Чај који кошта више од злата

Древни грмови кинеске биљке да хонг пао производе један од најскупљих чајева на свету. Цена овог чаја је чак 30 пута виша од цене злата.

Занимљивости 29.04.2016 | 09:17

Један богати купац купио је 2002. године 20 грама чаја да хонг пао за вртоглавих 28.000 долара. Чак и у култури у којој испијање чаја већ 1500 година представља уметничку форму, ова цена сматра се запрепашћујућом - грам чаја да хонг пао кошта 1.400 долара, што га чини једним од најскупљих чајева на свету.

“Овај чај изгледом одаје утисак као да је намењен просјацима, ценом да је резервисан за цареве, а срце му је као Будино”, каже Сјао Хуи, послужитељ чаја из града Вујишан у јужној Кини. Хуи и њена породица већ генерацијама се баве узгојем ове биљке.

Изненађујуће, многе верзије чаја да хонг пао у Вујишану су и више него приуштиве – цена килограма износи око 100 долара. Међутим, само једна одређена група биљака, које потичу од изворног дрвета, дају чај који је данас толико на цени, између осталог зато што је толико редак.

“Изворни чај је толико скуп јер данас готово да нема тих првобитних биљака. Њихова вредност је готово непроцењива”, каже стручњак Ксанинг Ву.

Кршевити пејзаж града познат је по чају већ деценијама. Киша која се слива низ кречњачке клисуре и зашиљене стене спушта се низ планину у уским потоцима и водопадима. Она је изузетно богата минералима, који јој дају специфичан укус. Данас, свака друга радња у граду на својим полицама има комплете за испијање чаја, и велики избор лишћа од којег се прави овај ароматични напитак.

Али не цене само Кинези чај да хонг пао. Британски ботаничар Роберт Фортјун дошао је 1849. године у Вујишанске планине у тајној мисији - пољопривредно-индустријске шпијунаже у којој је предњачила компанија Ист Индија.

Британци су тада, као и данас, били опседнути чајем, а Кина – одакле су куповали свилу и порцелан, је била једино место одакле су могли да га набаве. Међутим, Британија је мало тога имала да понуди Кини, због чега је створен велики трговински дефицит. Компанија Ист Индија сматрала је да је једини начин да се поново успостави равнотежа – да се украде драгоцено семе биљака и посади на неком другом месту. Када би Британији пошло за руком да у Индији произведе сопствени чај, зависила би знатно мање од Кине.

Али то се није догодило. Биљке једноставно нису расле, а оне с индијског тла нису имале ни приближно задовољавајући укус.