Прича: Чарлс Баркли - зашто се гојио, коцкао и тукао?!

Сјајни кошаркаш, а сада човек који на телевизији коментарише дешавања са НБА утакмица, у опширном интервјуу говорио је о својим почецима на колеџу, килажи, криминалу, чувеном "дрим тиму", председнику Бушу и Мајклу Џордану...

Када он прича - сви слушају!

Ма колико се не слагали са мишљењима које скоро сваке вечери на националној телевизији износи Чарлс Баркли, многи ће му ипак признати бар храброст да без устручавања критикује када му се нешто не свиђа. С обзиром на респектабилну каријеру коју је током 16 сезона играња у НБА изградио, то му је дозвољено, а чини се да у тој улози некада ужива више него некада на терену.

И тамо је био брбљив и често је био покретач многих инцидената. Тестирао је "живце" кошаркаша из противничког живаца, покушавао да их испровоцира, одговарао на провокације, тукао се, а једном је чак и (случајно) пљунуо девојчицу у публици.

"Била је то највећа грешка моје каријере", пожалио се он.

Био је атипичан кошаркаш. Са свега 198 центиметара играо је на позицији крилног центра, и не да је играо, него је током своје каријере био један од најдоминантнијих на тој позицији.

Могао је да чува и "дупло веће" момке од себе, а одликовала га је разноврсна игра. За време своје каријере која је почела 1984. године постигао је преко 20 хиљада поена, ухватио више од 10 хиљада скокова, али и асистирао својим саиграчима око 4 хиљаде пута.

У опширном интервјуу за Грејема Бенсингера, сарадника ЕСПН-а и Yахоо Спортс, говорио је на многе теме, као и увек - потпуно отворено, а за почетак је откуд у каријери једног крилног центра толико разноврсна кошарка.

Уживајте!

"Прве године сам био резервни плејмејкер који је имао висину од 178 центиметара, да бих наредне био први крилни центар екипе са 196 центиметара", почео је Баркли.

"Тако да, ја сам невероватно брзо порастао... У средњој школи сам прво упао у лоше друштво, крали смо чоколадице и полиција нас је једном умало ухватила. Побегли смо у неку шуму и никад се тако нисам уплашио у животу. Схватио сам да морам да променим живот. Почео сам само да играм кошарку, самостално сам вежбао, а највише ми је у каријери помогло то што сам као млад играо плеја. Када се пребацио на позицију крилног центра могао сам да дриблам, брже померам ноге…".

Имао је невероватну снагу и умео је да дрибла када се нађе на противничкој страни терена, али је одбрана још увек била дискутабилна, јер је готово увек морао да чува вишег кошаркаша од себе. Претворио је то у своју предност.

"Прекретница каријере десила се на Божић када сам играо против најбољег високог играча у Лиги – Боби Ли Хурта", почео је он.

"Против њега сам убацио 30 поена и ухватио 20 скокова, па су тек онда почели да прате скаути. До тада ме нико није платио, нисам добио ниједно писмо са Колеџа… Онда су схватили да, иако сам низак, могу да играм против јачих играча под кошем, тако је било читаву каријеру. Када сам био на Озбурн колеџу били смо једина екипа у земљи која је имала вишег (крилног) центра у женској него у мушкој екипи. То је било генијално, жао ми је што сам заборавио име те девојке".

Много тога га брине у данашњој кошарци, посебно на колеџу. Познато је да је један од најгласнијих критичара младих кошаркаша који се одлуче да већ после прве сезоне оду у НБА лигу. Каже да је то прерано за њих у играчком смислу, али и због тога што пропуштају шансу да се образују и "зараде" диплому која може много да им значи. Мисли да је покретач велики новац који се врти у НБА клубовима…

На Универзитету Обурн, који се налази у Алабами, је провео три године, а казао је да је могао много раније да оде на драфт и има и дужу каријеру у најјачој лиги. Мотивисали су га поклони које је добијао од агената, а открио је шта је добијао од њих док је био на Колеџу.

"Кеш, најчешће. Мислим да би то требало да буде легално. Желим и ја новац, сви зарађују, па тако хоћу и ја. Хоћу да идем у изласке, да купим патике, да идем на вечере, да шаљем својој породици. Систем једноставно није праведан. Постоји велика дебата о плаћању играча… Желим да се играчи на Колеџу плаћају, тако ће и остати тамо, јер најчешће и одлазе у потрази са новцем. Агент би ме "терао" да останем у школи тако што би ми давао новац".

"Највише што сам узео "испод стола" је 20 хиљада долара, што ми је био мотив да останем у школи. Није то сад неки новац, дао сам мајци, баки и узео нешто за себе и тако нисам отишао у НБА једну сезону касније. Нисам се покајао".

Наставио је са критикама…

"Данас је то још горе у НБА. Све је више новца у оптицају, а играчи ништа не зарађују од тога. НЦАА турнир у марту добија 11 милијарди за то, а то није њихово. Па, чије би требало да буде? Нико не мисли на кошаркаше тих тимова који једнога дана ипак неће заиграти у НБА, већ ће морати да се баве нечим другим. Не плашим се за момке попут Леброна, Џордана или мене… Многи играчи који су играли са мном нису успели да направе каријеру, живот им је потпуно срушен због тога. Имамо моралну обавезу да терамо ове момке и да уче, да се образују. Имамо толико младих афроамериканаца који мисле да ће само доћи у НБА, и да због тога прескачу часове, али не би требало само о томе да мисле".

"НБА већ годинама уназад није добар. Све је кренуло када смо почели да извлачимо децу са колеџа после једне године тамо. Та деца морају да остану у школи. Шта је фалило Меџику Џонсону да остане неколико година у школи, није Ларију Бирду, Мајклу Џордану, Оскару, Вилту, Раселу и другима. Сви су они били у "школи" минимално три године. Знам да ови клинци желе новац, али не морају одмах да иду у НБА. Излуђује ме то…".

На драфт је изашао 1984. године.

За три године у Алабами бежелио је солидне бројке: 14,8 поена (проценат шута скоро 70%), 9,6 скокова, 1,6 асистенција и 1,7 блокова по мечу. На једном од најјачих драфтова у историји НБА лиге за конкуренте је имао Хакима Олајџувона и Мајкла Џордана, а његов проблем била је килажа.

Пре драфта на којем су га изабрали Сиксерси имао је око 128-129 килограма…

"Агент ми је рекао да морамо да причамо о Филију. Рекао ми је да имају мало простора у буџету и ако ме драфтују да ћу вероватно зарађивати око 750 хиљада долара. То ме је разбеснело јер нисам напустио колеџ да бих зарађивао тако мале паре, желео сам више. То ми је рекао два дана пре драфта у Њујорку. Желео сам да да се постарам да ме они не драфтују…".

Шта си урадио?

"За доручак сам појео 6 палачинки, сланину, залио са ванила шејком. Па ручак… Појео сам 4-5 крилаца, пире кромпир, па после шницлу, још кромпира. Онда вечера… Сутрадан сам поновио то исто. Пред драфт сам стао поново на вагу која је показала да имам око 135-136 килограма. Мој агент је полудео. Викао је на мене и говорио да сам лењ и дебео".

Није чак ни крио незадовољство када је изабран као пети пик.

"Када би људи добро обратили пажњу на снимак са тог драфта, на коме су ме упркос свему изабрали људи из Филаделфије, могли би да прочитају са мог погледа да баш и нисам био одушевљен. Када су прочитали моје име помислио: "Ма јел ме заје***те!?". Нисам се смејао јер сам схватио да сам напустио колеџ за 750 хиљада евра. Међутим, Сиксерси су трејдовали два играча у међувремену, па је мој први уговор гласио на 2 милиона долара".

Да ли је истинит онај чувени трач да си за првих 200 дана на колеџу пицу наручио 160 пута?

"Делимично! Више рецимо 70-80 пута, али све је то оправдано. На колеџу смо се хранили у мензи и храна је увек била у одређено време".

Не можеш то оправдати тиме, човече!?

"Можеш, био сам гладан".

"Нисмо завршавали тренинг на време да бисмо стигли да једемо. Када се истушираш и хоћеш мало да се опустиш, прође време за јело, или поједу све што ваља. Било је прекасно за нас. Тако да смо бар три или четири пута недељно наручивали пицу. Био сам врло дебео на колеџу, килажа ми се кретала од 130 до 135 килограма".

"Највећи утицај на моју каријеру имао је Мозес Малоун", отворио се Баркли.

"Био сам га звао са стране и питао га зашто не играм, а он ми је рекао: то је зато што си дебео и лењ и - дебео и лењ. Схватио сам да сам ја дебео и лењ… Рекао ми је, не брини се, Велики Мо ће ти помоћи да смршаш. У то време сам имао рецимо 130 килограма, рекао ми је да се спустим на 127. Ја дођем до килаже од 127, он каже хајде сад на 122 килограма. Тада се видело да сам у бољој форми, да добијам минуте у игри… Али, онда ми каже да се спустим на 117 килограма, да смршам још пет. И тада сам почео да растурам. Добијам већу минутажу, пружам најбоље партије, али онда ми он каже – хајде на 109 килограма, хоћу да експериментишем. Нисам се осећао добро, био сам преслаб, нисам био експлозиван и закључили смо да је моја најбоља килажа негде око 115 килограма. Тако је било током читаве каријере".

Чарлс Баркли је био и члан чувене генерације Сједињених Америчких Држава која је доминантно стигла до златне медаље на Олимпијским играма. Била је то прва генерација са НБА играчима, који до тада нису смели да играју за репрезентацију, па су сем Барклија ту били и Дејвид Робинсон, Патрик Јуинг, Лари Бирд, Џон Стоктон, Скоти Пипен, Мајкл Џордан, Карл Малоун, Крис Малин, Меџик Џонсон и други суперстарови. Звали су их "дрим тим".

У Рио де Жанеиру ће поново учествовати највеће звезде, па се тај тим пореди са екипом из 1992. године.

"Не морамо ми да освајамо Олимпијске игре сваке године… Не морамо да шаљемо најбоље играче као Дуранта на ово такмичење".

Важно је због хемије?

"А, ми нисмо имали хемију? Мислим на наш "дрим тим". Због чега би морали ови играчи да играју из године у годину за САД?".

Пре десетак година играчи ипак нису толико желели да играју за тим.

"Не, сада играју и превише. Сада имају Олимпијске игре, па Светско првенство. Не морају сваке године да иду исти људи. Управо су одиграли НБА сезону, били у плеј-офу. Већ смо доказали да смо најбољи на свету, хајде да пошаљемо млађе играче. Они немају искуства, то им је потребно. Не морамо да шаљемо "нуклеарно оружје" да бисмо освојили Олимпијске игре. Требало би да шаљемо играче млађе од 23 године".

Причај нам о "дрим тиму".

"Када сам добио позив за "дрим тим", био сам одушевљен. Био сам одличан играч у лошем тиму, а то је изузетно тешко за за играча. Посебно психолошки. Тешко је када излазиш на паркет свако вече и знаш да ћеш изгубити. Када су ме трејдовали у Финикс, знао сам да сам био бољи играч у Филаделфији, али када си окружен бољим кошаркашим."

"Када смо кренули на Олимпијске нисмо знали да ћемо лако освојити златну медаљу. Знали смо само да ће бити много фрке ако их не освојимо. Пред хотелом је било и по десет хиљада људи, када смо путовали аутобусом пратила су нас полицијска кола, мотори и хеликоптер који је летео изнад нас".

Зашто су Игре у Барселони биле тако важне?

"Биле су то прве Олимпијске игре када је НБА играчима дозвољено да играју. То није било фер… Ми смо губили интернационална такмичења јер су они играли са професионалцима, а ми са клинцима са колеџа. Сабонис и Дражен су убијали младе играче, а ми смо мислили – па не треба да играте са њима, него са нама".

"Мислим да су те Олимпијске игре промениле кошарку. Ми смо утицали на то. Причао сам са Тимом Данканом, Дирком Новицким и Мануом Ђинобилијем о томе, они су ми рекли да су због тих Игара желели да играју кошарку. Нисмо имали много европских играча, странаца уопште, а све је почело после 92. Многи играчи "са друге стране Океана" су дошли у НБА баш тада".

Како би рангирао Мајкла, Леброна и Кобија, само ако гледаш њихову вештину, а не освојене трофеје?

"Добро, јасно је да је Мајкл највећи свих времена. Код Леброна и Кобија… Леброна ипак на друго место. Коби и Мајкл су исти, а Коби није Мајкл. Али Леброн… Никада нисмо имали таквог играча. Човек има преко два метра и 120 килограма, а да може свакога да претрчи, свакога да надскочи. Он је чудо природе, право је уживање гледати га из године у годину. Драго ми је да се вратио у Кливленд јер је схватио да је један трофеј освојен у граду у коме он значи све и у коме се осећа као код куће – важнији од трофеја у неком другом тиму".

Кад смо код Џордана, какав је твој однос сада са њим? Били сте одлични, али…

"Мајкл ми је одувек био као брат. Он је невероватан бизнисмен, помогао ми је са неким инвестицијама, када сам узимао новац од Најкија, рекао ми је да је боље да узмем неке акције, што ми је учетворостручило добитак. Наљутио се на мене када сам коментарисао његов Шарлот, чији је власник. Пре неколико година када су били на прагу тога да постану најгори тим свих времена – ја сам га критиковао. Он је то примио врло лично и мислим да ме не воли више. Не могу да причам на телевизији и будем неискрен са људима, а мислим да сада ради много бољи посао него тада".

Постоји легенда да се Мајкл Џордан по први пут повукао из кошарке због коцкарског дуга, а иако то никада није потврђено, Баркли је тај који је отворено говорио о свом "проблему" са коцкањем. Изгубио је много, зарадио много, а открио је и зашто толико воли да се "игра у новац".

"Волим да добијам… Узбудљиво је када освајаш новац. Људи стално причају да као воле неки адреналин код тога, али не – ја волим новац. Увек је ср**е када изгубиш, аи је одлично када победиш и освојиш новац. Променио сам мој менталитет током годинама у коцкању, пре сам покушавао да освојим много новца, сада само желим да га освојим".

Причајмо о цифрама…

"Освојио сам милион долара четири или пет пута у току једног дана, али сам много више пута у току једног дана изгубио милион долара. Ако ме питаш колико, нисам скроз сигуран, али хајде да кажемо да је то било између десет и двадесет пута… Да сам изгубио милион долара док сам се коцкао".

Да ли си претеривао?

"Престао сам на две године и причао сам са својим другарима и они су ми рекли: Чарлс, знаш, коцкање никада није био твој проблем. Твој проблем је био то што си потпуни идиот".

Питао их је да објасне…

"Седели смо са тобом за столовима толико пута, а ти си имао шансу да се повучеш са 400, 500, 600 и више стотина хиљада долара – и када бисмо покушали да те наговоримо да је доста, и да можеш да одеш са тим новцем, ти ниси хтео јер си упорно желео да то буде тачно милион долара".

"Рекли су ми да узмем новац и да је немогуће да "разбијем казино". Схватио сам где грешим и сада знам да одустанем".

Изгубио је много новца, али је много и поклонио у добротворне сврхе. Има коректан однос са навијачима, који га поштују због искрености, и труди се да се не понаша као неки од његових колега...

"Сваки пут кад упознам неког фана погледам га бар у очи. Мрзим када се познати поздрављају и не погледају тог човека или жену бар у очи. Слушајте, постоји пет важних послова на свету: учитељи, ватрогасци, полицајци, доктори и људи који су у војсци. Ја играм кошарку, не схватам себе толико озбиљно. Имам 51 годину и никад нисам прави посао. Имам више новца него што ћу икада моћи да зарадим...Ти људи су прави хероји".

ПРЕДСЕДНИЦИ
"Кошарка ми је пружила толико ствари, а осим новца ту су и људи које сам упознао, јер сам популаран. На једној утакмици док сам играо за Рокитсе поред мене је седео председник Буш Сениор и онако ме је опуштено питао да ли хоћу његов "хотдог". То су ствари које ми делују потпуно невероватно када погледам на то какав ми је живот био када сам био дете", казао је Баркли који је имао прилику и да интервјуише Барака Обаму.

КАРИЈЕРА
Рођен 20. фебруара 1963.
Одрастао у Алабами
Колеџ: Обурн 1981-1984
НБА КАРИЈЕРА:
Филаделфија 1984-1992
Финикс 1992-1996
Хјустон 1996-2000

Извор: Мондо.рс