА одлагање Мундијала за годину дана. ФИБА није имала куд, у кратком року није било могуће наћи другог организатора па је донета одлука да се Мундијал одложи за пролеће наредне 1967.

Све репрезентација спремале су се за Светско првенство 1966, календар је био прилагођен Мундијалу, и кад се појавио Чиле са идејом да организује незванични Мундијал сви су прихватили. Влада Чилеа желела је да тим великим спортским догађајем обележи сто година независности. Организатори су директно позвали 12 земаља, и то је такође утицало да шампионат добије незванични карактер јер није било квалификација и заступљености географских зона, што је практиковала ФИБА.

У Сантјаго су половином априла стигле репрезентације САД, Мексика, Бугарске, Перуа (Група А, Валдивија), СССР, Шпанија, Аргентина, Порторико (Група Б, Курико), Бразил, Парагвај, Панама и Југославија (Група Ц, Антофагаста). Чиле је, као домаћин, чекао у Сантјагу по две првопласиране селекције из сваке од три групе.

На клупи репрезентације Југославије био је Ранко Жеравица. После Европског првенства 1965. у СССР наследио је професора Ацу Николића, и ово му је било прво велико такмичење. Сећам се да ми је више пута причао како му је та златна медаља веома драга. Било му је криво што је некако отишла у заборав. Колико је у нашој моћи, овом причом – као још један омаж великом Ранку – исправљамо ту неправду.

Жеравица је у Чиле повео опробане снаге иако је било и неких млађих играча, попут Мишка Чермака, Петра Скансија и Рате Тврдића. Уз њих је повео Борута Басина, Иву Данеуа, Радивоја Кораћа, Емила Логара, Владимира Цветковића, Драгослава Ражнатовића, Драган Ковачића, Трајка Рајковића и Зорана Мароевића. Петорица из тог тима, Данеу, Рајковић, Чермак, Сканси и Тврдић, постаће четири године касније у Љубљани и званични светски прваци.

Наш тим је играо у Антофагасти, летовалишту на обали Пацифика. Први меч против Панаме добијен је лако (84:59), Кораћ је дао 28 поена и наговестио аспирацију да буде први стрелац турнира. Са Бразилом је било густо, ривал је у 37. минуту водио 62:56, али су поени Данеуа (2) и Ражнатовића (3) вратили наду. Амаури је повећаао на 64:61, али Кораћ са два поена са пенала и Ковачић у последњем нападу доносе победу (65:64) нашем тиму. Прво место потврђено је у дуелу са Парагвајем (97-61). Најбољи стрелци били су Кораћ (18), Цветковић (16) и Басин (14). Из групе А пласирали су се САД и Бугарска а из Б – СССР и Шпанија.

Према специјалном извештачу “Мундо депортива” из Барселоне, Мануелу Еспину, први фаворит турнира била је репрезентација САД. Писао је да су Американци стигли са “веома јаком екипом”, састављеном од најбољих играча са универзитата, а посебно је “импресиван био њихов физички изглед са просечном виснином од 1,97 м. и тежином од 94 кг”.

Наш први противник у финалној групи био је европски првак СССР, са Паулаускасом, Липсом, Саканделидзеом и Томсоном као звездама. На клупи је био Александар Гомељски. Изгубили смо, упркос солидној игри, 49:53. Меч је одлучен код 46:46 када су Томсон, Липсо и Медведев преломили дуел у корист совјетског тима. Наш најбољи стрелац био је Кораћ (18), Данеу је дао 12. Пораз није слутило на добро, али онда је уследила серија победа: 85:69 против Бугарске (Кораћ 26, Данеу 18), у новом мечу са Бразилом, јер се утакмица из групе није рачунала, победили смо 79:73 (Кораћ 19, Ковачић 12). Наши центри су сасвим онемогућили бразилског џина Емила Асада Рашеда, који је са висином од 223 центиметара био сензација турнира. Бразил је имао веома добар тим, са Амауријем, Вламиром Маркезом, Де Соузом и Убиратаном, који су 1963. у Рију освојили Светско првенство. Наши су у Чилеу два пута били бољи од светског првака.

Онда је уследила велика, испоставиће се и одлучујућа, победа протв САД 69:59 која је, уз још неке резултате који су нам ишли на руку, отворила пут ка трону. Наиме, Бразил је изнеадио СССР (60:58), а касније су и Американци савладали Совјете (75:73). Против САД први стрелац био је Драгослав Ражнатовиц (18 поена), пратио га је Кораћ са 15 а остале поене дали су Басин 2, Рајковић 8, Ковачић 4, Цветковић 12, Данеу 6 и Чермак 4.

Победа против најслабије екипе, Чилеа, од 91:73 није долазила у питање. Кораћ је домаћину убацио 34 поена и учврстио се на челу листе стрелаца. Рајковић је додао 12, Тврдић 10, Цветковић и Сканси по девет поена.

Одлука о злату падала је у последњем колу против Шпаније. Жеравица је почео са петорком Басин, Ражнатовић, Кораћ, Ковачић, Сканси. У 15. минуту при нашем вођству 28:24 утакмица је прекинута на један сат због – кише! Наиме, играло се на отвореном. Било је још неколико краћих прекида који нису сметали нашем тиму. У другом полувремену наша предност износила је и 21 поен, иако су Шпанци у финишу изборили частан пораз од 68:65. Ковачић је био први стрелац са 18 поена, Кораћ је дао 13, Ражнатовић 10, Данеу 9, Басин 9 и Мароевић 2.

Злато је било наше! Поврх свега, Кораћ је био први стрелац са 125 поена (13,9), други је био Хуан Томпсон (Чиле) 116, трећи Клифорд Луик (Шпанија) 115, четврти Бугарин Бојчо Бранзов са 111, а пети Шпанац Емилијано Родригез са 110.

Иако су сви играчи поменути, ево и комплетног састава, по бројевима које су носили (4 до 15) који је у Југославију донео прву, иако незваничну, златну медаљу:

Борут Басин (Олимпија), Радивој Кораћ, Трајко Рајковић (обојица ОКК Београд), Драган Ковачић (Локомотива Загреб), Владимир Цветковић (Црвена звезда), Драгослав Ражнатовић (Раднички), Иво Данеу (Олимпија), Зоран Мароевић (ОКК Београд), Емил Логар (Олимпија), Рато Тврдић (Сплит), Драгутин Чермак (Раднички), Петар Сканси (Сплит). Селектор: Ранко Жеравица.

Извор: Блиц.рс